Komešanje

Radio emisija 28.03.2014, govore Vesna Rakić-Vodinelić i Sofija Mandić.

Svetlana Lukić: Posle iznenadnog lekarskog pregleda u Rusiji za vreme kojeg je Dačić doktoru pridržavao stetoskop, Aleksandar Vučić se zatvorio u kabinet, na kvaku stavio onaj kartončić „ne uznemiravaj“ i seo da piše program vlade. Posle pobede na izborima kojoj se nije nadao, pa je bilo glupo da uopšte i piše neki program, sada više nema kud.

Inače, u ovo predizborno doba glavna zabava većine novinara kao i gostiju srpskih kafana, jeste ko će s kim u koaliciju, ko će biti ministar, ko državni sekretar, ko savetnik. Najatraktivnija su bila ministarstva vojske, policije i spoljnih poslova. Međutim, da je đavo odneo šalu govori i činjenica da je glavna zvezda prelaznog roka iznenada postala Kori Udovički.

Vučićev knjigovođa, ubledeli i izgubljeni Krstić, nije dovoljan za reforme, oporavak i prosperitet. Radulovića su šutnuli uoči izbora da im ne kvari rejting, i sada mole Kori Udovički da sa njima, kako se to obično kaže, podeli odgovornost. Međutim, Kori Udovički je, za razliku od svih njih, ozbiljna osoba i ne naseda na iskrenost, energičnost, posvećenost, poštenje Aleksandra Vučića. Ako ništa drugo, videla je šta je uradio, praktično za nekoliko nedelja, sa prethodnim ministrom privrede kada nije hteo da sluša.

Sve do izbora Aleksandar Vučić i njegovi heruvimi i serafimi su se ponašali kao onaj čovek iz vica koji pada sa dvadesetog sprata. Dok naglavačke pada na zemlju, broji spratove koje prolazi i kada je došao do drugog, kaže sebi „pa dobro, ako mi se do sada ništa nije desilo, neće valjda ni sada“. Međutim, već smo na prvom spratu. To su ove nedelje potvrdili, na primer, šef delegacije Svetske banke u Beogradu, koji je jasno rekao da nam neće dati taj kredit od četvrt milijarde dolara ili evra, štagod, ako odmah, ali odmah ne započnemo reforme.

A bez dodatnog zaduživanja država ne može da ispunjava svoje elementarne obaveze. Ako nam ne odobre taj kredit, to će i ostalim eventualnim kreditorima biti znak da nas se klone još više, ako je to uopšte moguće, jer nismo u stanju da pozajmljeni novac vratimo. Ili, kako je to juče rekao član fiskalnog saveta Vladimir Vučković – Srbija se nalazi u predstečajnom stanju, a naš kreditni rejting se zove „BB“ i spada u kategoriju koju nazivaju „đubre rejting“.

Ne znamo šta znači „BB“, ali jako dobro znamo šta je đubre. Kad smo kod njega, nije mi jasno zašto više ne sklanjaju ove predizborne plakate i bilborde sa licima takozvanih političkih lidera? Zašto i posle izbora, čim izađemo na ulicu moramo da gledamo te ljude? Igranka je valjda završena. Možda to ima veze sa tim što nemamo na te bilborde šta da stavimo umesto njih. Oni su naš jedini proizvod, jedina živa privredna grana. Doduše, na ovim izborima su mnogi OOUR-i i SOUR-i bankrotirali, i ostao je samo jedan – potrošači samo od njega hoće da kupuju.

Mrtva je trka ko ima ovih dana veću podršku, Vladimir Putin ili Aleksandar Vučić. Jedan mladi ruski pesnik je nedavno napisao: „Sav ulog smo stavili na čudo, a izvukli smo samo golu nesreću“. Brzo, mnogo brže nego što mislimo, saznaćemo šta smo mi to u ovom krugu izvukli.

Na početku današnjeg Peščanika slušaćete profesorku prava, Vesnu Rakić-Vodinelić. Počeli smo od nekih manje poznatih rezultata ovih izbora.

Vesna Rakić-Vodinelić: Koja analiza mi je upala u oči? Znamo da je za Srpsku naprednu stranku i koaliciju oko nje glasalo 48 i nešto malo posto onih koji su izašli na izbore. To je 1.736.000 glasova i preko toga; za Socijalističku partiju Srbije 13,51% – to je 484.000 i još nešto glasova; za Demokratsku stranku i koaliciju oko nje glasalo je 216.600, to je 6,04%, i poslednja stranka koja je, sem manjinskih stranaka, prešla cenzus bila je Nova demokratska stranka – Zeleni sa 5,81%, a za nju je glasalo 204.760 i nešto birača. Sada kada pogledate malo podatke, i to konačne podatke Republičke izborne komisije, videćete da je bilo i ovog puta dosta nevažećih listića, nešto više od 3% – to je u apsolutnim brojevima 114.000.

Ukupan broj glasova za sve one liste koje su ostale ispod cenzusa je 719.000 birača i kada se tome doda 114.000 nevažećih listića, preko 833.000 ljudi su na neki način odlučili da ove izbore bojkotuju time što su predali nevažeći listić, ili su glasali za stranke koje su ostale ispod cenzusa. Tako da je broj tih „rasutih“ glasova vrlo visok, kao što vidite. On je gotovo dvostruko viši nego što je broj glasova koje je dobila drugoplasirana lista, dakle SPS.

Prema tome, jedna petina ukupnog broja glasova koji su dati na ovim izborima, tj. 20%, bili su rasuti glasovi. To je mnogo više nego što se desilo na izborima 2012. godine. Tada je bilo oko 12% tih rasutih glasova, jer je ipak manji broj stranaka ostao ispod cenzusa.

