Danilo KišPrije ravno dvadeset i pet godina, nakon teške bolesti, u Parizu je umro Danilo Kiš. Njegov bliski prijatelj, beogradski književnik Filip David, govori o Kišovoj poetici, o čuvenoj literarnoj aferi s kraja sedamdesetih, nastaloj povodom objavljivanja Grobnice za Borisa Davidoviča, kao i o neponovljivoj jugoslovenskoj generaciji pisaca kojoj su, pored Kiša i Davida, pripadali i Mirko Kovač i Borislav Pekić

“Danilo Kiš bio je veoma ukorijenjen pisac, a opet potpuno kosmopolitski, što je čudesna kombinacija”, rekla je Susan Sontag. Je li, gospodine David?

Kiš nikada sebe nije video kao pisca samo jedne od jugoslovenskih književnosti; odbacivao je tu vrstu pripadnosti. Sebe je, rekao bih, više osećao kao srednjeevropljanina, mada je i Srednju Evropu doživljavao istovremeno i kao centar bogate i inspirativne kulture i kao političko središte savremenog rasizma koji je proizveo nacizam i Hitlera. Kiša je proganjala i uznemiravala ta mučna dvojnost, a te teme, u okviru Kišovog “porodičnog romana”, imaju i lični i kosmopolitski momenat.

Kada već spominjete nacizam, u knjizi Izvod iz knjige rođenih, priča o Danilu Kišu autor Mark Tompson tvrdi da Kiš nikada nije rekao da je njegov otac ubijen u Aušvicu; govorio je da je “nestao”.

Danilo do poslednjeg dana nije želeo da se pomiri sa činjenicom da je njegov otac ubijen u nacističkom logoru. Naprosto, za Kiša, on nije bio mrtav; kao nezaboravan lik, otac je ostao da živi u njegovoj literaturi.

Kao Eduard Sam?

Tako je. I sam sam jedno vreme bio ubeđen u to da se Kišov otac nekako spasao iz Aušvica. Inače, pre deportacije u taj nacistički logor, otac Danila Kiša preživeo je takozvane hladne dane (1942. nacisti su vojvođanske Jevreje bacali u zaleđeni Dunav) i to tako što mu je, kada je došao na red da bude bačen u zaleđenu reku, rečeno – nema više mesta, Dunav je prepun. Kišov otac je ubrzo odveden u Aušvic, iz koga se nikada nije vratio. Eto, možda bi u toj porodičnoj drami mogli potražiti odgovor na pitanje zašto je Danilo Kiš – i u životu i u literaturi – na taj način bio opsednut pitanjem nacizma i Holokausta.

Koliko je Danilo Kiš držao do svog jevrejskog porijekla?

Ne preterano. Iako po ocu Jevrejin, a po majci Crnogorac, Kiš nije voleo da ga svrstavaju u “jevrejske pisce”. Umesto toga, često je govorio da pripada “bratstvu pisaca”.

“Ako te svrstaju među jevrejske pisce, u literaturi kojoj jezički pripadaš automatski dobijaš status gosta”, govorio je. “A svakoga od nas suštinski određuje jezik kojim pišemo”.

I to je tačno.

Kojoj Vi književnosti pripadate?

Hteo, ne hteo – srpskoj. Međutim, iako sam, recimo, za San o ljubavi i smrti dobio veoma dobre kritike, od pet stotina nagrada koje su ovde dodeljene, nisam se primakao nijednoj. Zašto? Možda zato što nisam “srpski pisac”; i dalje sam “jevrejski”.

Moj nekadašnji profesor i šef Katedre za opštu književnost i teoriju književnosti beogradskog Filološkog fakulteta, Vladeta Janković, ispričao mi je nedavno kako je, nakon sramne afere oko Grobnice za Borisa Davidoviča, stekao utisak da je Danilo Kiš ljude počeo da dijeli na one koji su ga podržali i one koji su u toj aferi bili protiv njega. “Kiša je sve to ljudski veoma pogodilo”, rekao mi je profesor Janković.

