Profesorka C. Bodin, laborantkinja širokog osmeha i odlučnog stiska, ovog septembra postala je simbol borbe za ženska prava i to protiv bastiona mačizma u popularnoj kulturi za najmlađe. Mada je profesorka sačinjena od plastike, njen značaj je nesporan – reč je o prvoj lutki multinacionalne korporacije za proizvodnju igračaka Lego izvan evergrin koncepta o svetu koji grade muškarci dok u njemu uživaju žene.
Prva od tri naučnice u novoj seriji minifigura – očekuju se još i koleginice sa paleontologije i astronomije – dočekana je kao znak da Lego polako odustaje od tvrdoglave upornosti u proizvodnji predstava o rodno klasifikovanim ulogama, čak i ako su promenu svesti u korporaciji uslovile sve oštrije negativne kampanje koje prate njihove igračake na tržištu, poput radnika koji je početkom godine reklamiran tradicionalnim građevinskim pozdravom „Hey, babe!“
Bitka oko igračaka mogla bi navesti na kardinalno pogrešan zaključak da je u razvijenim društvima većina problema rodne ravnopravnosti rešena; radije, ona ukazuje da se žensko pitanje poteže svakodnevno, od posledica ekonomske krize na feminizaciju siromaštva, eksplozije govora mržnje protiv žena na društvenim mrežama, učešća žena u državnoj i korporativnoj upravi – sve do naizgled trivijalnih sporova oko vrednosnih okvira u podtekstu dečije razonode.
Do koje mere lokalni politički kontekst uslovljava percepciju ostvarenih prava u borbi za rodnu ravnopravnost pokazala je i vest da je početkom septembra Senegal dobio drugu premijerku u svojoj relativno kratkoj postkolonijalnoj istoriji. Štaviše, Aminata Mimi Ture dugogodišnja je aktivna feministkinja i ministarka pravde u prethodnom sazivu vlade u Dakaru, dok je odluku da joj poveri premijerski mandat predsednik objasnio potrebom za većom efikasnošću u borbi protiv razorne korupcije. Za svog naslednika u ministarstvu pravde Ture je imenovala doskorašnjeg predsednika nevladine organizacije za ljudska prava, poznatog pre svega po javnom zagovaranju dekriminalizacije homoseksualnosti.
Simbolički gestovi i pobede koji privlače medijsku pažnju uistinu su od velikog značaja za ženski pokret, razuđen preko skale političkih uverenja i ciljeva borbe kao nikad ranije u svojoj istoriji. Iza vidljivih uspeha, naravno, stoje godine uličnog i institucionalnog aktivizma, borbe oko svakog statističkog podatka i glasova naoko ravnodušne javnosti.
U Srbiji je septembar osvanuo bez simbola i statistike. U rekonstruisanoj vladi preostale su dve žene čiji je položaj uslovljen partijskim interesima: u finalu remonta administracije obema su poverene ključne uloge u svađi među koalicionim partnerima.
Prilike nije lako opisati, čak ni na osnovu statistke, budući da je država hronično aljkava u sakupljanju i obradi podataka o sopstvenom stanovništvu. Svetski dan pismenosti doduše obeležen je uz vest da od preko sto hiljada nepismenih u Srbiji čak 80 odsto čine žene; nešto ranije izneta je i procena da žene čine nesrazmernu većinu zaposlenih u javnom sektoru kome se upravo sprema „stezanje kaiša“ u najnovijoj borbi za privredni preporod.
Decenijski podsticaj renesansi patrijarhalnih odnosa u društvu vratio je u opticaj argumente koji diskriminaciju žena vide kao prirodnu i spontanu, odnosno uslovljenu prirodnim polnim razlikama. Žene rađaju, žrtve su redovnih mesečnih ciklusa hormonalnog poremećaja, bolećive su i podložne manipulaciji, nedostaje im odlučnost, itd. Prema vladajućim predstavama u Srbiji, manjak žena u vrhovima vlasti objašnjava se nedostatkom ambicije i potrebnih veština – od onih koje se nađu na upravljačkim mestima ili makar u blizini mesta moći, očekuje se da ako već nisu fizički atraktivne, makar budu „ostvarene“ kao žene, odnosno da budu majke više od jednog deteta, idelano tri. Žene u javnosti ne smeju biti ćelave, razroke, zadrigle, neobrazovane, izborane, sklone alkoholu – svi ovi kriterijumi, zanimljivo, ne važe za muškarce čak ni u vrhu vlasti; podrazumeva se da je muškarac u stanju da donese ispravne, razumne upravljačke odluke – dovoljno je da tresne šakom o sto, čak i ako je pritom trešten pijan.