Što se tiče rezultata, naravno da uopšte ne uživam u tim rezultatima. Mislim da ovaj rezultat nije dobar za demokratiju u Srbiji. Nije dobar jer je lavovski broj glasova, dakle baš veliki broj glasova, dobila jedna politička stranka – a tačnije bi bilo reći jedan pojedinac – čija prošlost, ali ni sadašnjost, ne pružaju mnogo izgleda za napor razvijanja demokratije, nego mnogo više izgleda za autokratiju i partokratiju ličnog tipa, a to, naravno, ne možemo nazvati demokratijom.

Što se tiče prošlosti Srpske napredne stranke i prošlosti samog vođe, ja se time ne bih mnogo bavila, ali ni sadašnjost nije neka prevelika garantija, i dovoljno je samo pogledati nekoliko ozbiljnih izvora podataka o tome, gde vi vidite koliko su u poslednjih svega šest meseci davane tvrdnje i izjave koje nisu istinite. Recimo, i u samoj toj noći pobede za Srpsku naprednu stranku, šef te stranke je rekao da je to u razdoblju parlamentarne demokratije najveći broj glasova koji je neko osvojio. To prosto nije tačno. Sad ajde, čovek se malo zaneo, ali te razlike u brojkama su vrlo velike.

Znate, 1990. godine SPS je osvojila preko 2 miliona glasova: 2.320.000. Demokratska opozicija Srbije tj. DOS u decembru 2000. osvojila je 2.402.000 glasova, dakle 64,8% i čak 176 mandata. Prema tome, to prosto nije istinit podatak. I imate toga koliko god hoćete od čelnika ove stranke, i od Nikolića i od Vučića.

Recimo, koliko smo puta čuli da će ugovor o osnivanju Etihada biti pokazan? Do dana današnjeg nije pokazan, da bismo mi sada slušali gospodina Sinišu Malog kako govori da će to biti obelodanjeno posle registracije. Uvek se određuje neki datum, računajući da će ljudi koji su pokazali interes za to jednostavno zaboraviti.

Naravno, ma koliko se meni malo sviđao taj rezultat, zaista ne mislim da se tu treba bacati blatom na biračko telo. Ono je takvo kakvo jeste i mogu da razumem ljude kojih ima mnogo a koji žive zaista vrlo teško, da su poverovali u nekakvu iluziju, u neka lako data obećanja. I meni se čini da stranke koje su izgubile ove izbore, doživevši strahoviti udarac, treba da vide zbog čega se to desilo, ne samo sa stanovišta fakata šta su sve loše i pogrešno učinili u vreme dok su vršili vlast – a toga je bilo jako mnogo i meni je vrhunac tih grešaka bila takozvana reforma pravosuđa između 2008. i 2012. Mislim da je ona ne samo uzdrmala poverenje birača, ona je uzdrmala ceo pravni poredak.

To se nekako reprodukuje kao mnogo teža greška nego što je izgledalo u vreme kada je počinjena, tako da mislim da zaista treba malo da se pozabave time. Ne možete reći da je to samo ovakvo ili onakvo držanje lidera. Jer mi sada imamo jednog koji će svakako biti premijer. Ne treba imati jako rastegljivo sećanje unatrag, pa naći brojne uzroke nepoverenja u njega.

Šta se to ipak desilo da takva ličnost izaziva manje nepoverenja nego što izazivaju neki drugi? To je pitanje na koje ne umem da odgovorim. Da li demokratija u ovom strašno osiromašenom svetu prestaje da bude važna i da li je možda golo preživljavanje koje se kao iluzija pripisuje jednom čoveku, pojavilo kao osnovno pitanje našeg života? Ako je tako, onda bi druge političke stranke morale, ne kažem da se služe populističkim sredstvima, ali morale bi nekako to da shvate i da se tome ili prilagode, ili da nestanu ako ne mogu da se prilagode. Mnogo bih više volela da neke stranke nestanu, nego da se tome prilagode. Politička stranka ne može da postoji samo da bi obezbedila puko preživljavanje. To je suviše nizak zahtev za nju.

Mislim da su mnoge nade zapravo umrle sa atentatom na premijera Đinđića, makar one koje su bile vezane za energiju i veru u to da će biti bolje. I onda vam posle toga ne ostaje ništa drugo nego da se uzdate u jakog pojedinca, ma koliko da nas je to dosta koštalo. Pre svega tu imam na umu iskustvo Srbije sa Miloševićem. Ono što je u stvari problem jeste što naši politički lideri vole da budu jaki pojedinci, samo ih ima mnogo, a pošto ih ima mnogo nije se mogao iznedriti taj pravi jaki pojedinac. Zapravo se ispostavilo da Đinđić, kome su prebacivali svašta, nikada nije bio jak pojedinac. On je to postao u sećanjima građana tek kada ga više nije bilo.

Dakle, posle Miloševića mi nismo imali jakog čoveka na čelu ove države i pretpostavljam da je jedan od razloga razočarenje građana u demokratiju koja traži vreme, traži žrtve, traži poštovanje drugoga u jednom relativno dugom periodu – da je prosto jedan od uzroka i to nestrpljenje. S druge strane, svi ti naši lideri su želeli da budu jake vođe. Okolnosti su bile takve da im ta prilika nije bila data.

Čim su se stvorile okolnosti da se ta prilika stvara – a to su okolnosti teškog siromaštva i jedva držanja glave iznad vode – evo, dobili smo tog velikog lidera, pa ćemo da vidimo šta će on da uradi. Unapred izražavam, na osnovu iskustva ne samo iz prošlosti nego i iz sadašnjosti, sumnju u to da će on biti verodostojan i da će ispuniti svoja obećanja. A da li će on učiniti nešto da se stvari pomere na bolje u odnosu na sadašnje stanje, stvarno pojma nemam, ili će naprotiv ubrzati naše propadanje, takođe pojma nemam. To ćemo videti relativno brzo.