To je tačno. Krajem sedamdesetih mi se, sećam se, javio prijatelj i zamolio me da Kiša obavestim o tome da je prethodne večeri, zatekavši se u čuvenoj beogradskoj kafani, Klubu književnika, u društvu nekoliko Kišovih poznanika i navodnih prijatelja, čuo, ispostaviće se, veoma opasnu priču o tome kako je Grobnica za Borisa Davidoviča u stvari običan plagijat. Neki prevodilac, Francuz, tobože je bio otkrio da je jedna od priča iz te zbirke – Psi i knjige – zapravo čist prepis nekog arhivskog dokumenta. Naravno da to nisam preneo Danilu, verujući da je reč o uobičajenim čaršijskim ogovaranjima. Međutim, Kiš se javio već sledećeg dana.

“Zašto mi nisi rekao?!”, pitao je gotovo ljutito.
Pokušao sam da ga urazumim, moleći ga da se ne obazire na beznačajne intrige.
“Zar ne razumeš da je to itekako ozbiljna optužba?!”, padao je sve više u vatru. “Oni žele da me unište kao pisca. A ja, ako nisam pisac, onda nisam ništa!”

Tek kasnije sam shvatio koliko je bio u pravu, budući da se ono što je počelo kao intriga, ubrzo pretvorilo u pravu aferu sa političkom pozadinom.

U kom smislu sa političkom pozadinom?

U smislu da su krenule optužbe da je Kiš napisao “antikomunističku knjigu”, što je za ono vreme bila opasna etiketa. Pored toga, iza tih bednih pokušaja da se dokaže teza o plagijatu, na površini su se, kako se afera produžavala, pojavile i natruhe antisemitizma. Na kraju, Kiš je ipak odneo pobedu, iako ga je cela afera i pokušaj da ga se provuče kroz blato koštalo i živaca i zdravlja. Kišova pobeda bila je – Pirova. Ogorčen i umoran, ubrzo je napustio Beograd. Iza svega je ostala briljantna, duhovita, nemilosrdna analiza ne samo književnog dela njegovog nekadašnjeg prijatelja koji je bio među onima koji su započeli i širili priču o plagijatu…

Govorite o Branimiru Šćepanoviću i Kišovoj knjizi Čas anatomije?

Tako je. U Času anatomije, Kiš je, kažem, ne samo odgovorio svom nekadašnjem prijatelju nego je dao surovu sliku tog kobnog i zlog palanačkog, čaršijskog duha. Mimo želje onih koji su je pokrenuli, afera je, uzgred da kažem, imala i dalekosežne književne posledice. Naime, Danilo Kiš je u domaćoj književnosti širom otvorio vrata onome što se naziva “postmodernizam”, u smislu prava da se u tekst ubacuju citati nekih drugih književnih dela. Sve to je otvorilo put pojavi cele jedne mlade generacije pisaca čija su dela bila zasnovana na toj vrsti poetike.

Ali, dozvolite da kažem još nešto: Kišovo jevrejsko poreklo nesumnjivo je povremeno bivalo predmetom aluzija nekih njegovih literarnih oponenata. Doduše, poznato je da je antisemitizam uobičajeni “argumenat” onih koji nemaju drugih argumenata. Ipak, pravi antisemitizam koji je bio neka vrsta skrivene platforme cele ove prljave afere usmerene protiv Kiša, isplivao je tek više godina po završetku sudskog procesa koji je on dobio.

Kada?

