Na početku se izvinjavam čitaocima ovog teksta, zato što će biti ličan, možda previše. Zapravo, ovo je lična ispovest jedne majke i bivše državne službenice. Mislim da ovo nije tekst o politici. Nije o predsedniku, nije o studentima, nije o opoziciji, nije o Mrdićevim zakonima, nije o REM-u, niti je o Marti Kos, mada će neki od njih biti pomenuti.
Ovo je tekst o našoj deci.
Ako bude patetičan, i za to mi je žao ali drugačije ne umem i ne mogu. Osnovna škola „Vladislav Ribnikar“ je škola u kojoj sam provela osam godina života. Upisala sam je 1989, godinu dana posle Osme sednice, a završila 1997, odmah nakon protesta zbog pokradenih izbora.
Ta škola je za mene bila sklonište. Ne idealno mesto, ali mesto u koje smo pobegli od rata, od straha, od sveta koji se raspadao. Nastavnici su radili, sistem je funkcionisao koliko je mogao i iz te škole su izlazili ljudi koji su kasnije postajali profesori, lekari, advokati, „neko“.
Ali u toj školi je postojalo nešto drugo. Nešto što tada nisam umela da imenujem. Danas znam: snobizam. Taj osećaj da pripadaš nečemu „boljem“, čak i kada je svet oko tebe bio sve gori. U mom razredu bio je jedan dečak od kojeg sam morala da se branim. Fizički. Bila sam manja, slabija. Završilo se onako kako se takve stvari završavaju, incidentom koji bi se danas zvao vršnjačko nasilje, a ja sam ga doživela kao samoodbranu.
Njegov otac je bio moćan čovek. Moj otac profesor. To je bio susret dva sveta. Završilo se bez posledica. Ali osećaj odnosa moći je ostao. „Ribnikar“ je bio mesto gde su se deca iz elite sudarala. Prave ili umišljene elite, nije bilo važno. Bilo je važno da svi žele isto: da njihova deca nastave tamo gde su oni stali.
Prvo „Ribnikar“. Pa Prva beogradska. Pa dalje. Model uspeha koji se nije dovodio u pitanje. Problem je u tome što taj model ne pravi nužno bolje ljude. Ja sam završila taj put. Ispunila očekivanja sistema.
I postala obična. Pravnica. Bivši državni službenik. Ništa spektakularno. Ništa vredno te napetosti u kojoj smo odrasli. I zato sam, kada sam postala majka, donela odluku: moja deca neće ići u tu školu. To je bila moja mala pobuna. Danas znam da je bila ispravna. Jer nešto u toj školi, kao i u ovom društvu, proizvodi pritisak koji ne vidimo dok ne postane kasno.
Fast forward.
Treći maj 2023.
Vest o pucnjavi zatekla me je u Rektoratu Univerziteta u Beogradu. U jednoj od onih kancelarija koje deluju sigurno. Nas nekoliko žena, koje većinom već imaju decu. Sećate li se tog trenutka? Ne gde ste bili nego kako vam je bilo u telu. Onaj pad u stomaku. Panika bez oblika. I trenutak kada shvatite: deca su mrtva.
Prva misao mi je bila da li su moja deca dobro. Bila su. Sedam kilometara dalje. Moj muž, čovek koji ne paniči, seo je u auto 700 kilometara daleko i vozio bez stajanja. Kada je stigao, nije umeo da objasni zašto. Strah nema uvek jezik.
U danima koji su usledili svi smo hteli da pomognemo. Nismo znali kako. Dva dana kasnije, dobila sam poziv. Pozvana sam da pomognem u formiranju tima za podršku deci i porodicama iz „Ribnikara“. Moja uloga bila je organizacija. Logistika. Povezivanje ljudi koji znaju više od mene. Radili smo kako smo umeli.