Za mene je najteža vest koju sam čula u poslednjih nekoliko dana i uopšte u poslednje vreme, da su inostrane banke u 2013. povukle iz Srbije preko milijardu evra. To je porazno saznanje; zvuči mi kao ogromna suma novca i kao da niko ne očekuje da ovde ima u šta da se ulaže, da ovde uopšte u nekoj bliskoj budućnosti može biti nekog ekonomskog razvoja. Čak dakle ni ta naša radna snaga koja se inače bedno plaća – možda najbednijim platama u Evropi – više nikom nije privlačna. Nije mi jasno šta se to dešava, jedino mi je jasno da su nam ekonomske perspektive krajnje mračne, a ako se to bude zadržalo možda više ne još nekoliko godina, nego možda još nekoliko meseci, ovde će jednostavno nešto nekontrolisano da pukne i da se desi, i to neće biti dobro ni za koga od nas.

Ljudi jesu umorni, poraženi, ali onda u nekom trenutku kad više ne mogu da nahrane svoju decu, to prestaje da bude osećanje poraza – to postaje osećanje nužde. Šta se u tim trenucima dešava? Mi imamo u istoriji razne primere za to šta može da se desi. Može da se desi neko strašno tiho odumiranje, toga je bilo u istoriji. Može da se desi neko eruptivno odumiranje, a može da se desi i nekakav jači revolt koji bi možda nekog naterao makar da stavi prst na čelo i napravi nekakav plan za budućnost. Videćemo, meni sve to deluje strašno pesimistično, kao da je Srbija brod koji se nakrivio i samo što nije potonuo, i sada svi koji su mislili da će taj brod malo da ulepšaju, beže sa njega. To tako izgleda. I naravno, kad ste vi na tom brodu, uopšte vam nije prijatno takvo osećanje.

Ovo najnovije hapšenje Jasne Matić i Božidara Laganina, bilo je vezano za rad SIEPA. Kad se vozite gradskim prevozom, odmah možete da čujete nekoliko teorijskih pristupa. Naravno, preovlađuje teorijski pristup da je Vučić rekao „hapsi!“ – on je inače nadležan za hapšenja u ovoj zemlji. Međutim, nekoliko ljudi se setilo, a i ja sam se tada setila, da je zapravo Radulović bio podneo – bar je tako rekao – krivičnu prijavu vezanu za zloupotrebe SIEPA. Danas je dosta ljudi u prevozu zastupalo tu teoriju, da se radi o krivičnoj prijavi Radulovića i da bi Vučić njega trebalo da vrati u vladu.

Ne verujem u tu teoriju zato što, ako bi se postupalo po Radulovićevim krivičnim prijavama, vrlo brzo bi se došlo i do onoga koji je nadležan za hapšenje, je li, imajući u vidu sve ono što je Radulović rekao – naročito ono što nije rekao, pa i namerno prećutao, tako da je ostavio jasnim da prećutkuje sve o tom ugovoru o osnivanju nove avionske kompanije. Zapravo ne znam po čijoj krivičnoj prijavi je do toga došlo, i čemu sve to služi. Naravno, ne znamo sasvim jasno ni zašto su ti ljudi lišeni slobode. Videćemo ako dođe do sudskog postupka o čemu se zapravo radi.

Dok god ne bude okončana afera Indeks u Kragujevcu – to je korupcionaška afera – dok god ne bude ozbiljno ispitana odgovornost nekih ljudi koji su danas u Srpskoj naprednoj stranci u vezi sa ATP u Novom Sadu, što je svojevremeno bila ozbiljna afera, sve vreme ću imati isti onaj utisak koji imam o srpskom pravosuđu: da se ono zapravo ponaša onako kako mu se nalaže da se ponaša.

Tu neke stvarne borbe protiv korupcije nema, ako ćete vi tako birati i vaditi iz džepa pojedine okrivljene, koji su svi redom percipirani kao pripadnici neke druge političke struje. Iako mi nikad neće biti jasno zašto ljudima Mišković više liči na demokratu nego na radikala. To mi stvarno nikad neće biti jasno.

Treba se samo setiti atmosfere koja je bila stvorena kad je uhapšen Legija. Tad smo svi morali da čekamo šta će Legija da kaže, i Legija je rekao jednu fenomenalnu stvar: da je prodao one narkotike koji su navodno spaljeni, zajedno sa Čedom, ili već kako je to bilo formulisano. Znate, Šarić je okrivljeni u ovom postupku, i on će da se brani onako kako hoće. Svaki okrivljeni ima pravo da kad se brani ne govori istinu, ima pravo i da govori istinu, ima pravo da baca krivicu na drugog. I sad je pitanje snage pravosuđa da sa svim tim izađe na kraj. Ako vi kalkulišete od početka, e sad će ovaj ili onaj da se zatrese čim Šarić progovori – pa onda tu od nekog ozbiljnog pravosudnog posla nema ništa.

Uopšte ne mislim da je Šarić, ako je zaista proprao novac, uradio to bez pomoći političara. To uopšte nije moguće u ovoj zemlji, prema tome to sve može da se stavi u kontekst korupcije, ako se pokaže da je Šarić od tog novca koji je pribavio švercom droge izvršio pranje novca koje je obavio u dogovoru sa nekim ko je držao vlast. Budući da je on svoja dobra rasporedio uglavnom po Vojvodini, moguće je da je tu imao nekakav prolaz. Ali sve su to nagađanja i sve to tek treba da vidimo.

Za mene se uvek postavlja pitanje zašto mi treba da verujemo ljudima kakav je Legija. To se vrlo dobro pokazalo u najnovijem slučaju koji smo svi zaboravili čim je sišao sa stranica štampe, a to je ubistvo Slavka Ćuruvije. O tome se baš ništa ne priča. Optužnica očigledno nije podignuta, jer da jeste to bismo verovatno znali, nego se gomilaju neki novi slučajevi koji nisu došli do neke bitne pravosudne tačke, i mi zaboravljamo stare slučajeve. Zato sam odlučila da kad god budem govorila za vašu emisiju ne propustim da pomenem da nije rasvetljena politička pozadina ubistva premijera Đinđića, da nije rasvetljena smrt Nebojše Simeunovića i da nije završena korupcionaška afera Indeks u Kragujevcu. Tako da, ako mi dozvolite, ja ću to ponavljati neprestano. Hajde prvo da vidimo šta je sa tim.

