Za otprilike nedelju dana imaćemo novu Pesmu Evrovizije. Sedamdesetu po redu. Samo što okrugla godišnjica ne daje razloge za slavlje. Kome je do tog takmičenja (bilo) stalo, kao meni, može samo da pusti suzu i pomisli – u šta se pretvorilo to nekada ipak zabavno i veselo takmičenje u pevanju. Jeste, toliko je bilo besmisleno koliko svako takmičenje u pevanju mora biti, i zato je bilo lako zavoleti ga. U trećoj četvrtini 20. veka uz taj razigrani besmisao vezala se i jedna ozbiljna tema – pravo manjina ne samo na dostojanstvo nego i na radost.
Manjine su, zna čitalac, bile seksualne, a čitava priredba pretvorila se u – ako ne baš globalnu, onda sasvim sigurno evropsku – Paradu ponosa. Gde su jedni identiteti lako se nađu i drugi. Pored pedera (nije ružna reč) i lezbejki, ponosno su stali i mnogi drugi, mahom etnički identiteti. Valjda je pesma Evrovizije bila jedino mesto gde je takmičar peder mogao da predstavlja svoju naciju i da pri tom zna zasigurno da će svaki nacionalista – po pravilu konzervativan, patrijarhalan i homofob – iz njegovog plemena s ponosom i strasno navijati za njega.
Tako se izvorni besmisao takmičenja – ako ne grešim, prvobitna ideja iza čitavog takmičenja bilo je slavljenje jedinstva u različitosti: ističući svoje partikularne identitete zemlje učesnice gradile su jedan zajednički, krovni, evropski identitet – pokazao kao lekovit jer je uspeo da razgradi visoku ozbiljnost uz koju idu zvanične predstave o naciji. Koga zanima kako to tačno radi, neka pogleda kako je Michael Billig objasnio čemu služi nadmetanje lokalnih klubova u nacionalnim fudbalskim ligama – jeste, partikularni mesni identiteti slivaju se u takmičenju u jedan nacionalni.1
Billig je to nazvao banalnim nacionalizmom. Hteo je da kaže da je to nacionalizam u svom svakodnevnom obliku. Ali, koliko god da je bio banalan, dakle svakodnevan, toliko je – što je sasvim logično, pošto je sveprisutan – i opasan. Što smo, nažalost, videli i na primeru Pesme Evrovizije u proteklih par decenija. Seća se čitalac tih rasprava na levici – da li su ili nisu politike (afirmacije manjinskih) identiteta ojačale ili razvodnile i oslabile organizovane levičarske grupe (od stranaka do sindikata). Evo sad gledamo kako su politike (nacionalnih/etničkih) identiteta „ubile“ Evroviziju.
I toga se seća čitalac, ako ne ranije, sve je počelo pre desetak i nešto više godina, pošto je Rusija 2014. otkinula od Ukrajine i prisvojila Krim. Dve godine kasnije, na takmičenju za najbolju pesmu pobedila je ukrajinska pevačica Jamala, s pesmom „1944.“ o tužnoj sudbini krimskih Tatara pod sovjetskim (a mislilo se naravno – ruskim) vlastima. Rusija pak sve vreme na Evroviziju šalje (ruku na srce, pristojne) pop pesme i igra na kartu normalnosti, što je u evrovizijskim okvirima najčešće značilo – gej normalnosti. Dok, posle napada na Ukrajinu, nije dobila zabranu da učestvuje.
Više od decenije, dakle, traje korupcija Evrovizije (deo tog procesa jeste, nažalost, i pobeda Ukrajine 2022, iako opet, ruku na srce, ni to nije bila loša pesma, ali, setimo se, svako takmičenje u pevanju je samo po sebi besmisleno, a postaje još besmislenije kada se na njemu i njime žele poslati ozbiljne poruke), dok se sasvim nije pokvarila. A ta totalna korumpiranost ogleda se u upornom odbijanju da se Izraelu zabrani da nastupi na takmičenju. Naravno, Evrovizija se tu ponaša sasvim po uzoru na evropske političare i na samu Evropsku uniju.
Ako im je i bilo jednostavno da stanu na stranu dobra u ratu Rusije protiv Ukrajine, evropski političari, kao i predstavnici Unije redom pokazuju nesposobnost ili odsustvo volje da na isti način stanu na stranu dobra, dakle Palestine i kazne Izrael za očiglednu nameru da istrebi Palestince ili barem da ih počisti s teritorije koju iz sasvim proizvoljnih razloga smatra svojom. Nije da bi to mnogo pogodilo Izrael, ali bi barem suzilo prostor da se sve ono što se već godinama događa na Bliskom istoku vidi kao normalno, to jest da se na Izrael i dalje gleda kao na normalnu državu.
