Ide gas, foto: Slavica Miletić
Ide gas, foto: Slavica Miletić

Staljin je, kažu istoričari, voleo da kinji svoje potčinjene tako što im je zakazivao sastanke u gluvo doba noći. Kako drugačije objasniti potrebu Aleksandra Vučića da gasovod Balkanski tok otvara po mrklom mraku, u šest sati ujutru. Projekat od, kako je sam rekao, ogromnog nacionalnog značaja, takoreći ravan „Milošu Velikom“ koji je, treba li podsećati, pušten uz opštenarodno veselje.

Jeste, doduše, da je Balkanski tok urađen „uz nos“ Evropskoj uniji, tj. protivno njenim pravilima, ali jasno je da pomrčina, ma koliko velika, taj grandiozni poduhvat nije mogla da sakrije. Za možda slabije upućene radi se o „pravilu pristupa treće strane“ koje je propisala Evropska energetska zajednica. Drugim rečima – nema monopola ni ekskluziviteta, već svaki zainteresovani snabdevač ima pravo da pod unapred utvrđenim uslovima koristi određeni gasovod. Srbija se (formalno: Agencija za energetiku) o ovo pravilo organizacije čiji je inače član oglušila pa je Gastransu, investitoru, odobrila monopol na 20 godina.

Ipak, malo je verovatno da će EEZ preduzimati neke mere protiv Srbije. Naime, uskoro se završava Severni tok 2 sa kapacitetom od 55 milijardi kubnih metara prirodnog gasa godišnje; drugo, posle rekonstrukcije propusna moć gasovoda kroz Ukrajinu će sa sadašnjih 50-60 milijardi kubika biti znatno povećana, pa kad se tome doda i američki tečni prirodni gas (on je skuplji, ali je Mađarska već kupila 2,5 milijarde kubika) postavlja se pitanje kome će 12 milijardi kubika gasa, koliko će izlaziti iz Srbije, uopšte biti potrebno. Pri čemu – eto još jedne začkoljice – da bi „srpski gas“ izašao na evropsku pijacu potrebno je i da Mađarska izgradi nekih petnaestak kilometara gasovoda koji bi Balkanski tok povezali sa njenom mrežom. To naravno nije teško ali, eto, naš brat Orban nije ni prstom mrdnuo da to završi, iako su u međuvremenu i Bugarska i Srbija izgradile svaka po oko 400 kilometara. Nije isključeno da je ljut pošto će, ako Srbija uskoro počne da se snabdeva (isključivo) preko Bugarske, Mađarska izgubiti pedesetak miliona dolara koliko je do sada zarađivala od (visoke – 30 dolara za 1.000 kubika) tranzitne takse. A da je taksa izuzetno visoka rekao je sam predsednik Vučić naglašavajući da će bugarska biti (svega) 12-14 dolara.

Naravno, nije sve u taksi, ima nešto i u ceni. Po onome, naime, što je rečeno tog ranog januarskog jutra prvog dana nove (2021) godine, Srbiju će ubuduće prirodni gas iz Rusije koštati 155 dolara (za hiljadu metara kubnih). A do sada je prirodni gas, takođe iz Rusije, plaćala 240 dolara. Čak ni velika razlika u taksi toliku razliku u ceni ne može da objasni. Kako to, postavlja se pitanje, kada nas aktuelne vlasti stalno ubeđuju da Srbija ima najpovoljniji mogući, takoreći bratski, tretman. Stvar je jednostavna – Bugarska od Rusije gas nabavlja kao članica Evropske unije. Unija i Rusija su, pak, kako je to nedavno u Novom magazinu napisao Dimitrije Boarov, pre neku godinu potpisale sporazum kojim su zemlje EU dobile ne samo najbolju cenu (133 dolara za 1.000 kubika) nego i mogućnost da same izvoze ruski gas. Sve u svemu, ma koliko to paradoksalno zvučalo, Srbiji je jeftinije da gas kupuje od Evropske unije, nego direktno od Rusije.

Još samo, međutim, kada bismo znali koliko će taj gas stvarno da nas košta. Jer, kao što je Balkanski tok otvoren po mraku, u sličnoj su tmuši i njegove finansije. „Imajući u vidu visoku cenu izgradnje gasovoda, važno je i to što ćemo od transporta moći da otplaćujemo kredite za izgradnju“, rekao je predsednik Vučić na otvaranju Balkanskog toka. S jedne strane, ti prihodi od tranzitnih taksi, kao što smo videli, jedan je poveliki golub na grani. S druge, pak, strane – kolika je ta „visoka cena“, koliki su krediti, ko je uzeo kredite, kad, s kojom kamatom, na koji rok i slično – ništa se o tome ne zna. Mrak.

Peščanik.net, 04.01.2021.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika. Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.