Do pre nekoliko meseci većina u Srbiji je bila protiv evropskih integracija, zato što su evropske integracije bile vezivane za tadašnjeg predsednika republike – mislim na Tadića – i za ekipu koja je bila okupljena oko njega, koja je rapidno gubila poverenje. Sada je prema najnovijim istraživanjima većina ljudi u Srbiji opet za Evropsku uniju. Ne znam koliko je jasno šta to znači prihvatiti pravila igre Evropske unije. U tom smislu, javni diskurs je izgleda naišao na neki pozitivan odjek. Ali ima verovatno dosta ljudi koji taj javni diskurs shvataju više kao lepe reči, nego kao uputstvo za svakodnevnu upotrebu, i onda možemo da vidimo mnogo društvene patologije koja se može vezivati za ono što je nekad oličavala Srpska radikalna stranka. To je, na primer, uperivanje prstom na nekog pojedinca, stvaranje tih sitnih a navodnih dušebrižnika i moralnih ličnosti.

Upravo ono što se desilo sa saradnikom Peščanika, Rastislavom Dinićem, može vrlo dobro da se uklopi u taj model. Šta se njemu zapravo desilo? Njemu se desilo to da je kao jedan od zaista retkih prvostepeno osuđen zbog krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti. Radilo se o debati koja je bila vođena u zatvorenom krugu na portalu Parapsihopatologija, a povodom diskusije o producentu Borisu Malagurskom, koji je napravio i prikazao film o suđenju za ubistvo Brisa Tatona, na neki način otvoreno rekavši da to suđenje nije bilo fer i pošteno prema onima koji su osuđeni, da je tu bilo grešaka i da ga zbog toga treba ponoviti.

Povodom njegovog istupanja vođena je na tom portalu debata i evo šta je Rastislav Dinić rekao, ja ću to citirati doslovno. Te njegove reči stoje u optužnom predlogu kojim je javni tužilac za sajber-kriminal pokrenuo krivični postupak protiv njega. A on je napisao sledeće: „Ljudi se potuku. Treba – izvinjavam se – jebati sortu balavu i smrdljivu (znam, znam, ganglije)“. To je ono što stoji u optužnici. Taj optužni predlog je potpisao zamenik višeg tužioca u Beogradu, dakle dosta visoko pozicioniran u tužilaštvu, Aleksandar Momčilović. I na osnovu tih njegovih reči, on biva osuđen na godinu dana uslovno.

Potom, mi se susrećemo sa tim istim Borisom Malagurskim nedavno, kao sa čovekom koji sebi daje pravo da bude savest društva, pa objavljuje broj telefona direktorke jedne osnovne škole u Subotici tvrdeći da ta direktorka nije dozvolila svojim učenicima da obeleže dan početka bombardovanja Srbije 1999. Posle se ispostavilo da to nije tačno, da je direktorka postupala po uputstvu ministarstva prosvete. Ono što je vrlo bitno za tu njegovu reakciju prema direktorki škole jeste što se ona zove Eržebet i što vrlo verovatno nije srpskog porekla. Dao je njen broj telefona.

U debati koja se tim povodom vodila i koja je, ako je i pokušana da bude obrisana, ipak sačuvana na nekim sajtovima, bilo je toliko mnogo više ugrožavanja sigurnosti direktorke te škole nego što je bilo ugrožavanja sigurnosti Borisa Malagurskog. I sad sa zaista velikim nestrpljenjem čekam beogradskog višeg tužioca, da vidim kako će on na te napade reagovati. I reći ću otvoreno da mislim da on uopšte neće reagovati, da se ovde radi ne o gonjenju krivičnih dela nego o određenom političkom odnosu prema određenim iskazima.

Dakle u tim malim sredinama mi se delimo na patriote i antipatriote. To je podela koju je inaugurisao Slobodan Milošević, podela koju je do fantastičnih razmera razvio Vojislav Šešelj i podela na koju pristalice Aleksandra Vučića itekako računaju, nezavisno od toga šta se u njegovoj glavi desilo, da li je on sam tu podelu napustio ili je nije napustio, o čemu niko ne može da svedoči osim njega samoga, ali to je nešto što je ostalo. I gledajući gde sve nije reagovao javni tužilac: kod nas postoji strašno mnogo sajtova koji ne govore drugim jezikom osim jezikom mržnje – ovaj slučaj pokazuje koliko je veliki raskorak između tog javnog, evropskog, lepog i umivenog govora i onoga što se zapravo dešava, jer u taj lep i umiven govor izgleda niko ne veruje.

Vi možete glasove protiv ove vlasti čuti uvek pod nekim pseudonimom. Ako ti glasovi budu upereni prema nekima kao što je Malagurski, za koje se smatra da su svetionici patriotizma u ovom našem nepatriotskom delu sveta, onda će onaj koji taj glas uperi protiv njih vrlo hitno, zahvaljujući naporima tužilaštva, iz anonimnog preći u lice sa imenom i prezimenom i završiti pred sudom. A ako je atak uperen na primer prema vama, onda se tome nekom neće desiti apsolutno ništa, kao što se nije desilo ni onome ko vam je razbio auto, kao što se nije desilo ni onome ko je hakovao Peščanik. Jednostavno, vi postajete meta zato što ne spadate u taj privilegovani patriotski krug, onako kako ga oni vide.

