žica
Foto: Ivana Tutunović Karić

Srpska tajna služba, koja se javno zove BIA, izgubila je saznanje o tome zašto postoji. Možda se održava kao sila izvan svakog razuma, kako bi ublažila vladareve košmare i sačuvala ga od loših reči i straha koji ga čini ranjivim. Od loših vesti, od javnih psovki i njihovog odjeka, od saznanja da narod i te kako ima pravo da psuje sve postojeće razloge za svoje muke, a naročito onaj najveći.

Tako su ti mračni stražari koji čeprkaju po dušama, zarobili na beogradskom aerodromu Konstantina Katića, člana jedne opozicione stranke, i divljački ga mučili. Razlog: zbog sumnje da je na Tviteru podržao Marka Vidojkovića u njegovom sočnom pičkaranju predsednika, „upravnika zatvora Srbija“, kako Marko kaže.

Od manekena svakog propadanja, bolesti, umiranja i bede, vladar je postao patetična žrtva upotrebe glagola u literarne svrhe, a Vidojković parija, onaj čija je psovka dobila nacionalni značaj. Psujući one koji su se na vrh popeli putevima nasilja i prostaštva, postao je čak jedina tema čudesnog premijerkinog pisma. U njemu ona kaže da bi rado opsovala, ali eto, nema čime, pa je uzela šefovu stvar u svoje ruke i pod zaštitu izvršne vlasti.

Tako je vlada, nemajući druga posla u ambijentu kataklizme, našla sebi strateški cilj i dalje pravce delovanja: Vidojković! Za samo nekoliko dana, on i Kulačin dobili su desetak pretnji što smrću, što odsecanjem jaja i drugih stvari iz delikatne regije. Uz moguća ritualna klanja u Ritopeku, kopanje očiju i slične kasapske zahvate, koje su na društvenim mrežama obrazlagali latentni ili već ostvareni dželati.

Čoveka koji psuje satanizovale su lopuže, krivokletnici, batinaši, bacane su na njega kofe tabloidne pogani. Čak ga je Ana u pokušaju da svoje otvoreno pismo zatvori duhovitom poentom, predložila za predsedničkog kandidata.

Marko je postao medijska zvezda, tačno ono što ne žele oni koji ga provlače kroz svoje mašine za mlevenje ljudi. Ništa se bolje nije moglo dogoditi jednom piscu koji nema druge ambicije osim da govori slobodno, pa šta izgovori. To vredi svake pretnje koja je stigla do njega, jer da nije tako zar bi režim upotrebio sva svoja govna da zajedničkim umom potope Vidojkovića i poravnaju ga sa sobom.

Nije uspelo. Vidi se razlika, boja, miris i ukus.

Na ovom mestu se vraćamo Bati Gašiću i njegovom modelu čuvanja države. Da li je dopušteno podržati Marka Vidojkovića, ako već jeste sačuvati sve uslove za opstanak mafijaške države u opštoj propasti društva? U takvoj tmini, Služba se pretvara u ilegalnu snagu za čuvanje Dona i njegovog duševnog mira, pa se bilo koja reč protiv neljudskog poretka tumači kao najava kraja srpskog sveta i njegovog ujedinitelja.

Služba nastala kao snaga i sredstvo za sigurnost države, davno je postala od razuma izolovana grupacija za kontrolu nad svačijom slobodom. Ali, videlo se da kontrola nije dovoljna, slobodu valja oduzeti, kako bi se pokazalo ko ima monopol na nju. Tako je Konstantin bio izložen mučenju, uz pretnju da neće više videti svoju decu, ako ne prizna da je podržao Marka. Na Tviteru!

Ovo je novi iskorak u gubljenju svega što nas je činilo, možda najava strašnog raspleta. Koraci na stepeništima, noćne posete i hapšenja o kojima se ćuti da bi se mirno odlazilo u ćeliju. Kontrola svake reči, šaputanje među bližnjima, tajno slušanje zabranjenih medija. Kako inače zaustaviti govor i psovku, ako ne represijom nad kojom nema kontrole?

Tako je BIA na aerodromu otvorila šalter simboličke Lubjanke, a tamo njeni kriminalci otimaju slobodne ljude, kazujući svima nama da više ne raspolažemo sobom. Slobodne misli moguće je prostirati jedino ćutanjem. Berija zna kako se to radi u projekciji sopstvenog zla na sve nedužne ljude.

Bar mislite o tome dok ćutite. Ili opsujte slobodno, ko ih bre jebe! Kad dođu po vas, biće dockan.

Peščanik.net, 01.10.2021.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)