U četvrtak, 23. maja, Srbija je svedočila najvećem spektaklu ikada. Dan kasnije, Ramštajn, nemački bend okaljane reputacije (usled optužbi za seksualno napastvovanje) koji, uprkos tome, trenutno važi za bend sa najimpresivnijim nastupom na svetu, održao je koncert na Ušću.
Spektakl koji je priređen u četvrtak, specijalno za nas je pripremio predsednik skoro svih građana i građanki Srbije. Tog dana je Generalna skupština UN usvojila Rezoluciju o Međunarodnom danu promišljanja i sećanja na genocid u Srebrenici (84 glasa za, 19 protiv, 68 uzdržanih). Kao i svaki spektakl, i ovaj je najavljivan nedeljama unapred. U danima pred sam spektakl, tenzija je bila opipljiva. Na Kuli Beograd (investitor iz UAE – uzdržani prilikom glasanja) svetleo je natpis „Mi nismo genocidan narod“. Ali to da (ni)smo genocidan narod ponavlja samo Aleksandar Vučić i njegova ekipica.
Spektakularni spektakl je i medijski adekvatno propraćen. Direktan prenos na televiziji Pink, komentatori, analiza ponašanja i držanja srpske delegacije. Naravno, bili smo (naročito Aleksandar Vučić) fantastični, najbolji, dostojanstveni, ako je verovati televiziji Pink. Prikazuju nam predsednika države koji grčevito drži zastavu i škrguće zubima u iščekivanju rezultata glasanja, i kažu nam da je to vrhunac dostojanstva. Pokažu nam predsednika države, ogrnutog zastavom u navijačkom zanosu, koji krši pravila institucije u kojoj se nalazi, i kažu nam da je to vrhunac diplomatije. Kažu nam da ne verujemo svojim očima, nego da verujemo onome što nam kažu.
Predsednik skoro svih građana i građanki Srbije ništa ne prepušta slučaju. Delove propagande koji se obično prećutkuju on i njegova ekipica izgovaraju glasno. Otvoreno nas pozivaju da zbijemo redove, da se zatvorimo, da se držimo sami sebe, jer nas ceo svet mrzi. Da kojim slučajem Rezolucija o Srebrenici nije izglasana, bio bi to najveći poraz Aleksandra Vučića. Čime bi nas onda plašio? Kada smo već kod Rezolucije, ne bi bilo loše da se podsetimo da danas Srbiju vode direktni politički naslednici onih koji su vodili Srbiju 1995. godine. Promislimo o tome.
Nakon objavljivanja rezultata glasanja, širom Srbije su „spontano“ prošle kolone vozila okićene zastavama. Narod je izašao na ulice. Saobraćaj je zaustavljen, o čemu nas je obavestio aktuelni ministar unutrašnjih poslova, mali od palube Slobodana Miloševića, Ivica Dačić. Ali postoji nešto izuzetno impotentno u svemu ovome. Narod na ulicama su navijači koji će iskoristiti svaku priliku da upale baklju, budu glasni, i nasilno zauzmu svoje mesto u društvu. Navijači koji bez pogovora slušaju naredbe (vrhovnog) vođe navijača. Političari i komentatori ponavljaju fraze, glumeći zanos. Sam režiser spektakla često ispada iz uloge. Govori nam ono što bi trebalo da odglumi. Bukvalno čita didaskalije.
I pored te impotencije i laži, posledice su izuzetno stvarne. Generacije zadojene mržnjom nespremne da se suoče sa prošlošću. Deca koja ponavljaju fraze dok ne postanu neupitne istine koje ništa i ne znače. Pozivaju se na odbacivanje dvostrukih aršina, zahtevajući prvo pravdu za sebe. Generacije uverene da su u pravu, da su jedine ispravne i pravdoljubive. Generacije koje su spremne da saslušaju samo one koji će im to i reći.
U jednoj od najpoznatijih pesama Ramštajna, „Du hast“, pevač namerno izgovara tekst tako da može da se protumači kao „imaš me“ ili kao „mrziš me“. Tako i ovaj naš toksični frontmen. Izgovara da nas i Srbiju voli najviše na svetu, ali je prezir koji oseća opipljiv. Hrani se mržnjom i potpiruje je na svakom koraku. To je jedino iskreno u njegovom nastupu.
Peščanik.net, 25.05.2024.
SREBRENICA
