Konačno su se sva deca raspustila. Završena je još jedna školska godina, bar što se nastave tiče. I završena je prilično burno. Napadi na prosvetne radnike i radnice, slučajevi vršnjačkog nasilja, pomeranje datuma održavanja male mature. Manje burno od prethodne školske godine, koja je završena naprasno nakon masovnog ubistva u osnovnoj školi u Beogradu. Moramo da se zapitamo – da li će nakon još jedne burne školske godine problemi u prosveti biti rešavani ili će nas ponovo iznenaditi?
Nasilje je jedan od najvećih problema u prosveti. Ali, kao u društvu, i u prosveti je nasilje simptom dubljih problema. Zastareli planovi i programi; zastarela nastavna sredstva i neadekvatni uslovi u većini škola; mešanje političkih stranaka u vođenje školskih ustanova; negativna selekcija kadrova. Nezainteresovanost dece koja se manifestuje ometanjem nastave ili izazivanjem incidenata direktna je posledica činjenice da ih škole ne pripremaju za svet u kome žive. A kako bi i mogle da ih pripreme za savremeni svet kada se oslanjaju na programe učenja koji su pisani pre više decenija. Da li zaista možemo da očekujemo od učenika i učenica da sede mirno i usvajaju znanja koja im zaista nisu potrebna? Delimično zbog toga što više nisu aktuelna, a delimično zato što vide da znanje – čak i aktuelno – nije najbolji način da se napreduje u društvu u kome žive.
Šta bi trebalo da očekujemo od prosvetnih radnica i radnika? Da li bi trebalo njih da krivimo zato što, u određenim slučajevim, ne uspevaju da zainteresuju decu za gradivo koje predaju? Ili bi trebalo da pogledamo u kakvim uslovima rade. Koriste ista nastavna sredstva koja su koristili i njihovi nastavnici i nastavnice. Sredstva koja su već tada bila prevaziđena. Ukoliko daju niske ocene – jer deca i pored njihovog angažovanja nisu savladala gradivo – moraju da se pravdaju roditeljima, direktorima i prosvetnim inspekcijama. Pored bavljenja politikama tipičnim za svaki kolektiv, oni moraju da se bave i državnom politikom. Da li imamo prava da očekujemo bilo šta od njih ako se uzme u obzir činjenica da primaju plate ispod državnog proseka i da se bave jednim od najmanje cenjenih zanimanja?
Ta činjenica dovodi do problema negativne selekcije. Prosvetom se bavi samo ko mora. Odnosno, prosvetom se bave oni koji znaju da imaju veze da obezbede sebi posao. Uprkos niskim platama, siguran, državni posao još uvek predstavlja sveti gral. Dakle, ne moraju da se trude tokom studija, ne moraju da se trude prilikom traženja posla i konačno, ne moraju da se trude na samom poslu. Naravno da postoje oni koji se odlučuju za prosvetu jer iskreno žele da se bave prenošenjem znanja. Međutim, sistem u kome rade nije pravljen za njih. Isti sistem za koji smo u poslednjih godinu dana više puta čuli da nije zakazao.
Sve promene koje su se u prosveti desile u poslednjih godinu dana bile su kozmetičke, a u isto vreme opterećujuće za prosvetare. Te promene su pokazale da se prosvetom bave ljudi koji ne znaju kako škole funkcionišu, koji nisu spremni da saslušaju ljude koji se prosvetom bave, kojima je papirologija važnija od ljudi i dece u prosvetnom sistemu.
Bilo bi previše lako i netačno reći da prosveta nije važna za ovu i ovakvu vlast. Škola je obrazovno-vaspitna ustanova i kao takva nije zadužena samo za prenošenje znanja. Bez obzira na sve glasnije pozive da se širi društveni problemi pre svega moraju rešavati u porodici, jer „sve kreće iz kuće“, škola može igrati značajnu ulogu. I upravo zbog toga je trenutno izuzetno važna i važno je održavati je u stanju u kakvom trenutno jeste. U stanju u kome ne može da obavlja jednu od svojih osnovnih dužnosti – formiranje građana i građanki.
Peščanik.net, 24.06.2024.
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU
