Kamerades, Lovers Affair, foto: Marko Rupena

Kamerades, Lovers Affair, foto: Marko Rupena

Polomiše ti noge, lepa sliko! Večeri svake na kamenoj ploči, znajući da ga tad ne vidi niko, “Blic” ti je maljem lomio kosti!

Bivši predsednik Tadić je na ustoličenju novog šefa države obelodanio zlostavljanje koje robko trpijaše, četiri godine mu je “Blic” lomio noge: ako mislite da mi i kao premijeru nekoliko godina lomite gornje ekstremitete, jer noge su mi obadve u sve samim kalcifikatima, ne jamčim da ću ponovo ostati onako suzdržan i gotov da iznova praštam!

&

Presekao sam se pročitavši ispovest ortopedskog stradalnika, imam subotom kolumnicu u inkriminisanom dnevniku, u dodatku, na poslednjoj strani, kao placić na najsevernijem delu Tromsa (Norveška), dovoljan jedva za ribarsku kolibu i sušaru, nisam valjda i ja nehotice udario predsednika u netom nameštenu fibulu? Nisam, nisam, neću ni da prolazim kroz svoje tvorchestvo, ta znam da mi je na umu vazda ono “ne pitaj šta predsednik može da učini za tebe, nego šta ti možeš da učiniš za predsednika”, ah, zašto čovek nema prava da obigra onoliko biračkih mesta koliko mu srce želi i do kojih ga noge nose, zašto mu izborni zakon ne dopusti da iskrenu i prečistu posvećenost nekome kandidatu ovaploti u više glasova, kao kad neko sa više mobilnih glasa za svog mezimca na “Evroviziji”, ili u “Velikom bratu”, nego se glas nas koji shvatamo veličanstvenost nekog kandidata broji samo jednom, kao i glas nekoga kome je svejedno koga će zaokružiti i ko se oko tog jednog svog odlaska na biralište dvoumi hoće li poći ili ne poći…

&

Primetio sam kobne nedeljne večeri da je Tadić kivan i na članove svoje partije, i na bele listiće, i na nepoštenu inteligenciju, i na medije, ama bejah pun razumevanja: poraženi se pitao kakva je to demokratija i šta je to sa izbornim procesom ako su rezultati toliko netačni i nepravedni! Tako sam ja isto prošao sa šahom: kao dete sam uvrteo sebi u glavu da sam pametan, i čim sam naučio kako koja šahovska figura ide hteo sam da pobeđujem uz možda poneki remi, avaj, svi su me u šahu pobeđivali, paori sa četiri razreda škole, dečaci mlađi od mene i sa ocenama slabijim od mojih tukli su me isto: sa igrom koja dovodi do ovako apsurdnog ishoda nešto gadno ne štimuje, zaključio sam. Sedamdeset prve godine sam u studentskom domu “Patris Lumumba” ne znam ni sad kako pobedio kolegu koji neka ostane anoniman, jednu jedinu partiju sam odigrao uspešno i nikad mu nisam ni do danas pružio priliku za revanš.

Razumem dakle da su izbori Tadićev šah, mogu da zamislim njegovu ogorčenost što se našao u igri sa falinkom (ama je igra u njegovome slučaju dvaput varljivo i kobno bila u redu, da bi se u trećem testiranju pokazala nedostojnom i štaviše ciničnom!), to je moglo ogorčiti poraženoga, ali zar baš toliko da kaže kako su mu noge ne polomljene, nego lomljene, trajno, nesvršeno, četiri bolane godine! Kao kad u “Šovinističkoj farsi” Tale tj. g. Tatić kaže g. Ejdusu, isto pijanome purgeru: “A što si me klao kad god si me stigao?!…”

&

“Blic” je proigrao predsednikovo poverenje i može ga povratiti samo udvostručenom odanošću te suzdržavanjem od najmanje žaoke, predsednikova metafora zato je toliko i silovita: boljševičko i docnije partizansko bacanje klipova u točkove očito je bilo preslabo da izrazi telesni bol i silne metalne skele i šrafove Lizarova koje je “Blic” Tadiću iznova nametao.

Tja, meni se nije činilo da kolaboriram sa antirežimskim glasilom, dapače (da sam ga smatrao antidržavnim, subverzivnim dnevnikom zacelo ne bih na koricama njegovog dodatka pisao za koricu hleba), ali dnevnik ochevidno svirepstvoval toliko da ni izraz podmetanje noge ne bi pravilno iskazao sve što je predsednik propatio, u Prometejevom slučaju stradala je stalno jetra, našem Prometeju razarano je koštano tkivo: krcnu kolac njekoliko puta, zviznu pala njekoliko puta! U želji da umakne dosadnom jeziku politike predsednik je posegao za lektirom i, gle, najprijatnije mu beše u epu!

Peščanik.net, 15.06.2012.