Jedan je bivši hrvatski general u nekom pomračenju, umnom, poubijao nekoliko ljudi, potom je i sam pronađen mrtav. Tako je čitava zemlja pratila potragu za ovom osobom uz nečuvenu medijsku pomamu, kasnije je sve utihlo, kak v nji čom ne bivalo. U početku je general slovio kao ratni heroj, potom se ton lagano menjao, označen je kao osumnjičeni, na kraju kao otvoreni zlikovac, ubica. Smatram da o njemu kao ljudskoj osobi niko nije rekao ni reči. A svako je čovekoliko biće veoma složen mehanizam, ceo jedan kosmos u malom pohranjen je u nečijem telu, posebno u njegovom duhu.
Naravno da se rasap ove ličnosti odvijao postepeno, od rogobatnog ponašanja u ratu i miru, do nepodnošljivih skandala, kafanskih, uličnih, svuda. Ma kako ta nesrećna spodoba bila nesimpatična za mnoge, da li se iko ufao da ovom subjektu pomogne na neposredan način, da pokuša razumeti šta se u toj pometenoj glavi odigrava? Tome je svakako naudilo njegovo generalstvo, jer junačkom vojskovođi iz domovinskog rata teško se može prići, u našim svračjezakučastim prilikama bio je on spomenik, skulptura, iako vrlo klimavog postamenta. Sada je to samo jedan žalosni leš, hiljadu i prva smrt naše nesrećne povijesti. Sa ratnim herojima je tako, najteže je sa onima koji prežive.
Godinama sam pratio sudbine junaka partizanskog rata, koji su preturali kafanske stolove po Beogradu, katkad je neko i ubio sasvim nedužnu osobu, iz čistog besa. Ali nisu svi rogobatni ljudi čisti nasilnici, ima među njima i prikrivenih melanholika. Tako po koji, svestan zala što ih je činio u ratu, ode u svoju štalu i obesi se. Drugi sagorevaju u svome tihom jadu, katkad zaboravljeni i zabačeni po životu, potom se razboljevaju i umiru po onkološkim i drugim klinikama, pojevši sami sebe. To je sudbina ratnika, bili oni u pravednoj ili nepravednoj vojni, užas kroz koji prošli su, ne može se više ukloniti iz njihove svesti.
Domovinski rat Hrvatske po nečemu bio je takođe jedan partizanski rat. Nisu li njeni branitelji u očajanju punili bojlere kamenjem i time, iz aviona poljoprivredne avijacije bombardovali nadmoćnu Kadijevićevu armadu. To su sredstva kakvima su Titovi borci tukli se sa nemačkim i drugim okupatorima, srpski inat postao je svojstvo i ostalih naših naroda, šut je napokon mogao i s rogatima. Tako se svaki narod u samoodbrani domogne svoje kuke i motike, usput, vojnici i oficiri izviru iz gole zemlje, to su ona lica s puškom u ruci, obučena u seljačko ili građansko odelo, često su pod šeširom, ovog su pune ratne fotografije. Na nesreću, taj podignuti puk puni se kojekakvim pojedincima, deklasiranim i nezadovoljnim ljudima, avanturistima, ološem željnim pljačke. Otud u vojnim strojevima ona količina puštenih osuđenika, bivših legionara, kafanskih nasilnika, sitnih prestupnika, pa zatim, sasvim skromnih zanatlija, kamiondžija, noćnih čuvara, klonfera i portira, ko zna koga sve. Naravno da svak od njih, mimo sve okretnosti u borbi, ne mora odmah dobiti generalske širite, komandne položaje, ministarska mesta, dešava se to u brzopletosti onih koji širite šiju. Ova praksa takođe je preuzeta iz naše partizanske prošlosti. Nisu li ondašnji ministri, komesari, direktori i pukovnici bili prethodno samo krojači, šusteri, pekari i metalski radnici? Kasnije, ovo se ispostavlja kao nepopravljivo. Jedan, tako načinjeni general počinje da pretura nameštaj oko sebe, da maltretira sugrađane, na kraju puca po ljudima u vlastitoj pometenosti.
Čiji je on general? Kao da u svakom ovakvom ratu postoje dve paralelne vojske; ne mogu se lako izjednačiti ogorčeni i ojađeni branitelji Vukovara sa kabadahijama koji sekli su prste ili noseve protivnika. Jedan je takav sumanuti vojnik pokazivao u euforiji na nekoj istarskoj rivi jedno odsečeno srpsko uvo, utrženo u nekoj borbi. Ta druga vojska, ispunjena zlim činima i lošim sastavom, mrtva je vojska ove epopeje, jer stoji samo u svesti zagriženih domoljuba koji su izgubili merila, koji od očitih prestupnika stvaraju sopstvene heroje. Iz te šihte niču potom ljudi pomračena uma koji bace bombu među nedužne goste nekog bifea, ili pobiju čitavu porodicu, ili sami progutaju smrtonosnu cev svoga revolvera. Njihova zagrobna slava pada na leđa tih nadgenerala koji su ih generalima načinili, tih neumerenih vođa narodnih kojima nije bila važna prethodna biografija konjokradice ili vojnika iz legije stranaca ili makar samo subjekta s lošim psihijatrijskim nalazom, jedino da se domognemo te tvrđe u Kninu, te samostalne banknote, tog grba sa mnogo sitnih pregradica u vrhu. Iako opšti razvoj vodi ukidanju bilo koje posebne novčanice, brisanju graničnih prelaza, novom mešanju stanovništva, možda čak i protoku različitih knjiga, naukovanja, ideja. U to će doba cela ova teška ratna epizoda otići pod zemlju, pa će samo naknadno neko brojati kosti, ove ili one. Kako se upravo pripoveda u klasičnoj knjižici Kadarea, „General mrtve vojske“.
Feral Tribune, 23. travnja 2008.
Peščanik.net, 02.01.2010.