Kada su se pre desetak godina pojavile dve knjige izvesnog N.V.: Lažni car Šćepan Kiš i Zar opet o Kišu, koje su onda svesrdno prihvaćene od dobrog dela beogradske čaršije. U tim knjigama autor negira Kišov književni značaj i tvrdi kako je Danilo Kiš, poput Oskara Daviča, Elija Fincija i drugih Jevreja koji su pripadali i srpskoj kulturi, bio samo daljinski upravljač preko koga su Kišove “strane gazde” (?!) upravljale ovdašnjom kulturom. Po N.V., Danilo Kiš je svetski uspeh postigao isključivo zahvaljujući svojim jevrejskim vezama širom sveta.

Ovaj prizemni i jadni antisemitizam prošao je, kažem, bez pravog odgovora srpske intelektualne javnosti. Drugim rečima, prećutno je prihvaćen.

Kako to, budući da, vjerujem, znate da pojedini ovdašnji pisci izraženog nacionalnog osjećanja već decenijama pokušavaju da od ostatka bivše Jugoslavije i takozvane druge Srbije praktično otmu Danila Kiša? Zašto su onda ćutali?

Zašto?! Kada je 15. oktobra 1989. umro Danilo Kiš, jedne novine koje su podržavale režim Slobodana Miloševića donele su tekst pod naslovom “Kiš nije vaš, Kiš je naš”. Ako se ne varam, autor teksta bio je tadašnji Miloševićev ministar kulture. Naravno, tu nije moglo biti ničeg ozbiljnog, samo čisto politikanstvo. Tim pre što je po svemu – po svojim uverenjima, svojim delima – Kiš simbolizovao nešto posve suprotno od onoga što je predstavljala Miloševićeva politika. U tom smislu i “otimanje” nacionalističkih krugova oko Danila Kiša doživljavam kao paradu, kao puko politikanstvo… Znate, još sredinom sedamdesetih, Kiš je nacionalizam okarakterisao kao “ideologiju kiča i banalnosti”, kao “totalitarnu ideologiju”, čime je zapravo, više godina unapred, izrekao žestoku kritiku onoga što je bila srpska politika devedesetih. I sam sam nekoliko puta u svojim kritičkim tekstovima o Miloševićevom režimu, kao najbolji i najtačniji opis, citirao ove Kišove reči.

Uzgred, kada već govorimo o “otimanju”… U Srbiji odavno postoji nezvanična podjela: od te vaše velike generacije jugoslovenskih pisaca, “druga” Srbija na neki način “polaže pravo” na Danila Kiša, Mirka Kovača i Vas; “pravo” na Borislava Pekića pripalo je “prvoj” Srbiji. Kako to da je Borislav Pekić “pripao” toj konzervativnoj i nacionalističkoj Srbiji?

Početkom devedesetih, odnosi između nas trojice – Kovača, Pekića i mene – malo su zahladneli. Kiš je, nažalost, već bio otišao…

Zašto smo se nas trojica razišli? Najkraće, zato što je, uprkos usponu Miloševića, Pekić bio poverovao da nastupa period demokratizacije, u šta smo Kovač i ja sumnjali. Doduše, treba razumeti Boru Pekića: zbog pripadnosti predratnoj “demokratskoj omladini” Milana Grola, bukvalno je izvučen iz gimnazijske klupe i osuđen na višegodišnju robiju. U Vojislavu Koštunici Pekić je devedesetih video nastavak Grolove partije. Kada sam tih godina u jednom tekstu napisao kako postoji opasnost da na vlast dođu pravi zločinci, Pekić mi je, ne pominjući mi ime, javno odgovorio da ne razumem šta je to demokratija.

“U demokratiji je i to legalno i moguće” – napisao je.

Nekoliko godina kasnije, sreli smo se na premijeri neke predstave u Zvezdara teatru. Pekić je bio došao iz Londona i već bio ozbiljno bolestan. U Jugoslaviji je besneo rat…

“Bio si u pravu”, gorko je rekao, grleći me. “Ovde su zločinci na vlasti”.

U odgovoru na vaše pitanje danas samo mogu da kažem da je moj prijatelj Borislav Pekić bio pošten i častan čovek koji je, nažalost, previše verovao u ideale nekakve utopijske demokratije koja ovde nikada nije postojala.

