Eric Fan Illustration
Za početak, zamolila bih sve zainteresovane strane – novinare, naučnike, kvazinaučnike, lekare, patriote, političare, itd., da kada misle na organizme u koje je nekom tehnikom genetičkog inženjerstva ubačen neki novi ili modifikovan gen, njih ne nazivaju „genetski modifikovanim“, već „genetički modifikovanim organizmima“ (GMO). Ne radi se ovde o cinculiranju i jezičkom čistunstvu, već o bitno različitim značenjima ovih prisvojnih prideva. Naime, danas se u biologiji, ali i u svakodnevnom životu (posebno u engleskom jeziku), koristi mnogo reči koje potiču od istog starogrčkog korena – gen-/gon-, ili genesis, reči koja se odnosi na početak, poreklo, nastanak, a od koje su se naknadno razvili brojni pojmovi poput genus (rod), gen (jedinica nasleđivanja), ili genetika (naučna disciplina), pa i genocid i slični pojmovi. Etimološki, dakle, brojne reči jesu istog porekla, ali su se danas razudile i dobile vrlo specifična značenja. U tom smislu, pridev „genetski“ nastaje od pojma „geneza“, a odnosi se na poreklo ili postanak, dok pridev „genetički“ koristimo uvek kada mislimo na nasleđivanje i genetiku. Ukoliko želimo da naglasimo da se radi o genu kao naslednom činiocu, možemo još iskoristiti i pridev „genski“, ali svakako nećemo pogrešiti ako kažemo „genetički“ jer je to širi pojam i podrazumeva različite nivoe nasledne varijabilnosti ili modifikacija. Ovde moram naglasiti da se u Rečniku srpskoga jezika Matice srpske značenja reči geneza i genetika donekle izjednačavaju, a samim tim i iz njih izvedeni pridevi, iako se prednost daje tumačenju kakvo sam ovde opisala (prema redosledu značenja). Konačno, ako su pojmovi stručni, onda se struka mora pitati i o preciznoj upotrebi reči.
Zašto mi je uopšte važno korišćenje reči u ovom slučaju? Kao prvo, ispostavilo se da mnogo studenata biologije gleda televiziju, a poneko čita i novine, zbog čega su i sami usvojili ovu pogrešnu terminologiju u oblasti u kojoj bi morali postavljati standarde, kako jezičke, tako i svake druge. Biologija je nauka, a nauka podrazumeva preciznost u radu, u definisanju i upotrebi pojmova. Jasno je da se GMO odnosi na upotrebu tehnologije koja manipuliše genima, a ne poreklom organizama, zbog čega je termin „geneza“ (a samim tim i genetski) potpuno pogrešan. Konačno, moram naglasiti da se malo toga pametnog o GMO može čuti od ljudi koji govore o „genetski“ modifikovanoj hrani, što samo potvrđuje moje stanovište da pojmovna zbrka odražava duboko nerazumevanje onoga o čemu se govori.
Razmišljala sam dosta o razlozima zbog kojih se u mnogim brošurama, knjižicama ili pamfletima o štetnosti GMO evolucioni biolozi navode kao vrhunski neprijatelji zdravlja naroda i veliki podržavaoci „genetskog trovanja“ ljudi. Ozbiljnosti radi, odbacićemo zavereničke tvrdnje da su (evolucioni) biolozi plaćenici biotehnoloških trovačkih kompanija i da su lični finansijski interesi razlog laganja i prikrivanja „prave istine“. Evolucioni biolozi teško da bilo koga zanimaju, bilo gde u svetu, jer je ta družina previše mala da bi bila uticajna. Na kraju krajeva, da se biolozi pitaju ne bi se u Srbiji toliko rašireno govorilo o „genetskim“ modifikacijama, već bi se koristila ispravna terminologija (oprostićete mi na ponavljanju ovog problema, ali zaista me previše nervira).
Pravi razlozi za navođenje evolucionih biologa u celoj ovoj priči jesu, u najširem smislu, metafizičke prirode. Evoluciona biologija zasniva se na ideji promene, odsustvu statičnosti sveta, a to u biološkom smislu podrazumeva dugi kontinuitet genetičkih modifikacija populacija i vrsta organizama. Možda je najbolju definiciju evolucije dao Darvin koji je za ovaj proces koristio opis „poreklo sa modifikacijama“. S druge strane, konzervativni pristup životu podrazumeva status quo i normativno se određuje prema svakom procesu u odnosu na to da li i u kojoj meri utiče na okoštalo stanje. Takav pogled na svet, najjasnije oličen u religiji i njenoj romantičnoj i setnoj opredeljenosti prema prošlosti, u velikom je sukobu sa evolucionim svetonazorom i zbog toga se sudar ovih svetova može očekivati po svakom sličnom pitanju. Ukratko, konzervativnost (ili konzervisanost) podrazumeva da se datost ne sme menjati jer ono što nam je dato potiče od boga (dakle, vrste su nepromenljive, savršene, direktno dizajnirane odozgo i smišljene s posebnim planom) i ništa nas ne bi smelo izbacivati iz te teleološke ravnoteže.
