Imao sam priliku da u prethodne tri nedelje učestvujem na tri konferencije u tri zemlje (Španija, Holandija i Severna Makedonija) i iz raznih uglova sa kolegama diskutujem na istu temu – kako će energetska kriza izazvana ratom u Ukrajini uticati na proces energetske tranzicije na Zapadnom Balkanu.
U ovim razgovorima su učestvovali i neki od glavnih donosilaca odluka u Evropi tako da smo iz prve ruke mogli da se upoznamo i sa uporednim planovima država čijem društvu, makar deklarativno, i dalje želimo da pristupimo.
Nemačka ministarka za Evropu i klimu, Ana Lurman, izjavila je da su obnovljivi izvori energije zapravo „energija mira“, jer će trenutna situacija u Ukrajini konačno primorati sve države zavisne od ruskih energenata, uključujući i Nemačku, da svoju energetsku politiku u budućnosti odvoje od Rusije, što će dovesti do ubrzavanja energetske tranzicije i potpune dekarbonizacije pre zacrtanih rokova.
S druge strane, zemlje regiona utrkuju se u postavljanju lažne dileme: energetska stabilnost (i bezbednost) ili energetska tranzicija, tražeći time izgovore za izostanak aktivnosti i planova u prethodnom periodu.
Treba podsetiti da naše obaveze usklađivanja sa EU okvirom u pogledu energetske politike i dekarbonizacije ne počinju potpisivanjem Zelene agende za Zapadni Balkan 2020. Od 2006. Srbija se kao jedna od potpisnica ugovora o osnivanju Energetske zajednice obavezala da svoj pravni okvir i energetsko tržište uskladi sa pravnim okvirom EU. Pored toga, svaka od država potpisnica Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju obavezala se da svoj pravni okvir, kao i spoljnu politiku, postepeno uskladi sa standardima EU.
U međuvremenu, EU je još 2009. definisala tzv. ciljeve 20-20-20 (20% smanjenja emisija sa efektom staklene bašte u poređenju sa baznom 1990, 20% povećanja energetske efikasnosti i 20% energije proizvedene iz obnovljivih izvora u ukupnom energetskom miksu). Ovi ciljevi su u međuvremenu ojačani od strane pojedinih država članica na nacionalnom nivou, da bi 2020. evropska budućnost bez uglja konačno bila zacementirana zaključenjem evropskog zelenog dogovora.
Čak i ako ostavimo po strani situaciju prouzrokovanu agresijom Rusije na Ukrajinu i neusklađivanje sa sankcijama zemalja članica EU prema Rusiji – Srbija je nizom ugovora i preuzetih obaveza trebalo da započne energetsku tranziciju znatno pre potpisivanja Sofijske deklaracije 2020.
Zbog čega ovo nije učinjeno? Glavni razlozi, po mom skromnom mišljenju, leže u kratkovidosti, populizmu i korupciji.
Naime, oni koji odluke donose ne mogu ili ne žele da sagledaju dugoročne benefite okretanja zelenoj energiji i trajnom odustajanju od uglja. Ovo bi podrazumevalo redefinisanje čitavog ekonomskog i društvenog okvira, ne samo energetike, već i naučno-tehnoloških standarda, obrazovanja, poljoprivrede, građevinarstva…
Kratkoročno bi svakako podrazumevalo i neke nepopularne mere poput gubitka poslova u rudarskoj industriji, što bi se odrazilo i na popularnost one političke garniture koja bi ovakve odluke donela, a na to nijedna vlast do sada nije bila spremna. Ovo bi se moglo i preduprediti adekvatnim socijalnim programom i prekvalifikacijama zaposlenih u rudarskom sektoru, ali za ovo, opet, nije bilo dovoljno volje i vizije.
Konačno, nedozvoljene subvencije i korupcija koja uništava energetski sektor i sprečava nastanak slobodnog i samoodrživog tržišta energije ostaju velika boljka čitavog sektora, a javna preduzeća i pre svega Elektroprivreda Srbije ostaju glavni rezervoar glasova stranke na vlasti, dok se nestručni kadrovi postavljeni na najvažnija i najodgovornija mesta igraju sa energetskim sistemom, ali i sa našim životima.
I dok se neko ko o tome odlučuje ne bude opametio i ne bude shvatio šta je neophodno učiniti, stanovnici Beograda, Valjeva, Pančeva, Smedereva, Užica i drugih gradova u Srbiji gušiće se u prekomerno zagađenom vazduhu i umirati od bolesti koje u velikoj meri prouzrokuje i neodgovorna energetska politika.
Bojim se samo da će kada dođe ta zacrtana 2050 (a ovaj cilj se samo može pomerati unazad, dakle biti postavljen ambicioznije) Evropa staviti ključ u bravu našim energetskim postrojenjima na ugalj, a da će kolateralna šteta biti zaposleni kojima država nije obezbedila alternative i prekvalifikacije, kao i povezane industrije koje se nisu na vreme tržišno preorijentisale.
Ali tada će na vlasti biti neki drugi, pa neka se oni time bave.
Zato, kada vam kažu da je sada jedino bitna energetska stabilnost i da je energetska tranzicija svuda u drugom planu – ne govore vam istinu. To je još jedan beg od sopstvene odgovornosti i pokušaj da se zamaskiraju sopstvene pogrešne odluke.
I zato, energetska tranzicija – sada i odmah. Nema izgovora i nema alternative.
Autor je advokat, predsednik UO Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI).
Peščanik.net, 12.10.2022.
EKOLOGIJA