• Stray Dogg – Don’t go

Svetlana Lukić: U nastavku emisije govori mlada pravnica Sofija Mandić. Poslednji put smo sa Sofijom razgovarali pre nekoliko godina, i to baš povodom godišnjice početka bombardovanja. Bilo nam je zanimljivo da čujemo kako je ona kao dete doživela i razumela šta se i zbog čega sve to dešavalo. Sofija je u međuvremenu završila prava i na sajtu Peščanika često objavljuje tekstove u kojima analizira pojedine poteze aktuelne vlasti. Govori Sofija Mandić.

Sofija Mandić: Zanimljiv mi je fenomen koji se dogodio u toku ove dve godine, a to je da Aleksandar Vučić uopšte više nema biografiju, i to ne čak apstraktno – da o tome ne govorimo, ili da se to prećutkuje – već i faktički. Dakle, njegova biografija ne postoji na sajtovima njegove stranke i na sajtu vlade. Sa druge strane, kada međunarodne organizacije ili zainteresovani prave neke događaje koji se osvrću na neki prethodni period, na primer zatvaraju programe pa sad gledaju šta je bilo prethodnih 15 godina i tako dalje, taj period između 1998. i 2008, pa čak i ranije, dok je on bio generalni sekretar Srpske radikalne stranke, ali pogotovu od trenutka kad je postao ministar informisanja u takozvanoj vladi nacionalnog jedinstva – taj period uopšte ne postoji. Meni je to fascinantno.

Imamo budućeg premijera koji zapravo nema biografiju, ima značajnu rupu u biografiji, i za koga smatramo da treba da mu damo šansu. Meni neki moji prijatelji, ili ljudi koji su mi po političkim pogledima vrlo slični, sa kojima se vrlo često slažem, sada kažu „pa treba tek da vidimo, pa nećemo unapred nekoga da saplićemo“. Mislim da se tu zaboravljaju dve stvari: prva, da je Srpska napredna stranka bila većinski partner u prošloj vladi i da su se oni na neki način već pokazali, i druga stvar, koju mislim da racionalni odrasli ljudi ne treba da zaborave, a to je da niko ne sazreva u pedesetim, da se ljudi formiraju do svojih tinejdžerskih dana. Imamo neke političke lidere koji su menjali kurs, imamo Čedu Jovanovića koji je na protestima 1996. imao više desničarskih stavova nego nekih koje je kasnije propagirao, makar deklarativno. Hajde da kažemo, on je tada bio student, imao je 18-19-20 godina.

Vučić je imao 27 ili 28 kada je bio ministar, kada su se mediji zatvarali, kada je slao preteća pisma redakcijama i urednicima, kada je bio sve ono što znamo da je bio od 1993. do 2008. Teško da možemo da kažemo da je on tad bio dečak i da nije znao šta radi, a da je sad u pedesetim sazreo. A opet, ako je to slučaj, ako je sazreo u pedesetim, onda nešto debelo sa njim nije u redu. Tako da, okreni-prevrni, ta stvar ne pije vodu i jako mi je zanimljiv fenomen da mi sad, pod uticajem i medija i njegovih nastupa, polako pristajemo na to da jedan deo njegove biografije ne postoji, da je on sada politički vaskrsao, da se praktično iz pepela podigao. I sada je to neki novi početak, iako imamo dve godine pod njegovom vlašću iza sebe.

Postoji teza da smo svi mi koji ne verujemo u bilo kakve modernizacijske procese koje Srpska napredna stranka i Vučić mogu doneti, zlonamerni i da ne razumemo da postoji ozbiljan plan. I sad čitam juče da Aleksandar Vučić piše program vlade. Od svih tih silnih reformi najavljivanih u izbornoj kampanji, sad se ispostavlja da on u stvari nakon izbora piše neki program. Od kad sam to pročitala vrti mi se po glavi pesma bosanskog benda Dubioza kolektiv, oni kažu „program vlade stane na stranicu formata A4“. Tako da očekujem da će tako da izgleda i taj program vlade, otprilike kao i program Srpske napredne stranke.

On postoji na njihovom sajtu. To je nekih desetak tačaka i on bukvalno staje na stranicu formata A4. To sam pripremila da malo analiziramo i da vidimo da li je ono što smo imali u protekle dve godine u bilo kakvoj vezi sa onim što jeste program Srpske napredne stranke, i ako nije, sa čim ima veze.

Tu se kaže da je „Srpska napredna stranka politička organizacija koja je posvećena očuvanju državne teritorije, stvaranju moderne demokratske države koja će svim svojim građanima obezbediti mir i sigurnost, razvijajući savremenu tržišnu privredu i stvoriti uslove za život dostojan čoveka, uz odlučnu težnju ka socijalnom blagostanju za sve građane“. To je jedna prilično duga rečenica koju manje-više svi možemo da potpišemo – da bude mir, da živimo život dostojan čoveka, modernizacijski procesi, sve je tu i kasnije se to kroz ovih deset tačaka razrađuje. I ja sa ovim nemam nikakav problem. To je karakteristično za sve naše političke partije, da u svojim programima i javnim nastupima imaju toliko opštih mesta da više uopšte to ne možemo da slušamo – što je na kraju krajeva i rezultiralo ovom niskom izlaznošću.

Ljudi zaista ne mogu više da slušaju te iste priče. Evo, viđam svakog dana u prodavnici dečaka koji kupuje četiri vekne hleba i znam da je to jedina hrana koju jede njegova porodica. Znači, to imamo sa jedne strane, a druge imamo političke partije koje govore u opštim mestima, koje ne dopiru do građana koji imaju problema, nego nekako kao da komuniciraju samo jedni sa drugima.

