Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Ursula von der Leyen ne predstavlja Evropsku uniju. To je rekao Josep Borrell za španski radio posle posete predsednice Evropske komisije Srbiji. I neki drugi, bivši zvaničnici Unije oglasili su se na društvenim mrežama i tražili da se Von der Leyen skloni s mesta predsednice. Dok razna tela EU izdaju saopštenja i usvajaju zaključke o režimskoj krađi izbora u Srbiji, o gušenju slobode medija i urušavanju demokratije, Von der Leyen odaje priznanje Vučiću i čestita mu na napretku na svim poljima u Srbiji, a pogotovo u vladavini prava.

Njena izjava u grubom je raskoraku s evropskim vrednostima i politikama, kao i sa usvojenim dokumentima i zbog toga Von der Leyen treba sankcionisati.

Dobro, nije baš tako bilo. Čitaocu je to bilo jasno već u drugoj rečenici – praktično je nezamislivo da bi Borrell uradio bilo šta nažao Vučiću. Njih dvojica u najmanju ruku ostavljaju utisak prisnih prijatelja – dakle prijatelja takvih da je jedan spreman da zatvori oba oka na gadosti koje čini onaj drugi, bez obzira na sve ostalo.

Ali jeste tačno da su mnoga evropska tela dala saopštenja i usvojila zaključke o očajno lošem stanju demokratije (sloboda medija, sloboda izbora, sloboda govora i okupljanja…) u Srbiji. I jeste tačno da je uprkos svemu tome Von der Leyen rekla to što je rekla kada je nedavno bila u Beogradu i srela se s Vučićem. Na kraju, istina je i da je Borrell u izjavi za španski radio govorio o tome ko može a ko ne može predstavljati EU.

Samo što nije govorio o Von der Leyen, nego o mađarskom predsedniku vlade Orbánu. Desilo se da Mađarska u ovih šest meseci predsedava Savetom EU. Savet EU zajedno s Evropskim parlamentom najvažnije je telo Unije. Kao predsednik vlade Mađarske, Orbán bi se trenutno mogao videti i kao jedna od glavnih osoba u oblikovanju politike EU. I kao takav, otišao je juče u Gruziju da čestita tamošnjoj partiji Gruzijski san na – kako on kaže – ubedljivoj izbornoj pobedi.

Nešto duže od Orbána u Gruziji su takozvane evropske posmatračke misije. Njihovi članovi redom pišu u svojim izveštajima da izbori u Gruziji nisu bili ni fer ni slobodni. Do netom završenih/pokradenih izbora, vladajuća stranka Gruzijski san u istraživanjima javnog mnjenja nije prebacivala preko 40 odsto. Izbore je završila sa 54 odsto tobože osvojenih glasova.

Od sinoć na ulice Tbilisija izlaze desetine hiljada žitelja Gruzije i traže nove izbore. Predstavnici opozicije zaklinju se da neće uči u gruzijski parlament i da neće pregovarati s Gruzijskim snom. Jedino prihvatljivo rešenje za njih su – novi izbori. U toj situaciji, Orbán stiže u Gruziju da čestita pobedu na izborima. Samo, što ni to nije sve.

Gruzijski san je proruska partija. Ona odvlači Gruziju od Evropske unije i gura je u krilo Rusiji. Demonstranti na ulicama izvikuju da neće nazad u SSSR. I da neće nazad u Rusiju. Praktično kao predsedavajući Savetu EU, Orbán je došao da demonstrantima jasno kaže da u EU nemaju šta da traže i da će im mnogo bolje biti s Rusijom. Što je moguć stav za jednog političara, ali je krajnje neobično da ga ima „predsedavajući“ Unije.

Sve u svemu, Gruzija mu dođe manje-više isto što i Srbija. I što se sloboda tiče, i što se tiče nastrojenosti njihovih tekućih režima, i što se tiče odnosa EU prema njima. Laž i mimikrija. Ali, evo, neka budu da nisu isto. Da je želja EU da u Gruziji bude sve u redu iskrena. Evo šta opet nije u redu. Ne može se šamarati izjavama Gruzijski san i s njim Orbán u Tbilisiju, a prijateljski i s odobravanjem tapšati po ramenu Vučić u Beogradu.

I još, ne može se ćutati ili gledati s odobravanjem na izjave Von der Leyen u Beogradu, a tražiti sankcije za Orbána zbog njegove posete Tbilisiju. Ili može, jer nije bitno. Kredibilitet EU se ruši pred našim očima, pred očima demonstranata u Beogradu i Tbilisiju. Znam, naivan sam, ispada da sam verovao da je EU nekada imala kredibilitet. Dobro, neka bude da ga nikada nije imala. Ali, jeste bila san. Ne gruzijski, ne ni srpski, nego baš evropski. Bez njega, ostaće nam samo gruzijski, ili srpski – kad smo već kod toga – (proruski) snovi.

Ali, zamislimo sad, u Gruziji pronađu litijum. I Gruzijski san – kao stranka na vlasti – dogovori se s ljudima iz EU da se kopa taj gruzijski litijum za baterije za evropske automobile. Videli smo na primeru Srbije da Rusija nema ništa protiv takvih dogovora. Naprotiv, podržava ih i staje uz režime koji ih naprave.

I Von der Leyen ode da razgovara s Gruzijskim snom o evropskoj perspektivi Gruzije. I usred Tbilisija pohvali taj Gruzijski san za dostignuti nivo demokratije, medijskih sloboda i ljudskih prava. I šta onda rade ove desetine hiljada demonstranta, što su od sinoć na ulicama Tbilisija, sa svojim zastavama EU, kojima mašu kao da su to zastave slobode i neke sanjane budućnosti. Mislim, šta smo mi uradili s tim krpama?

Peščanik.net, 29.10.2024.


The following two tabs change content below.
Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)