I tu dolazi deo koji nije jednostavan, ali je istinit. Inicijalni impuls za formiranje tog sistema podrške došao je od države. Konkretno, od predsednika, koji je pitao: šta možemo da uradimo i koliko to košta. To pitanje zvuči hladno, da kažemo veberovski. Ali je omogućilo da se nešto pokrene.
U roku od nekoliko dana obezbeđena su sredstva. Formirana je radna grupa Vlade, koju je vodila premijerka. Istina je važna: ta grupa je radila. Intenzivno. Ozbiljno. To ne briše druge probleme ovog sistema. Ali ovo jeste činjenica.
A onda šok. Struka je rekla: ne znamo. Nema iskustva. Nema protokola. Za ovako nešto nema pripreme. I zato smo pozvali druge. Došli su stručnjaci iz SAD. Njihova poruka bila je jednostavna i brutalna: ne postoji objašnjenje koje će vam biti dovoljno.
Zlo nema urednu dijagnozu. O ovome tek treba da mnogo naučimo, ako budemo umeli, a ne umemo. A onda su došli Norvežani, iz NKVTS, sa iskustvom iz 2011. Brejvik, Utoja. Opet smrt, opet mladi i deca. Došli su tiho, bez pompe. I rekli nešto što je teško prihvatiti: takve stvari ne prolaze. One ostaju.
Predložili su tri stvari. Prvo, deca moraju da se vrate u školu. Brzo. To je bila odluka koja je bolela. I koja i danas boli. Ali bez nje život bi stao. Drugo, potreban je centar za traumu. Tako je nastao CEZAM. Centar za mlade. Mesto gde možeš da dođeš ako nemaš gde. Radio je 707 dana. Primio decu iz „Ribnikara“. A onda i svu drugu decu. Radio je ono što sistem ne radi: slušao. I onda je ugašen.
Ne zato što nije radio. Nego zato što je tako odlučeno. Objašnjenje: skup je. Plan prof. Macuta i ekipe: napravićemo novi. Od nule. To nije samo politička odluka. To je obrazac. Sistem koji ne trpi kontinuitet. Koji briše umesto da gradi. Koji resetuje umesto da uči.
Vlast je ovde pokazala dve stvari: da ume da reaguje u krizi i da ne ume da održi ono što je pokrenula. Opozicija nije ponudila mnogo više. Izvesni opozicionar je čak išao i u pravcu teorije zavere; od njega je morala da nas brani premijerka i njegove kolege iz opozicije. Nadrealno. Nije prepoznato da ovo nije tema za dnevnu politiku.
Nije izgrađena alternativa i unutrašnji dijalog u društvu, zato što ni to ne umemo. I tako ostajemo svi zajedno u prostoru kratkog pamćenja. U krdu je toplo, ali smrdi. Sram. A deca ostaju sa posledicama.
Zato je ovo mesto gde treba stati i reći nešto jednostavno. Ostavite decu na miru. Svi. Ne koristite ih kao argument. Ne gasite ono što im pomaže. Ne pravite nove početke tamo gde postojeći već rade. To nije politika. To je minimum pristojnosti. A mi već dugo živimo ispod tog minimuma.
CEZAM nije bio savršen. Ali je bio pokušaj. I zato ćemo nastaviti. Ne zato što možemo sve. Nego zato što ne smemo da stanemo. Ići ćemo od vrata do vrata. Tražiti prostor za nešto što bi trebalo da bude normalno: podršku mladima. Ako to znači da ćemo moliti, molićemo. Ako znači da ćemo smetati, smetaćemo.
Jer neke stvari ne mogu da se ugase odlukom. Neke stvari, kada jednom počnu, postaju obaveza. Ne prema državi. Ne prema politici. Nego prema deci. I to je jedina linija koju više ne smemo da pređemo.
Autorka je koordinatorka Projekta krizne psihosocijalne podrške zajednici, članica Radne grupe za mentalno zdravlje i sigurnost mladih Republike Srbije.
Peščanik.net, 05.05.2026.
3. MAJ 2023.
