dve žene igraju fudbal
Foto: Predrag Trokicić

Istina je potpuno drugačija od onoga što piše Branko Milanović. Fudbal, nasuprot Milanovićevim tvrdnjama, nikada nije bio bolji, dinamičniji i čistiji, nikada pre u njemu nije bilo toliko majstorstva i kreativnosti. I ne da ne zamire nego se proširio po celom svetu i igra se više nego ikada. Kada bi hteo, Milanović bi to mogao da vidi u zemlji u kojoj živi već nekoliko decenija. Kada je on naime, 80-ih ako se ne varam, došao u Sjedinjene Države tamo fudbal (osim „američkog“, tj. ragbija) nije ni postojao. Danas ga igraju deca u osnovnim školama, a reprezentacija SAD učestvuje na svetskim prvenstvima.

Iskoristio bih, međutim, kad sam već uzeo reč, ovu priliku da nešto više kažem o razumevanju odnosa sporta i novca, pre svega u domaćoj javnosti. Kada naš igrač potpiše „basnoslovni“ ugovor, onda se o tome piše kao o velikom uspehu ne samo dotičnog pojedinca nego i čitave nacije. Ali će malo potom neko – često isti autor – osuti drvlje i kamenje po ulozi privatnog kapitala u sportu.

Da li je privatni kapital, od kako je pre 75 godina (6. juna 1946) osnovao NBA, upropastio američku košarku. Očigledno nije nego – naprotiv. Ne samo da je unapredio ovu igru na severno-američkom kontinentu, nego je podsticajno delovao na razvoj košarke u čitavom svetu. Pomalo paradoksalno, delujući kao magnet i privlačeći najbolje igrače iz celog sveta, on je istovremeno delovao disperzivno. Rezultat: danas svi igraju košarku.

Zašto bi osnivanje jedne slične organizacije u Evropi – poput „Super lige“ u fudbalu – išlo na štetu ovog sporta? To ne znači da nečiji interesi ne bi bili povređeni, ali da bi to na razvoj i širenje fudbala imalo negativan uticaj – uopšte nije izvesno. To, s druge strane, ne znači ni da je predlog koji je tako slavno propao bio najbolji, ali ne vidim ni razlog za bilo kakvo osećanje trijumfa. „Događanje naroda“ koje je tu ideju osujetilo, pre svega u Engleskoj, ne bih uzeo kao argument, već pre sa rezervom. Ne zna se koliko je ta spontanost bila organizovana i od koga.

Vrhunski sport je danas pre svega (ako već ne i isključivo) biznis. Zbog toga se prema njemu treba tako i odnositi – kao prema biznisu. Otud je prirodno da klubovi, koji su praktično preduzeća, hoće da se oslobode paradržavnih birokratskih organizacija, poput UEFE i FIFE, koje im stoje nad glavom i zavlače ruku u džepove. A i glavni su izvor korupcije; čak su i velika sportska imena uspele da izblamiraju uvlačeći ih u svoje šeme.

Profesionalizacija i komercijalizacija fudbala, drugim rečima njegovo odvajanje od politike, do čega je došlo u poslednjih 20-30 godina u Evropi, slično kao sa američkom košarkom, donelo je izvanredne rezultate. S jedne strane – podizanje kvaliteta fudbalske igre (visoka cena igrača uslovila je znatno strože kažnjavanje grubih startova) a sa druge popularizaciju fudbala, naročito u Africi, ali i u Kini.

Poguban uticaj politike na fudbal najbolje se vidi na primeru Srbije. Ovde je kriminal ušao u fudbal upravo preko politike. Od pokušaja da se politika povuče iz vrhunskog sporta, fudbala pre svega – ako su ikada i bili iskreni – brzo se odustalo.

Država bi trebalo da finansira samo bazičnu sportsku infrastrukturu, odnosno fizičku kulturu u osnovnim i srednjim školama. To znači pre svega atletske terene i bazene, da deca nauče da trče i plivaju.

Umesto toga, ovde se obećava državna pomoć (naj)bogatijim delovima stanovništva, tj. izgradnja stadiona za fudbalske profesionalce u situaciji kada veliki broj škola po Srbiji nema ni pristojne klozete. Ali, na školskim klozetima ne može da se ukrade toliko kao na (nacionalnim) stadionima.

Povlačenje države iz profesionalnog sporta uopšte ne bi moralo da izazove neku „oseku rezultata“. Najpre, oni su već prilično slabi, a drugo, moglo bi da podstakne privatna ulaganja. Veliki broj naših sportista po povratku u zemlju traži u šta bi investirao. Jedni ulažu u nekretnine, što nije baš društveno produktivno; drugi u poljoprivredu gde po pravilu gube, jer ulaze u oblast koju ne poznaju, a ne retko ispadnu i žrtve menadžera prevaranata. Ali da bi se bilo koji privatnik, bio (bivši) sportista ili ne, odvažio da investira u sport potreban mu je dobar poslovni ambijent, da bude siguran da se sutra neće pojaviti neki nacionalni (ili lokalni) lider, lično ili u liku Velje Nevolje, sa svojim „poslovnim“ predlozima koje nije moguće odbiti.

Za fudbal se kaže da je najvažnija sporedna stvar na svetu. Zahvaljujući kapitalu bio je i preteča globalizacije. Postao je planetarni proizvod. Nikad lepši za gledanje. Ko voli. Ko ne voli – ne mora, ništa ga ne košta.

Peščanik.net, 24.04.2021.

SUPERLIGA

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)