Kada ste upoznali Danila Kiša?

Davne 1961, na književnom konkursu Saveza jevrejskih opština, kada je Danilo dobio nagradu za roman, ja za pripovetku. Sa te svečanosti imamo i zajedničku fotografiju. Koju godinu kasnije, Danilo je, kao urednik u to vreme poznatog studentskog književnog časopisa Vidici, u jednom broju objavio proze Mirka Kovača, Borislava Pekića i moju. Uskoro, 1964, sva trojica smo u Prosveti objavili svoje knjige. To nas je itekako i dodatno zbližilo.

Sećam se da je na jednom od prvih sastanaka naše “književne grupe” Danilo Kiš, kao uslov budućeg druženja, zahtevao da se međusobno obavežemo da će svako od nas četvorice svoj književni put tražiti i nalaziti samostalno, da nikada, ni u kojoj prilici jedan drugome nećemo nameštati književne nagrade i da će naše prijateljstvo biti oslobođeno svake vrste korupcije. Siguran sam da smo te Danilove zahteve poštovali od prvog do poslednjeg dana našeg druženja.

Jednu od priča iz zbirke Grobnica za Borisa Davidoviča koju ste već spomenuli – govorim o priči Psi i knjige – Danilo Kiš posvetio je vama. Zašto baš tu priču? Jeste li ga to ikada pitali?

Možda zato što je ona najviše “jevrejska”. Inače, potvrđujući međusobno prijateljstvo i poštovanje, nas četvorica izmenili smo posvete u knjigama. Učinio je to Mirko Kovač, učinili su to Kiš i Pekić, dok sam ja svoju zbirku Princ vatre u celosti posvetio trojici prijatelja.

Po čemu ste vas četvorica bili slični, a po čemu različiti? Mark Tompson tvrdi da je, i zbog navodnih “biografskih podudarnosti”, Džojs Danilu Kišu bio “više od literarnog uzora”. Posebno je, kaže, volio Džojsovog Uliksa.

Bili smo, rekao bih, zapravo veoma različiti, što je možda delom i uticalo na to da do kraja sačuvamo prijateljstvo. I naši uzori u svetskoj književnosti su se razlikovali. Fokner je bio inspiracija Mirku Kovaču, Tomas Man Bori Pekiću, meni Edgar Alan Po i Kafka, dok je Danilo posebno voleo i cenio pisce francuskog novog talasa. Ipak, možda nam je bilo zajedničko to što smo, pored ovog “izbora po srodnosti”, posebno cenili pisce takozvanog srednjeevropskog područja. U svakome od nas mogli ste pronaći tu otvorenost prema uticajima savremene evropske i američke književnosti, što nije bilo uobičajeno u tadašnjoj srpskoj i jugoslovenskoj literaturi.

Šta mislite, kako to da se ni do danas na prostoru nekadašnje Jugoslavije nije pojavila takva velika generacija pisaca kakva je bila vaša?

Mnogo toga se promenilo. U jednopartijskom sistemu, književnost je, recimo, bila mnogo važnija nego što je to danas. Nije bilo kompjutera, interneta, televizija tek u povoju, tako da je moja generacija u stvari preko književnosti pokušavala da osvoji što širi prostor slobode. Interesovanja mladih ljudi su, kao što znate, sasvim drugačija; drugačija su i vremena… Sećam se, Mirko Kovač je govorio da smo nas četvorica poslednji dinosaurusi književnosti.

Jednom ste mi, ne bez gorčine, rekli kako ni jedan od trojice Vaših bliskih prijatelja o kojima govorimo nije umro u Beogradu; svi su u jednom momentu napustili grad u kome su proveli veliki dio svog života. Zašto su odlazili?