A normalna ne može biti nikako, ako ni zbog čega drugog onda zato što je ove godine, u martu, tamošnji parlament doneo zakon o smrtnoj kazni za – Palestince. Video je to već čitalac, pa ga ne zbunjuje ova inače rogobatna formulacija. Jer, zaista, Izrael je usvojio zakon prema kome se, inače od 1954. ukinuta smrtna kazna, ponovo uvodi i to samo za jednu etničku grupu. Pod istim uslovima, za slične zločine, Jevreji idu na građanski sud gde smrtne kazne nema, a Palestinci na vojni sud, gde mogu biti kažnjeni smrću.
Redom su se oglasile globalne nevladine organizacije za zaštitu i promociju ljudskih prava, opisale Izrael kao novu Južnoafričku republiku, a njegov pravni sistem kao novi aparthejd, ali u EU i evropskim zemljama se o tome ćuti, a Izrael spokojno šalje svoju pesmu na takmičenje Evrovizije. Pa pošto Evrovizija ne bojkotuje Izrael, više zemalja će ovo godine bojkotovati Evroviziju. U Sloveniji recimo neće biti prenosa takmičenja, i u vreme takmičenja na tamošnjoj nacionalnoj televiziji prikazaće se dokumentarni filmovi o Palestini.
Nije se čitalac iznenadio, Srbija naravno šalje takmičare i uveliko se u režimskim medijima elaboriraju šanse za pobedu. To liči na nas – umesto da se pitamo zašto druge zemlje odustaju od takmičenja, mi računamo da su nam šanse za pobedu sve veće što više zemalja otkaže učešće. A Izrael? Pobogu, zašto bi nama bio problem Izrael. Da samo pevamo s njima, to ne bi bio tako veliki greh. Ali, mi Izrael punimo oružjem/municijom bez imalo griže savesti iako tačno znamo da se ono koristi za genocid nad Palestincima. Ali, genocid je zabranjena reč u Srbiji (kada su žrtve „drugi“), pa je sve u redu.
Hoću da kažem, iz ugla Srbije, Evrovizija radi tačno ono što treba da radi – normalizuje zločin i tako amnestira sve saučesnike u njemu, među kojima su mnoge evropske zemlje, a među njima opet i Srbija. Tako to ide s identitetima, jednom kad im otškrineš vrata, oni nahrupe i korumpiraju sve oko sebe. Samo što ni to nije sve: veze između Srbije i Izraela nisu samo lukrativne to jest vojno-trgovinske. Niti se sličnosti između srpskog i izraelskog režima svode na krivicu za masovne zločine nad drugom etničkom grupom.
Možda će se čitalac iznenaditi, ali i Srbija je (dakle, Srbija, a ne Jugoslavija) u osamdesetim godinama 20. veka donela zakon po svemu sličan tekućem zakonu o smrtnoj kazni u Izraelu. Samo što su naši Palestinci bili – Albanci na Kosovu. Sasvim slično današnjem Izraelu, ondašnja Srbija je za dela već sankcionisana postojećim zakonima uvela nove pravne sankcije i propisala smrtnu kaznu za njih. Razlika između onoga što je bilo pre i onoga što je nastalo tada bila je samo u – etničkom kriterijumu. Zakon je napisan tako da je po svemu bilo jasno da počinilac zlodela može biti samo Albanac.
Kao što u Izraelu stoji da će zločin Palestinca protiv države Izrael biti kažnjen smrću, tako je stajalo da će zločin – inače u postojećem pravu već sankcionisan – ako može da se kvalifikuje kao delo protiv države, biti kažnjen takođe smrću. Radoznali čitalac može o tome više da vidi u inače odličnoj knjizi Ivana Jankovića „Na belom hlebu. Smrtna kazna u Srbiji i Jugoslaviji 1804-2002“, čije je drugo izdanje 2025. objavila Akademska knjiga. Na kraju odeljka o toj po svemu bizarnoj epizodi iz domaće pravne prošlosti, Janković će dodati da zakon, na sreću, nije bio nijednom primenjen.
Eto sreće u nesreći. Treba se sada nadati da će isto biti i u Izraelu. Samo je postalo pomalo dosadno i prilično mučno da se za sve više stvari, egzistencijalno bitnih, oslanjamo na sreću, globalno ili lokalno, svejedno.
Peščanik.net, 05.05.2026.
________________
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dejan Ilić (see all)
- Nema sreće s Evrovizijom - 05/05/2026
- Bogovi su pali na teme - 01/05/2026
- Priče iz ’85: nostalgija za nostalgijom - 28/04/2026