Posledice ovakvih odnosa opisane su u izveštaju Senka nad Srbijom kojim su domaće nevladine organizacije – Autonomni ženski centar, ASTRA, Žene u Crnom, Labris i Glas razlike – demantovale zvanični izveštaj Srbije pred komitetom Ujedinjenih nacija za eliminaciju svih oblika diskriminacije žena, predstavljen letos u Ženevi.
Zahtevajući od komiteta UN da postavi striktne zahteve Srbiji da zaštiti žene od izrazitog urušavanja njihovih prava, organizacije su u svom izveštaju istakle loš pravni okvir i još goru praksu.
Uprkos alarmantnom porastu femicida, nema nikakvih hitnih ili strukturalnih odgovora, a servisi nevladinih organizacija koje se bore protiv nasilja nad ženama isključene su ili izbrisane iz sistema, upozorava se u izveštaju. U 55 odsto svih slučajeva trgovine ljudima tokom 2012. godine radilo se o tzv. internoj trgovini, gde građanke Srbije u sopstvenoj zemlji postaju žrtve trgovine zarad seksualne eksploatacije, prisilnog braka, prinudnog prosjačenja, eksploatacije putem prinude na vršenje krivičnih dela i slično; u slučajevima interne trgovine, za žrtve nisu predviđeni mehanizmi pomoći koji su na raspolaganju stranim državljankama. Za 25 meseci rada Kancelarije specijalnog tužioca za organizovani kriminal procesuiran je samo jedan slučaj trgovine ljudima; ostali se ne tretiraju kao dela organizovanog kriminala. Nijedna žrtva nije dobila nadoknadu za ono što se dešavalo niti je ijednom trgovcu ljudima oduzeta kriminalom stečena imovina.
U izveštaju se upozorava i na položaj Romkinja bez ličnih dokumenata i bez ikakvog prava na zaštitu, posebno ugroženih u slučajevima prisilnih iseljavanja iz neformalnih naselja kojih je samo u Beogradu u protekle tri godine bilo 17; nasilno iseljavanje Roma bez ikakvih obzira socijalnih službi uključujuje i devojčice, stare, trudne i bolesne žene.
Zakon o ravnopravnosti polova donet 2009. godine još uvek nema uticaja na realnu ravnopravnost muškaraca i žena. „Ne postoje javnosti dostupni izveštaji o rezultatima implementacije ovog zakona. Za većinu mera koje ovaj zakon propisuje nisu propisane nikakve sankcije, što praktično znači da zakon ima karakter skupa preporuka i da njegovo nepoštovanje ne povlači za sobom nikakve sankcije“, ukazuju organizacije.
U slučajevima porodičnog nasilja postoji izrazit disparitet između ukupnog broja policijskih intervencija, broja podnetih krivičnih prijava i osuđenih lica. U izveštaju se ističe da je istraživanje krivične prakse pokazalo da se gotovo trećina postupaka pred javnim tužilaštvom završava obustavom ili odustankom javnog tužioca, dok krivične sankcije izrečene u prvostepenom postupku pokazuju tendenciju blage kaznene politike.
Zvanični podaci o žrtvama porodičnog nasilja ne postoje – jer državna statistika ne razvrstava podatke prema tipu odnosa počinioca i žrtve. Policija nema definisane procedure za procenu rizika niti posebnu liniju rada za slučajeve nasilja u porodici. Ne postoji jedinstven sistem evidentiranja i dokumentovanja slučajeva nasilja u porodici i drugih oblika nasilja nad ženama, ne postoje reprezentativna istraživanja državnih institucija o seksualnom nasilju. Krivično delo se karakteriše kao silovanje samo ukoliko je učinjeno uz primenu sile ili pretnje silom, što implicira da bi žena trebalo da pruža fizički otpor. Sem toga, pravosudna teorija i praksa svako delo bez klasičnog seksualnog kontakta karakteriše kao nedozvoljenu polnu radnju za koju je predviđena novčana ili kazna zatvora do tri godine, čak i u slučajevima kada su žrtve deca.
Začudo, ženskog aktivizma u Srbiji gotovo i da nema, iako je i bez statističkih podataka jasno da u svetu koji muškarci u Srbiji grade poslednjih decenija ne uživaju više ni oni.
Peščanik.net, 11.09.2013.