Odlazili su ili su bili oterani. Pekić je odabrao London kako bi mogao da piše; govorio je kako je u Beogradu “nemoguće pisati”, jer je ovde “teško naći mir i održati koncentraciju”. Početkom devedesetih, Mirko Kovač je bio upozoren da se njegovo ime nalazi na listi za likvidaciju; “Ubiti i uzeti stan”, pisalo je na toj listi. Posle niza provokacija i opomena, Kovač je, početkom devedesetih, sa suprugom zauvek napustio Beograd. Kao što sam rekao, Danilo je iz Beograda otišao posle mučne afere sa Grobnicom za Borisa Davidoviča. Ipak, kao i Pekić, Kiš se povremeno vraćao Beogradu. Kovač se nikada nije vratio. Prošlog je avgusta sahranjen tamo gde je poslednjih decenija živeo: u Istri, u Rovinju.

Tokom tih povrataka u Beograd, viđali ste se sa Danilom Kišom? Znali ste da je teško bolestan?

Znao sam, naravno. Kao što je znao i Kiš.

Viđali smo se dosta često; poslednji put nekoliko meseci pred smrt, kada je došao da me poseti. Utrčao je u moj stan na četvrti sprat, preskačući po dve stepenice. Želeo je, verujem, da dokaže da još ima snage. Sećam se, na televiziji je upravo počinjao čuveni Kjubrikov film Full Metal Jacket… Kiš je voleo ratne filmove. Želeo sam da porazgovaramo.

“Ima vremena, razgovaraćemo kada sledeći put dođem”, rekao mi je. “Hajde da gledamo film”.

Nažalost, nije bilo vremena. Sledećeg dana Kiš je otputovao u Dubrovnik. Pozlilo mu je, pa je hitno prebačen u Pariz. Ubrzo je pao u postelju i…

Bila je velika stvar poznavati čoveka kakav je bio Danilo Kiš. Posebno nazivati se njegovim prijateljem.

“Jer za intelektualce ovoga veka, ovog našeg doba, postoji samo jedan ispit savesti, postoje samo dva predmeta iz kojih se padne ne na godinu, nego zbog kojih se gubi pravo (moralnog) glasa jednom zauvek: fašizam i staljinizam. Sve ostalo su trice i kučine”, napisao je 1979. Danilo Kiš. Kako to da je poslednjih dvadeset i pet godina veliki broj “intelektualaca ovog veka” u svim jugoslovenskim republikama nepovratno pao na “ispitu” o kome govori Danilo Kiš?

Nekako po prirodi stvari, većina intelektualaca želi da bude ili blizu vlasti ili u samoj vlasti, što obezbeđuje ugodan život, dobru apanažu, objavljivanje knjiga, državne nagrade…

“Status pisca režimi nude svakome ko ispuni uslove što ih postavlja vlada”, napisao je poljski pisac Brandis.

U teškim, mračnim i surovim vremenima kakva su bila ona devedesetih, dogodila se ta famozna “izdaja intelektualaca”, kako glasi i naslov jedne studije Žilijena Bende iz 1927. godine. Intelektualci, pisci posebno, podržali su neke od najgorih oblika vlasti – često one zločinačke – zarad očuvanja nekih svojih privilegija. Sa druge strane, slepo vezivanje za tobožnje “nacionalne interese”, vodilo je opasnom fanatizmu, koji je itekako doprineo dominaciji primitivizma i gluposti. Hans Magnus Encerberger, koji je početkom devedesetih posetio Beograd, pitao se šta se to dogodilo sa većinom njegovih nekadašnjih prijatelja. “Odjednom su oglupaveli”, žalio se. “Sa njima više nije moguće voditi ozbiljan razgovor”.

Nažalost, isto se dogodilo sa velikim brojem pisaca na celom prostoru nekadašnje SFRJ.

BH Dani, 17.10.2014.

Peščanik.net, 16.10.2014.

FILIP DAVID NA PEŠČANIKU