čovek spava na klupi u parku sa šeširom koji mu potpuno prekriva lice, slikano u Beču

Foto: Predrag Trokicić

Kraj avgusta obeležio je niz nesrećnih slučajeva, odrona, urušavanja starih zgrada, obaranja ograda, smrti radnika u institucijama i na gradilištima, kao i odluka da se u Beogradu izgradi novi simbol prestonice – jarbol visine od 80 metara. Reklo bi se „štedljivi jarbol“, jer je prvobitno najavljivan kolos od 120 m, o čemu je već bilo reči na Peščaniku. Žitelji Beograda imaju razloga da budu zadovoljni jer će novi simbol grada biti jeftiniji za 40 miliona od procenjene vrednosti projekta od 406 miliona dinara. Energoprojekt je uradio elaborat kao donaciju gradu Beogradu. Dakle, štedi se na svakom koraku, gde god je to moguće. Jedino se ne vodi računa o ljudskim životima i infrastrukturi, ali tu je estradna elita Srbije koja svojim slavljima i megalomanskim projektima uveseljava postapokaliptični beogradski ambijent. S jedne strane, reč je o velikoj svadbi dece Bogoljuba Karića, bivšeg optuženog za pljačku Mobtela, na kojoj je nakon Nušićijade goste zabavljao i Željko Joksimović. S druge strane, tu je najava novog modela rijaliti programa, Zadruge 2, u produkciji i režiji Željka Mitrovića, povlašćenog biznismena i vlasnika medija. I njegova kriminalna porodična prošlost je abolirana, a Mitrovićeva medijska podrška vlasti, u kombinaciji sa jeftinom zabavom, predstavlja simboličku reprezentaciju naprednjačke igre sa životom i smrću.

Nedavno je plasirana vest kako je Željko Mitrović, poistovetivši se sa Kozmom Medičijem, rodonačelnikom slavne porodice iz perioda renesanse, odlučio da unapredi zabavu za mase u Srbiji tako što će infernalne scene iz svog rijalitija staviti u ambijent „velike umetnosti“. Za tu priliku je kupio, kako prenose mediji, „vredna originalna umetnička dela“, od Leonarda i Ticijana, preko Brojgela, El Greka, Goje i mnogih drugih zvučnih imena. Mediji, protivno zdravom razumu, vole da kažu kako je Mitrović za potrebe produkcije Zadruge 2 „kupio početak 20. veka“, računajući i autopark oldtajmera kao i gumene čamce i skutere, koje oni nazivaju jahtama. Umetnine su do Šimanovaca, gde se nalazi skladište Pinka, dopremljene u nekoliko šlepera, zaštićene su prijanjajućom kuhinjskom folijom, što se moglo videti u kratkom televizijskom prilogu u kome je Mitrović, šetajući se poput kustosa između poređanih slika, objašnjavao koncept svog programa. U tom prilogu, Mitrović je bio dvosmislen, jer je obrazlažući najambiciozniji projekat u „istoriji svetske televizije“, govorio kako je nabavio umetnička dela slavnih slikara, da bi odmah potom dodao kako je „10 evropskih i 40 domaćih umetnika vredno radilo šest meseci kako bi se ova dela isporučila“. Očigledno je da se radi o najjeftinijim kopijama, koje je sam Mitrović razmeštao viljuškarom po svom skladištu, hvaleći se svojim rijaliti sociološkim eksperimentom, koji je možda najpribližniji političkom modelu koji Aleksandar Vučić već godinama implementira u Srbiji.

Mitrović bi želeo da pokaže kako ljudi različito reaguju u različitim ambijentima. Odnosno, oni koji su se valjali po blatu u Zadruzi 1, trebalo bi da postanu nešto drugo u okruženju „firentinske i venecijanske umetnosti“ Zadruge 2. Isto tako bi Vučić da pokaže kako „iskvareni narod“ treba da se popravi u ambijentu novousvojene protestantske radne etike, EU propisa i uređenog pravnog sistema. Međutim, baš kao što je u Zadruzi 2 sve sazdano od kiča i prevare, tako i u Vučićevoj državi nema ni pomena o uređenom pravnom sistemu. Jedina razlika je što u Mitrovićevom „bajkovitom imaginariju“ akteri ipak ostaju živi na kraju „igre“, dok Vučićeve „igre bez granica“ odnose ljudske živote. Što je najgore, istrage o svim tim nesrećnim slučajevima po pravilu se nikada ne završavaju i javnost  biva uskraćena za prave informacije o tim događajima.

U Mitrovićevoj Zadruzi 2, jedino Veliki šef, njegovi bliski saradnici i pripadnici bezbednosne službe, imaju privilegiju letenja. Za njih je vlasnik ružičastog spektakla nabavio specijalna „mlazna odela“ sa po pet motora, kojima se može leteti i na visini do četiri kilometra (podatak je neproveren, preuzet iz medija!). Komunikacija sa stanarima „firentinske zadruge“ biće, dakle, preko božanskih glasnika, koji će se spuštati sa neba i donositi nove zadatke.

Slično je i u Vučićevom rijalitiju s tim da su odroni zgrada pravi, težina srušenih potpornih zidova i ograda je realna, ispušteni gasovi smrtonosni, dok jedini spas od odgovornosti predstavlja članska karta SNS-a. Sa njom se i bez mlaznih motora može leteti na visinama mnogo većim od 4 km i budući novi simbol prestonice mogao bi se gledati sa velike visine, uz obezbeđenje sigurnog prizemljenja ma šta da se dogodilo tokom te vazduhoplovne misije. Sa te SNS-ovske visine sve izgleda mnogo lepše i prosperitetnije, čak i onaj nadrealni prizor iz Dositejeve ulice u Novom Sadu, gde se srušio ceo zid jedne zgrade dok je investitor u susedstvu kopao temelje za novu zgradu. Ostali su da zjape „otkriveni“ enterijeri stanova, kao u nekom pozorišnom komadu čiji režiser bi svakog trenutka mogao da se spusti s neba u „mlaznom odelu“. Tako je to u prestonici kulture 2021, ali ni u Beogradu nije bolje.

Ko će istražiti i procesuirati nekompetentne službe sigurnosti, korupciju u građevinarstvu, nesolidno podignute zaštitne ograde kao što je bila ona u Ulici Save Maškovića u Beogradu ili neispravne sisteme za protivpožarnu zaštitu koji pulsiraju kao bombe u srcu javnih institucija? Ovde istrage traju i po više godina, kao što je to bio slučaj sa veštačenjem oružja koje je u januaru 2012. pronađeno u banjalučkoj Hali „Borik“. Ljudi u „mlaznim odelima“ pojavili su se kratko u dnevnim vestima, najavili istragu i odleteli. Potom su došli drugi u istim takvim odelima i otvorili još hiljadu novih istraga. U međuvremenu, sistem se zaglavio a građani su ostali prepušteni samima sebi da se zaštite i organizuju. U suprotnom, biće optuženi za sve katastrofe koje bi im se mogle desiti na tom putu.

Peščanik.net, 30.08.2018.


The following two tabs change content below.
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio 3 knjige priča: Predosećanje građanskog rata (2000), Dušanovac. Pošta (2015), Lov na ježeve (2015) i 3 romana: Berlinsko okno (2005), Pad Kolumbije (2010) i Pas i kontrabas (2019) za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Latest posts by Saša Ilić (see all)