U tom smislu Srpska napredna stranka sa ovakvim programom nije izuzetak, ali hajde da im priznamo: u tom programu ne piše „mi ćemo uspostaviti apsolutnu kontrolu nad medijima“ ili „pravosuđe će postati deo izvršne vlasti“. Znači to je na deklarativnom nivou pristojna vizija za političku partiju. Ako pogledamo šta smo doživljavali u prethodne dve godine, onda možemo da zaključimo da to nema mnogo veze sa ovim što piše u njihovom programu, i ja sam pokušala da se setim nekih ključnih momenata. Mislim da je to pre svega strahovita kontrola medija. Imamo izveštaje organizacija koje su se bavile medijima u kampanji i upoređivale 2012. i 2014. Imate u posmatranom periodu od dve nedelje ukupno sedam tekstova u štampanim medijima koji su negativni o Aleksandru Vučiću, i svi su iz Danasa. Znači drugi mediji nisu napisali nijedan negativni stubac o Aleksandru Vučiću. Takođe u elektronskim medijima, čini mi se da je bilo na televiziji Pink, gde je imao čitave tri negativne sekunde u izbornoj kampanji. Dakle to su nemogući uslovi u izbornoj kampanji. Možemo da dovedemo čak i ove izborne rezultate u pitanje, da kažemo kakva je ta kampanja u takvim uslovima, da li su rezultati i mogli biti drugačiji.

Taj momenat povezujem ne sa onim što piše u programu Srpske napredne stranke, već upravo sa onim što piše u programu Srpske radikalne stranke, a koji sam sticajem okolnosti pogledala jer sam pokušala da objasnim sebi šta se događa, po kojoj agendi oni rade ako ne rade po ovoj koja im stoji na sajtu, koja je njihov plan rada. Tako da sam u programu Srpske radilkalne stranke našla da vladajuća partija mora da se bavi državnom propagandom. Pa kažu, postoji državna propaganda u medijskom prostoru gde treba objasniti građanima da je ono što država radi potpuno ispravno, da tu nema nikakve sumnje, da sve ide u dobrom pravcu – i to u medijima apsolutno vidimo.

Postoji i propaganda u privredi i diplomatiji, i to je opet ono što vidimo. Imamo propagandu sa ovim šeicima, dolaskom Mercedesa i tako dalje – znači tu opet imamo poklapanje sa radikalskim planom. I postoji propaganda u sferi diplomatije – to je mantra koju slušamo, je li, o Srbiji između istoka i zapada. I sad, ako idemo dalje po tezama radikalskog programa, pominje se „poseban odnos prema Srpskoj pravoslavnoj crkvi“. Tu možemo da navedemo najmanje dva primera. Jedan je Tesla i ovaj sporazum koji su potpisali sa patrijarhom; pravno gledano, patrijarh ne može da potpisuje nikakve sporazume sa vladom i gradom Beogradom o pitanju sahranjivanja i premeštanja posmrtnih ostataka. Mislim da tu može da se ubroji i ono što smo imali prošlog leta, a to je Kosovo za poštanske markice, odnosno to da smo preko markica koje smo morali da platimo u pošti, za dva meseca uplatili 600 hiljada evra Srpskoj pravoslavnoj crkvi na račun direktno, bez obaveze da ona bilo kome polaže račun kako je taj novac potrošila.

Kaže se „…negiranje autonomije regiona i lokalne samouprave. Država treba da bude što više unitarna“. I tu imamo mnogo primera, od odnosa prema vojvođanskoj autonomiji. Imamo odnos prema lokalnim samoupravama kao jedinicama koje same biraju svoje lokalne vlasti, gde smo imali na partijskim sastancima Srpske napredne stranke dogovore o tome ko će biti gradonačelnik, kao da se ta stvar ne rešava u skupštinama opštine, nego baš na njihovom partijskom sastanku. Tako da kad pogledamo „moderna država“ iz naprednjačkog programa, i kad pogledamo ovo „unitarna država“ u kojoj se sve odlučuje na centralnom nivou, opet imamo podudarnost između onog što Vučić radi, odnosno Srpska napredna stranka, i programa Srpske radikalne stranke.

Mislim da je to sveukupna taktika. Brend Srpske radikalne stranke sa otadžbinskom upravom, sa onim grbom koji liči na neki skelet – ispostavilo se da taj brend ne može da dobije izbore. Pokazalo se da on mora da se menja. Brend se promenio i neke stvari koje su radikali izgovarali ne izgovaraju se više, ali suštinski se sve te stvari rade, i to vidim kao njihovu taktiku.

Da se vratim na radikalski program. Kaže, jedna od stvari koje će radikali raditi kada dođu na vlast je „raskrinkavanje korupcionaških afera“. Taj jezik je zanimljiv. Kaže „raskrinkavanje“ – to je ono što se dešava u medijima. Mi ne želimo da korupciju ili kriminal svedemo na minimum time što će naše pravosuđe, naša policija, naše tužilaštvo raditi, mi ćemo to da raskrinkavamo, to će se dešavati u medijima. Sad tu opet ima puno primera. Ovaj poslednji sa Jasnom Matić je zanimljiv. Kaže mi koleginica „pa ko bi rekao da je ona to uradila!“ Ja kažem „ali ona nije osuđena, ona je tek uhapšena“.

Jako me brine to što ozbiljni, pametni ljudi prihvataju taj način razgovora i tu terminologiju, što se ispostavlja da kad neko ode u pritvor, ljudi valjda gladni neke krvi, neke osvete zbog toga što su političke elite bile takve kakve su bile, smatraju da ako Saša Dragin ode na četiri meseca u pritvor, da je to njemu već nekakva kazna. Mislim da je jako malo prostora gde može da se kaže „ne, kazna je ono što dođe posle osuđujuće presude“. Pritvor je procesna mera gde vi nekog zatvarate da on ne bi pobegao ili da ne bi uticao na svedoke, ali to nije odmazda, nije kazna.

