EPS: Pet problema nijednog rešenja

Fotografije čitateljki, Ivana Karić

Fotografije čitateljki, Ivana Karić

EPS je ubedljivo najveće preduzeće u Srbiji. Njegov kapital se procenjuje na desetak milijardi evra… ima gotovo 40.000 zaposlenih, godišnji prihod od blizu dve milijarde evra. Dakle, on je mnogo veći nego i Železara i Bor i Srbijagas zajedno i zato nije čudo što Fiskalni savet kaže da, ako bi stvari u EPS-u krenule po zlu, to bi „najverovatnije razorilo javne finansije Srbije“. A stvari u Elektroprivredi Srbije, ako po zlu nisu baš krenule, ni iz daleka ne stoje kako bi trebalo, već idu po ivici žileta.

Pet velikih problema, pokazuje nedavna analiza Fiskalnog saveta, preti da EPS baci na kolena. To su: 1) Previše zaposlenih; 2) Prevelike plate; 3) Nenaplativa potraživanja; 4) Gubici na mreži i krađe i 5) Niska cena.

Idemo redom. EPS je preduzeće sa ubedljivo najviše zaposlenih; prvo sledeće, Železnice Srbije, ima upola manje – oko 20.000 radnika. Procenjuje se da je od toga najmanje 5-10 hiljada suvišno. Međutim, iako je ovaj problem „detektovan“, Vučićeva vlada u protekle dve godine nije uradila ništa da bi on bio rešen. Za ovu godinu, planirano je da se broj zaposlenih smanji za oko hiljadu što ne predstavlja nikakvu racionalizaciju, jer toliko otprilike treba da ode u penziju. Za racionalizaciju broja zaposlenih potrebna je nova sistematizacija radnih mesta (tj. potrebnih poslova), kao i novi kolektivni ugovor. Ni jedno ni drugo nije urađeno. Kolektivni ugovor je trebalo da bude potpisan do kraja prošle godine, ali nije zbog snažnog otpora zaposlenih i mlakog napora Vlade.

Ne samo da u EPS-u ima previše zaposlenih, nego su i njihove plate znatno iznad proseka. Prosečna plata u EPS-u je duplo veća od prosečne plate u zemlji. To se ponekad brani kvalifikacionom strukturom zaposlenih, ali ipak, razlike koja postoji u Srbiji nema ni u jednoj drugoj zemlji regiona. Posebno je simptomatično to što EPS nije poštovao propise o smanjenju plata u javnom sektoru. Umesto da plate u njemu budu manje za 10 odsto, one su smanjene svega dva odsto. Po svoj prilici, to je urađeno svojevrsnom pravno-računovodstvenom mahinacijom: povećanjem koeficijenata i promenom klasifikacije poslova.

Iako ih ima previše i predobro su plaćni, zaposleni u EPS-u svoj posao ne rade kako treba. O tome govore velika nenaplaćena potraživanja. Procenjuje se da EPS godišnje ne naplati najmanje 10 odsto isporučene električne energije, što znači gubitak od oko 20 milijardi dinara (200 miliona evra). Doduše, mora se priznati da ovde EPS ima jednu olakšavajuću okolnost: struju najviše ne plaćaju preduzeća u vlasništvu države. U takve, recimo, spadaju Železara Smederevo, RTB Bor, Petrohemija Pančevo i slična. To znači da na ovaj ili onaj način EPS od vlade dobije nalog da i ne pokušava da uteruje ove dugove. Iako nesumnjivo deluje destimulativno na zaposlene, to ne može biti opravdanje da i sam EPS svoj proizvod tretira kao Alajbegovu slamu, pa da i mnogim drugim potrošačima gleda kroz prste.

Gotovo jedna sedmina proizvedene električne energije ne stigne do potrošača, jer se „izgubi u prenosu“. To znači da jedno 300 miliona evra godišnje „ode u vetar“. Više je uzroka za to: najpre struktura potrošnje, tj. mali udeo industrije, a veliki domaćinstava pa se u distributivnoj mreži objektivno gubi dobar deo energije; zatim, zastarela mreža i, treće, zastarela električna brojila. U stvari, u ovu kategoriju, pored pomenutih „objektivnih“, spada i jedan „subjektivni“ uzrok – krađa. Koliko se tačno ukrade, a koliko izgubi nije poznato, ali je sveukupna šteta, relativno gledano, tri puta veća nego u drugim evropskim zemljama. Ovi takozvani „gubici na mreži“ u Evropi iznose 5-6 odsto, a u Srbiji, kao što je rečeno, oko 15 odsto.

Konačno – cena. U poređenju sa prosečnom cenom u zemljama centralne i istočne Evrope, struja je u Srbiji upola jeftinija: tamo je 12 evrocenti po kilovatsatu, a ovde šest evrocenti. Struja u Srbiji je znatno, čak za 20 odsto, jeftinija nego u sledećoj najjeftinijoj zemlji, Bosni i Hercegovini (gde jedan kWh košta osam evrocenti). Ovde nije zgoreg podsetiti da je od prošlogodišnjeg poskupljenja struje za 12 odsto najviše koristi imala vlada Srbije, jer se 7,5 odsto odnosilo na akcizu koja je budžetski prihod, dok je samo povećanje od 4,5 odsto išlo u kasu EPS-a. Nema, dakle, ekonomskih razloga da se cena struje zadržava na sadašnjem nivou, naprotiv. Aranžmanom sa MMF-om, štaviše, i predviđeno je da se u maju ove godine cena struje poveća – mada nije precizirano za koliko – ali je, sudeći po predizbornim izjavama ovdašnjih zvaničnika, to poskupljenje odloženo. Doduše, s druge strane, ako će samo da se cena struje poveća, a da sve drugo ostane isto, da se te pare „prelivaju“ u plate i druge neopravdane troškove, onda je bolje da se ni to ne radi.

I to je zapravo situacija u kojoj se danas Elektroprivreda Srbije nalazi. EPS je danas loše vođeno, neorganizovano, neefikasno, visoko zaduženo, investiciono nesposobno preduzeće. Upravni odbor tog preduzeća, Vlada Srbije, jer ona suštinski ima sve menadžerske ingerencije nad najvećim i najvrednijim državnim preduzećem, već dve godine nije praktično ništa uradila da se to i takvo stanje promeni. Ili, i da budemo sasvim blagonakloni, uradila je vrlo, vrlo malo, daleko manje nego što je neophodno, odnosno što bi nam dozvolilo da kažemo da je EPS na putu da postane respektabilna, snažna i zdrava kompanija. Naprotiv, kao što je rečeno na početku, umesto da bude motor razvoja, EPS je u ovom trenutku najveća opasnost po srpsku ekonomiju i društvo.

Tačnije – najveća opasnost koja dolazi iz privrede. Opasnosti koje dolaze iz kulturno-socijalnih sfera mnogo su veće, ali to je za neku drugu priču. Ono od čega se živi stalno izmiče javnosti Srbije; u centru pažnje je opet ono od čega se mre.

Peščanik.net, 28.03.2016.

Srodni linkovi:

Mijat Lakićević – Fantomi u Elektroprivredi srpskoj

Mijat Lakićević – Kurcšlus

Mijat Lakićević – EPS, vlasništvo građana Srbije

Mijat Lakićević – Ruganje narodu

Dimitrije Boarov – Naizgled čudne stvari

Miša Brkić – Uloga bakra u bilansu EPS-a

Dimitrije Boarov – Poskupljenje struje i države

Mijat Lakićević – Oporavak

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević (Svi tekstovi)