Pogrešili smo u svemu. Kao društvo i kao pojedinci. I nastavljamo da grešimo. Ponavljamo greške, umesto da iz njih učimo. Da li nasilja ima više nego ranije, ili tom utisku doprinose senzacionalistički mediji, nije bitno. Senzacionalizacija medija je deo „promovisanja“ nasilja kome svedočimo. Nasilje se promoviše kao jedini prihvatljiv način funkcionisanja. Od čuvenih odgovora „pa šta?“ koje nudi predsednik skoro svih građana i građanki Srbije na pitanja o kršenju zakona, do saveta deci koja trpe nasilje u školi da se „čeliče“.
Prvi korak je prihvatiti da problem postoji. To smo donekle odradili. Međutim, već na sledećem koraku se sapletemo. Kada treba locirati odakle dolazi problem, nailazi se na prepreke. U emisiji posvećenoj nasilju u društvu na televiziji N1, krenulo se od konsenzusa da je maja prošle godine sistem zakazao. Profesor socijalne psihologije Dragan Popadić je istakao da je primena postojećih i novodonetih mera nedosledna. Po njemu donošenje novih mera neće uroditi plodom ukoliko se zna da se mere koje već postoje primenjuju selektivno. S druge strane, politikološkinja Milica Topalović smatra da je u poslednjih godinu dana dosta urađeno na rešavanju problema nasilja, ali da mi, kao društvo, očekujemo brza rešenja. Slučajeve nasilja u kojima su učestvovala maloletna lica, a koja pune medije poslednjih par nedelja, vidi kao izolovane slučajeve. Topalović smatra da je jedan od najvećih problema dužina procesa utvrđivanja krivice, gde sankcija dolazi prekasno.
U nastavku emisije Topalović iznosi uopštene zaključke, povremeno i kontradiktorne. Problem nasilja treba rešavati u okviru porodice, jer se ne može očekivati od škole da vaspitava decu. Pred kraj emisije će izneti i stav da škola više nema ni obrazovnu funkciju, jer deca nisu zainteresovana da uče. Ubrzo stiže i do stava da su deca u današnjem društvu prezaštićena, da imaju podršku roditelja bez obzira na sve. Mediji skandalizuju slučajeve nasilja, i to je problem, ali nisu mediji i društvene mreže ti koji šire mržnju među decom. A opet, mediji bi mogli da doprinesu rešavanju problema kada bi počeli više da obraćaju pažnju na „dobru decu“. Na samom kraju ističe i da pritisak javnosti donekle ometa rad institucija na rešavanju problema nasilja.
Popadić je malo direktniji. Za razliku od Topalović koja je problem locirala na najnižoj mogućoj lestvici, u porodici, Popadić tvrdi da nasilje dolazi odozgo, i da postaje vrednost zato što se šalje poruka da su pojedini nasilnici zaštićeni, da za njih pravila ne važe. Samim time, nasilje pre svega postaje instrument za pokazivanje moći, i deca i mladi nasilničkim ponašanjem žele da obezbede sebi mesto među nasilnom elitom. Među onima kojima je nasilje dozvoljeno. I on ističe nezainteresovanost dece za školu, ali to obrazlaže time što škola (još uvek, preko nastavnih planova i programa) pokušava da promoviše vrednosti koje više ne važe u ovom društvu. Ovo je društvo sile, i škola tu nema čemu da ih nauči.
Primedba koju je iznela Topalović o prezaštićenosti dece bi trebalo da se sagleda kroz ovu prizmu. Naravno da će roditelji gledati da zaštite svoje dete, naročito ukoliko je krivo. Time ga spremaju za život u društvu u kome sila vlada. U kome je dozvola za vršenje nasilja najveća privilegija koju neko može da ima.
Ja se ipak slažem sa Popadićem. Nasilje dolazi odozgo, sa samog vrha vlasti, i ja ću sutra uraditi ono što je u mojoj moći da pomognem da mu se stane na put.
Peščanik.net, 01.06.2024.