Kada je u pitanju raskrinkavanje korupcionaških afera, od 65 ljudi koji su bili funkcioneri Demokratske stranke i bili uhapšeni, samo protiv petorice su podignute optužnice. Od te petorice samo je Saši Draginu počelo suđenje. Mislim da to jasno govori o tome koja je taktika ovog raskrinkavanja. To je samo raskrinkavanje, odnosno pokušaj da se prikaže da Aleksandar Vučić ima nameru da se pozabavi kažnjavanjem kriminalaca i onih koji su učestvovali u korupciji, a da je to zapravo jedan najobičniji ćorak i da se svodi na to što u radikalskom programu i piše, a to je raskrinkavanje, neka kao igra u kojoj mi treba da učestvujemo. I žao mi je što, ispostavlja se, počinjemo i da učestvujemo.

U radikalskom programu onda imamo povećanje nataliteta. Kaže „misija svakog braka i porodice je podizanje potomstva“. Nebojša Stefanović je kao dosadašnji predsednik skupštine bio resorno zadužen za tu temu, pa imamo i usvajanje zakona o zdravstvenoj zaštiti dece, trudnica i porodilja, gde su sve žene koje su namerno prekinule trudnoću, ili se to dogodilo spontano, došle u situaciju da se njihovi podaci medicinski dostavljaju direktno Fondu, da se prave neki spiskovi.

Što se tiče radikalskog odnosa prema vladi, oni kažu „vlada treba da bude odraz apsolutne većine u skupštini“. I ja mislim da je to – ako sve ovo drugo nije – krunski dokaz da Aleksandar Vučić vodi radikalsku politiku, jer smo posle dve godine, iako smo pred bankrotom i imamo ogromnu rupu u budžetu – Svetska banka je rekla da ne zna da li ćemo finansijski doživeti kraj godine – raspisali izbore, potrošili ogroman novac na izbornu kampanju. Zašto? Da bismo došli do ovoga, a to je da vlada bude odraz apsolutne većine u skupštini.

Što se tiče poslednje stavke, kaže „jedinstvo srpstva, razvoj nacionalne svesti i patrotizma“ – mislim da se to pokazalo kao prioritet već 17. marta, odnosno prvog dana nakon izbora. I moram reći da sam impresionirana time da su se u čitavoj frci oko izborne kampanje oni upustili u projekat školski čas u svim osnovnim i srednjim školama, koji je trebalo da objasni našoj deci šta se desilo 17. marta 2004, pre tačno 10 godina na Kosovu. To je temeljno isplanirano, pismo ministra je poslato praktično u izbornoj tišini, gde se kaže ne samo da će taj čas biti održan, već da će to biti prvi školski čas. Znači deca će uveče sa svojim roditeljima gledati rezultate izbora, pogotovo starijoj deci će biti jasno ko je pobednik ovih izbora i onda će ujutru u školu i saslušaće taj prvi školski čas.

Za taj čas je materijal pripremila Kancelarija za Kosovo i Metohiju, na čijem čelu je Aleksandar Vulin. Sama ta činjenica bi nam bila dovoljna i da nismo uspeli da vidimo materijal, ali su oni bili dovoljno transparentni da taj materijal okače na svoj sajt. Kad ga pročitate – vraćamo se opet na propagandu – vidite da je on čisto propagandni. To nije obrazovni materijal. Deca u školi treba nešto o tome da znaju – verovatno ne deca koja idu u prvi razred osnovne škole, a ovaj čas se odnosio i na njih, već starija deca – da se recimo na času istorije o tom datumu govori, da se kaže šta se dogodilo, koliko je Srba 2004. moralo da ode sa Kosova, šta se dogodilo sa srpskim grobljima, šta se dogodilo sa srpskim manastirima. Da to jeste bio zločin i da jeste bio etnički zasnovan zločin, ali da on nije izolovan, da je posledica raznih drugih političkih odluka. Da je strašno što se dogodio, ali da taj događaj funkcioniše u nekom kontekstu. A taj datum je iskorišćen kako bi deca bila dodatno indoktrinirana i kako bi im se objasnilo da su kosovski Albanci, ili Albanci uopšte, vekovni srpski neprijatelji, i ne samo da su vekovni srpski neprijatelji, nego da su oni to zbog toga što je to bio interes stranih sila i stranih vlada, i da je taj sukob koji je potpomognut sa strane odneo sliku u svet o Srbiji koja je loša, i da ta slika ne odgovara onome kakvi smo mi u stvari.

Mislim da je to strahovito opasna poruka. Deca koriste internet, ali ono što čuju u školi i i dalje je za njih istina. Sećam se kada sam išla u školu bilo mi je jako teško da shvatim da nešto što sam čula u školi nije istina. Ako svi mi treba da budemo žrtve propagande SNS-a i Aleksandra Vučića, mislim da deca to svakako ne bi trebalo da budu. Možda ima neke utehe u svemu tome – ja sam krenula u školu 1993, iste takve udžbenike sam čitala, a izvestan broj mojih drugara i ja smo opet nekako uspeli iz toga da se iščupamo, jer je na kraju tu stvarnost. Ako vam radi logika i ako imate zdrav razum, vi na kraju shvatite da je sve to bila laž.

Ako sve ovo poređamo – a ima još puno toga, imamo tajne ugovore sa Etihadom i Fijatom, pa proces pridruživanja: oni su stavili oznaku državne tajne na proces pridruživanja, pa imamo amnestiju u decembru 2013, gde je tri hiljade ljudi oslobođeno krivičnog gonjenja ili amnestirano. Mnogo nekih stvari koje se dešavaju u unutrašnjoj politici a za koje mi, u odnosu na naše prethodno iskustvo, očekujemo reakciju. U vreme Miloševića je bilo reakcije. Makar je bilo deklarativne osude poteza u unutrašnjoj politici. Sada to nedostaje, čak čujemo „pa dobro, sada će reforme ići još brže“. I onda dolazim do zaključka da je bitno samo da se stvar sa Kosovom završi na određeni način, a da to što oni rade u unutrašnjoj politici i nije toliko bitno. Mada mislim da i to može da se dovede u pitanje.

