Genetski košer

Konačno jedna valjana rasprava o opasnostima i vrednostima genski modifikovanih organizama. Kao što se često dešava ova tema je pretrpana stereotipima, predubeđenjima i medijskim manipulacijama. Da ne ispadne da je naša sredina specifična po ovome, nije, jer ni na globalnom nivou rasprava o GMO nije ni za jotu kvalitetnija no kod nas. A za raspravu ovog tipa potrebno je prvo razdvojiti dobre i loše strategije argumentacije, pa tek onda se upustiti u dalje promišljanja. Biljana Stojković nam je pružila dosta dobar uvid u tačke sporenja i potencijalne probleme. Nema mističnih opasnosti i zavere da se neko pokori, ali ima struktura (kompanija, lobista za jedno ili drugo, političkih snaga) koje žele da profitiraju.

Međutim, mogao bi se steći utisak, ja sam ga stekao na primer, da Biljana Stojković na jednom mestu insistira da je neki religijski (konzervativni, nazadni) diskurs presudno odgovoran za preovlađujući prezir prema GMO. Međutim ja smatram da je ovo neprihvatljivo pojednostavljivanje problema.^[1] Prvo, perjanice protivljenja GMO nisu, koliko znam, konzervativni senatori u Americi,^[2]  niti sveštenici ove ili one crkve, naprotiv, to su uglavnom deca new-age (Žižek bi možda dodao i “bullshit”) ideologije. Puritanizam sa kojim se u ovom slučaju imamo nositi, nije religijske prirode.

 
Priroda/kultura

Razlika između prirode i kulture tameljna je klasifikacijska razlika koja nam omogućava da razumemo i tumačimo svet oko sebe i nije specifična za religiozne osobe niti za religijska verovanja. Jednostavno rečeno, ukoliko ne budemo mogli da definišemo ono što je područje prirode (ono što ima svoju dinamiku nezavisno od društva), nećemo moći ni da definišemo društvo, društvenu interakciju, društvenu dinamiku i društvene proizvode. Za snalaženje u društvu koje shvatamo kao delo ljudi, potrebna je priroda koja je sve sem toga, koja je nezavisna, autonomna i koja ima svoju dinamiku. Naravno, ovo je konstrukt, ali i pored toga on je temelj mišljenja, naše mogućnosti razumevanja i tumačenja sveta oko nas. Tako “priroda” zadobija izvesni oreol originalnosti, “stvarnog”^[3]  naspram produkata kulture koji su “veštački”.^[4]  Odatle dolazi, ponekad teško razumljiva, fetišizacija kategorija prirode.

Ljudi genetički inženjering shvataju kao igranje sa genima. A igrati se genima je igranje sa konstitutivnom granicom prirode i kulture, i religijski diskurs tu nema mnogo uticaja (sem što se ponekad trpa u new-age imaginarijum, pretpostavljam da bi samog sebe donekle pacifizovao i načinio prijemčivijim).

Priča o konceptualnom puritanizmu koji se nalazi u centru argumentacije onih koji se bore protiv genetski modifikovanih organizama se ovde ne završava: naprotiv, to je suština dileme “GMO-neGMO” kada se svede na svakodnevni nivo. Jelovničko čistunstvo neodoljivo podseća na religijske tabue ishrane za koje svi znamo i podelu na takozvane čiste i nečiste životinje. Izgled životinje je od ključne važnosti: u zavisnosti od klasifikacijskog sistema, nisu tabuisane životinje koje su prljave,^[5]  već one koje su kategorijski nečiste. Na primer, svinja je tabuisana zbog toga što ima papke, ali ne preživa, kečiga zato što je riba ali nema krljušt (ono što ima podseća na kožu), zmija zato što nema udove i slično. Pošto se opiru klasifikaciji, one se smatraju nečistim. (Hajde da to kažemo religijskim rečnikom: kao da izbegavaju Božanski red) Ono što smeta protivnicima GMO hrane je isto ono što muslimanima ili jevrejima smeta kod svinjetine.^[6]  Ili ono što “nama” smeta kod zamisli da se pas, mačka, insekti ili neko drugo ljudsko biće mogu jesti.

Jedna od organizacija koje se zalažu za zabranu GMO organizama u Srbiji na svojim propagandnim plakatima koristi sliku krastavca sa nogama guštera. Ova “grozota” nije samo na estetskom nivou, ona se može i eksplicitno definisati: ono što je grozno na ovoj slici je to što se ona opire definiciji i klasifikaciji. Utoliko je njena “odvratnost” posledica istog dubinskog mehanizma mišljenja prirode i kulture, čistog i nečistog, jestivog i nejestivog, prihvatljivog i neprihvatljivog.

 
Etički nivo

Još jedan problem u vezi sa genetički modifikovanim organizmima i GMO hranom je etički. Poznata organizacija koja je osamdesetih započela svoju karijeru gotovo militantnom kampanjom protiv nuklearnog oružja i otpada, Greenpeace, oštri je protivnik GMO hrane i u poslednje vreme je pokrenula oštru kampanju protiv takozvanog zlatnog pirinča koji je genetički modifikovan tako da sintetizuje beta-karoten. Ovakav, on bi pomogao da se smanji smrtnost dece u delovima sveta gde je pirinač često jedina namirnica do koje se može doći. Zašto se Greenpeace protivi ovoj modifikaciji i čega ima lošeg u spasavanju miliona dece u zemljama trećeg sveta? Da li Greenpeace pristaje da cenu genetskog čistunstva dece razmaženih hipika svojim životima plaćaju najmlađi pripadnici naše vrste, tamo negde gde je dečja smrt endemska stvar?

I da i ne, jer Greenpeace, sa pravom, tvrdi da se nedostatak beta-karotena leči raznovrsnom ishranom bogatom beta-karotenom, ne i tehnokratskim prečicama od kojih, usput, uvek zaradi neka multinacionalna kompanija. Ali kako šargarepe, jednostavno, nema dovoljno za sedam milijardi ljudi, vraćamo se ponovo na početak. Kantovski, i jedan i drugi pristup su etički ispravni,^[7] a ovaj primer pokazuje koliko je problem samo zagreban tekstom Biljane Stojković i koliko je kompleksan.

 
Peščanik.net, 24.11.2013.