Bista kažete?1 A što da ne? Za to bi se vredelo potruditi. I šta vam to znači “druga su vremena”? Evo, pretpostavimo da me na neki volšeban način proglase “Herojem rada” i da na moskovskom malom skveru Nikitskije vorota, bukvalno mom “rodnom kraju”, postave moje skromno no zato dražesno bronzano poprsje. Naravno ne na samom skveru, već tu, negde u blizini. I da je ta bistica recimo diplomski rad studenta završne godine Umetničko-patriotske akademije ukrašene imenom uvaženog protojereja Vsevoloda Čaplina. I njemu dobro – mislim mladom umetniku – a i meni. Jer narod mora da poznaje svoje heroje. A kako bi ih drugačije on – mislim narod – mogao upoznati? I neka samo probaju da ih zaborave. Naći će se već neko ko će im osvežiti pamćenje.
A ja ću se onda, onako sasvim nehotice pobrinuti da u plan mojih budućih penzionerskih šetnji uključim put koji vodi baš pored moje biste. “Izvinite, da li znate čiji je ovo spomenik?” – upitaće me znatiželjna turistkinja s vodičem prestonice u rukama. “Vidim, pismeni ste“ – osorno ću ja i poučnim tonom, pomalo džangrizavo nastaviti: „Potrudite se, pa sami pročitajte šta je tamo napisano”. I odmah potom ću se malo udaljiti i dok bude čitala moje ime budno ću slediti pokrete njenih usana.
Eh želje moje, moji pusti snovi…
Ali ne, nije potrebno! Šta mi bi te sam se tako razmaštao. Da, znam – i sam sve znam i ne morate me na to više podsećati.
I ako malo razmislim, kakav bi pa to heroj ja mogao biti? Heroj čega? Nikada se ničim nisam isticao. Čak ni prezimena članova Politbiroa nikada nisam umeo da nabrojim. Naravno, ako izuzmemo genseka. Sećam se da čak ni norme GTO (ГТО – Готов к труду и обороне) nisam mogao da ispunim. Istina, niko to od mene nije ni očekivao. U moje vreme više niko nije ni znao šta to uopšte znači. Značaka se sećam. Po privatnim kolekcijama se još dosta dugo moglo sretati to znamenje kojim su bili nagrađivani oni koji su te norme nekad davno ispunili. Čak ni doprinos DOSAAF-u (ДОСААФ –Добровольное общество содействия армии, авиации и флоту) nisam redovno plaćao. To jest, ako ćemo pravo, uopšte ga nisam plaćao. Evo, sada me je ponekad sramota. No šta je tu je – bilo pa prošlo.
Ma kakav heroj! To je prosto smešno. Ja bih mogao dobiti zvanje nekakvog bezopasnog levog smetala, ili nekakvog „belotrakastog panjkala“ (uzgred, odlično ime za neku egzotičnu biljku), ili recimo, kako već vole uvredljivo da nas nazivaju, nekakvog liberal-pederasta, to jest „liberasta“ – i to s povećim stažom, ili umetnika, od prideva „umetnut“ (već negde), ili petokolonaša, ili možda agenta krajnje sumnjivih aktivnosti, ili nešto tome slično. A heroj? – nikada! Nikada ja neću videti svoju bistu, baš kao što ne mogu da vidim ni svoje sopstvene uši. Pa dobro. Očigledno ću morati da se pomirim s tim i da ćutke istrpim nemilosrdne udarce kojima me moja zla sudbina časti, ma koliko mi to danas teško padalo. I da rezimiram: što se mog spomenika tiče, da znate – mrka kapa.
A ti heroji, gde su oni? Gde, gde… A, evo ih!
Heroji su smešteni u velikim državnim zdanjima u kojima kao opitni pacovi, do potpune nervne iscrpljenosti, svojim njuškicama pritiskaju onu dugmad koja im kroz žičice povezane s njihovim malim mozgićima donose najviše zadovoljstva. Ko više puta u jedinici vremena pritisne pravo dugme, taj je heroj.