Ne znam da li ste ispratili odluku Ustavnog suda o prvom delu Briselskog sporazuma koji se odnosi na katastar, DSS je podneo taj predlog. Pre mesec-mesec i po dana je doneta odluka da taj sporazum nije u skladu sa ustavom. Mislim da je ta odluka ispravna, jer Ustavni sud sudi na osnovu onoga što piše u ustavu. Mi smo 2006. želeli da napišemo u ustavu da je Kosovo sastavni deo Srbije i sasvim je logično da Ustavni sud kaže „pa ne možete da imate jedna pravila na neotuđivom delu naše teritorije a druga u Srbiji“. Meni je ta odluka rekla da čak i to što možda ljudi van granica ove zemlje kažu „makar neka se stavi tačka na Kosovo“ – da je čak i to dovedeno u pitanje. Ova vlast tu odluku može iskoristiti i reći „pa šta da radimo, evo, Ustavni sud je rekao, mi moramo da primenjujemo srpske propise o katastru na Kosovu“.

Mislim da građani nisu zaslužili ovakvu vlast, i da niko nije zaslužio ovakvu vlast. Treba da se pridignemo i vratimo samopouzdanje i kažemo „to nismo zaslužili“. Treba da sednemo i napravimo novi plan. Ako treba sve ispočetka, ajmo sve ispočetka. Jasno mi je da su mnogi ljudi svoj život uložili u to da do ovoga ne dođe, ali je došlo, šta sad da radimo. Očigledno da nešto nismo radili kako treba. To jeste kraj jedne epohe za ljude koji su u kasnim godinama, ali za nas koji moramo da živimo ovde još 50 godina, ako budemo imali sreće, ili 40, na žalost ili na sreću, to je još samo jedna etapa.

To je jedini put, da se presaberemo i da oni koji su se umorili, za šta imam potpuno razumevanje, pomisle da postoje još neki ljudi u ovoj zemlji koji će ovde živeti još mnogo godina, imaju i svoje potomstvo, ili ako nemaju, svakako postoje još neki mladi ljudi koji će ostati iza njih ovde da žive. Ja sam jedna od njih. Ja sam rešila da neću da idem. Mislim da sam to rekla i 2009. poslednji put kada smo pričale, tada je bio aktuelan Koštunica – da ne želim da me on protera iz moje zemlje, koju ja mislim da je volim na pravi način, a da je oni vole na pogrešan. Ja sam skroz u nekom ratobornom fazonu. Mislim, stvarno imam motiv da uradim sve što mogu da njihovo traje što kraće.

Znači, sa jedne strane ohrabriti glasače, reći im da oni koji su na vlasti ne mogu da znaju za koga oni glasaju, da neće zbog toga izgubiti poslove. Da nekako ohrabrimo novinare – ne mislim ni da su svi novinari loši ljudi – mislim da ih treba ohrabriti da kada dobiju poziv kažu „ja vas nisam dobro čuo. Ja ne znam o čemu vi pričate. Pošaljite mi mejl sa tim zahtevom“. Prosto da im pošalju poruku da je to nedopustivo.

Slušala sam neke priče, zovu sudije pa kažu „ako ne uradiš to, premestićemo ti ženu 400 kilometara od Beograda da radi“. Pa premesti mi ženu, ajd da vidim! Premesti, a onda ću ja – i dalje postoji u ovoj zemlji neki slobodni prostor – ja ću da napravim konferenciju u Medija centru i svima ću da kažem šta ste uradili. Pa ako to uradi jedan sudija, a po poslednjem istraživanju njih 75% je reklo da su najmanje jednom bili kontaktirani, pritiskani da odluče na određeni način, a negde oko polovine je čak za pojedinačne slučajeve dobijalo i do tri poziva. I sad pazite, to je ogroman broj ljudi. Da oni kažu „okej, više nećemo da savijamo kičmu, više nećemo da izigravamo sluge i podanike, mi ćemo da vam kažemo ‘dosta’, i onda će nas 150 da se skupi u Medija centru i da kaže ‘zvali su nas iz kabineta Aleksandra Vučića’. Molim vas, šta ćemo dalje da radimo?“

Mi imamo tužioce koji ne smeju da izmile iz mišje rupe. Evo ga, Radisavljević je izmileo povodom Jasne Matić i Šarića, ali to je zato što mu je neko okrenuo telefon i rekao „možeš da izađeš i daš neku izjavu“. Republička javna tužiteljka, Zagorka Dolovac, ne znam da li sam je videla u poslednje dve godine. Žena je ranije nešto govorila, izjavljivala, davala neke intervjue. Sada tu ženu ne možete uopšte da vidite. Ne znam zašto smo došli do toga da više nemamo građanske hrabrosti.

Na jednom skupu gde je tema je bila stanje u pravosuđu jedan sudija je rekao „ja sam pročitao u novinama da sam nekom odredio pritvor“. Okej, možda je korak napred to što je on to rekao pred izvesnim brojem ljudi, ali on je toj osobi onda i odredio pritvor. Mislim da čovek ne može niže od toga da padne, da još posle ide okolo i kaže „jadan ja, vidi, to mi se dogodilo“. Dobro, ajde, pre nego što se to dogodilo, što nisi izašao? Što nisi tražio podršku? Mislim da za te stvari, gde ljudi nemaju snage za pojedinačne istupe, kada bi počeli malo da se komešamo, i kad bi uspeli preko to malo medija što je ostalo da pošaljemo poruku da postoje razni ljudi koji bi tim pojedinačnim istupima dali podršku – da bi to u stvari bio početak njihovog kraja.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Peščanik. Slušali ste Vesnu Rakić-Vodinelić i Sofiju Mandić.

Peščanik.net, 31.03.2014.