Heroji su i ljudi u sudijskim mantijama. To su oni odvažni pripadnici našeg drštva koji svojim oštrim glasovima čitaju nepristrasne presude, koje se do poslednjeg zareza i tačke poklapaju s tekstovima sačinjenim iza debelih zidova Kremlja, a koji pak na neki čaroban način uredno stižu u inboks njihove elektronske pošte. A čovek s takvom intuicijom – šta je ako ne heroj?
Heroji su i oni, u neprobojne oklope upakovani momci što pendrecima do polusmrti biju devojke, starice i štrkljaste studente i školarce, jer su ovi pa naumili da ruše poredak i da na ulicama i trgovima naših gradova ometaju javni red i mir. Za posao koji sobom nosi toliko visoke rizike, kao i za fizičke i moralne patnje koje oni na svojim radnim mestima preživljavaju, malo je nazvati ih samo herojima. Njih bi trebalo kanonizovati. Uostalom, to je stvar budućnosti – nadajmo se najbliže. Jer ako ćemo iskreno, što se novih svetaca tiče, u poslednje vreme smo brate baš podbacili.
Heroji su i oni principijelni i nesalomivi borci protiv korupcije. Neki od njih su pokazali do te mere požrtvovani heroizam, da su svoja imena hrabro stavili na takozvani spisak Magnitskog, spisak pomoću kojeg su potom prekookeanski jastrebovi podstakli naše narodne izabranike – takođe heroje – da odlučno krenu ka konačnom rešenju pitanja siročadi u jednoj posebno suverenoj državi i mogu vam reći, ponešto od zacrtanog su već ostvarili.
Mnogo je raznih heroja u našoj otadžbini. A ako država naredi, biće ih još više. Bronza će u kalupe poteći potocima, a gradova i naselja spremnih da rađaju nove heroje biće, hvala bogu, više nego dovoljno. Što se nas tiče, ovde na herojima dobri Bog nikada nije štedeo.
Po svemu sudeći, svi ti naši realni i potencijalni heroji spremni su da žive večno. Oni su kao deca, ili ljudi s nedoraslom svešću, tajno uvereni u to da jedna takva neprijatnost kao što je smrt može zadesiti bilo koga, samo ne njih.
Gospodo i drugovi! Prinuđen sam da vam saopštim surovu istinu: vi ćete svakako umreti! A vaša će herojska imena ostati u sećanju isključivo vaših najbližih rođaka, i to u najboljem slučaju. Vaša imena neće ostati zapisana, niti će u nekoj tamo daljoj budućnosti osvanuti na ostacima herojskih bista postavljenih u vašem rodnom Krivom Bregu ili recimo, Mokrom Jarku. Biće to poprsja cinično i nemilosrdno poslata na pretapanje.
I nemojte pogršno misliti da vam ja želim smrt. Želim vam dug život, i to ne samo iz razloga apstraktnog humanizma. Želim vam da živite dugo, u svakom slučaju toliko dugo da svojim očima možete videti kako vašem spomeniku prilazi zahuktali buldožer i kako ga sravnjuje sa vašom rodnom zemljom. Nešto mi govori da vam za ovaj prizor nikakav posebno dug život i neće biti potreban.
Grani.ru, 30.03.2013.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 08.04.2013.
________________
- 29.03.2013, na poslednjoj konferenciji Sveruskog narodnog fronta, predsednik RF Vladimir Putin se založio za vraćanje zvanja Heroja rada u svakodnevnu političku praksu. Već nakon dva dana, on je potpisao i Naredbu o uvođenju zvanja Heroj rada Ruske Federacije. U tekstu ovog dokumenta je navedeno da se ovo zvanje „dodeljuje građanima RF za posebne radne zasluge u korist države i naroda, a u vezi s rezultatima i dostignućima u državnoj, društvenoj i privrednoj delatnosti, usmerenih u pravcu napretka i procvata Rusije“. U naredbi je takođe napisano da će svima koji zasluže ovo zvanje, u krajevima gde su rođeni biti podignuti spomenici s njihovom bronzanom bistom.