Toj neupitnoj datosti pridružuje se čak i nauka u glavama mnogih ljudi. Koncept gena, nerazumljiv velikom delu stanovništva, dobija skoro mistična značenja i efektivno zamenjuje koncept boga u percepciji sveta. Često se može čuti da smo ovakvi ili onakvi zato što imamo takve gene; sudbina nam je određena „voljom gena“ i na nju možemo uticati isto koliko i na „volju boga“ – dakle, nikako. Savremena biologija ne negira, naravno, značaj gena u formiranju raznoraznih svojstava živih bića (o čemu će biti reči i kasnije), ali sasvim razume dve stvari: Prvo, geni ne lebde u vazduhu već su delovi mnogo većih sistema koji će učestvovati u formiranju osobina bića kroz međusobne interakcije i u kontekstu životnih sredina u kojima se organizam razvija. Drugo, geni i njihovi efekti nisu nepromenljivi i tako bejaše od početka života… Strepnja od nepoznatog jeste važan psihološki momenat koji nas često opredeljuje ka ustaljenom i poznatom, bila to „volja boga“ ili „gena“, sasvim svejedno. A GMO jesu strašne nepoznanice…
Istina je, međutim, da verovatno ništa u svom životu niste pojeli a da nije bilo genetički modifikovano. Biotehnologija, primena svake tehnologije na biološke sisteme kako bi se modifikovali produkti i procesi u živim bićima, nastala je pre više od 10.000 godina, kada je začeta praksa kultivisanja biljaka i životinja za masovno gajenje i veće prinose. Svaka biljka koju kupite na pijaci nastala je od divljeg pretka koji je vekovima veštački selektovan. Od divljeg kupusa, na primer, nastalo je povrće toliko različito, i po izgledu i po nutritivnom sastavu, da ga danas razdvajamo u sasvim odvojene grupe – kupus, kelj, karfiol, brokoli, itd. Biranjem jedinki sa najpovoljnijim karakteristikama, čovek je genetički menjao buduće generacije kultivisanih sorti biljaka i rasa životinja, ponekad u tolikoj meri da danas, korišćenjem savremenih metoda molekularne biologije, možemo jasno utvrditi koje su genetičke modifikacije bile ključne za pojavu tako različitih fenotipova. Ne zaboravimo hibride kukuruza i raznih žitarica napravljene kontrolisanim ukrštanjima u raznoraznim institutima kojih je i u Srbiji oduvek bilo i čijim smo se uspesima dičili decenijama.
Genetičko inženjerstvo je moderna biotehnološka grana koja, za razliku od tradicionalnih, koristi molekularno biološke tehnike (tehnologiju rekombinantne DNK) da, umesto indirektno putem kontrolisanih ukrštanja, direktno manipuliše genetičkim sastavom jedinki uvođenjem novih gena, modifikovanjem ili eliminisanjem postojećih gena u genotipu. Načini na koje se to radi preuzeti su iz prirode; drugim rečima, nauka „plagira“ prirodne mehanizme. Što više znamo o molekulskim procesima, biotehnološke mogućnosti logično postaju veće. Na pitanje da li takve upotrebe mogu biti štetne, dve struje – konzervativna i naučna, daće različite odgovore. Za ove prve, odgovor je paranoično pozitivan u samom startu jer iz okoštale perspektive svaka promena predstavlja nelagodnu nepoznanicu. Oni koji nauku razumeju, opredeljivaće se spram konkretnog slučaja a zasnovano na ozbiljnim istraživanjima. O dobrobiti i potencijalnoj šteti koja može uslediti od genetički modifikovanih organizama, govorićemo u nastavku. Na ovom mestu bilo je bitno naglasiti da danas ne radimo ništa suštinski novo, tj. ništa što nismo radili „od kako je sveta i veka“; jedina razlika je u upotrebi novih tehnologija. I još nešto, bez biotehnologije ljudska vrsta bi verovatno zauvek ostala na nivou zajednica lovaca-sakupljača koje nomadski špartaju svetom u potrazi za plenom ili pokojim zrnom i plodom. Biološki, teško je zamisliti da bi se bez gajenja domaćih biljaka i životinja ljudska društva i kultura, kakve danas poznajemo, uopšte mogli formirati.
Korist i šteta od GMO
Ja bih ovu priču započela od koristi koju možemo očekivati ili smo joj već svedoci. S mog stanovišta, stvari su previše uzbudljive da bismo ih a priori otpisali. Oponenti genetičkog inženjerstva nikada ne navode najupečatljiviji i nesporan primer dobrobiti koju je genetička modifikacija donela čovečanstvu. Naime, do pre nekoliko decenija oboleli od dijabetesa su u svojoj svakodnevnoj terapiji koristili insulin izolovan iz pankreasa krava i svinja. Iako je ovo bio jedan od odličnih primera zajedničkog evolucionog porekla nas i drugih sisara, usled kog životinjski insulin obavlja funkciju i u ljudskom telu, bilo je jasno da je njegova efikasnost ipak manja u odnosu na ljudski protein – tokom evolucije nakupile su se i neke genetičke razlike između sisarskih vrsta. Čitava stvar je rešena upravo upotrebom tehnologije rekombinantne DNK. Ljudski gen za insulin ubačen je u genom kvasca ili bakterije i na taj način postalo je moguće proizvoditi ogromne količine efikasnijeg insulina. Ujedno, tehnologija proizvodnje postala je neuporedivo čistija i jeftinija.
Danas postoje brojne genetičke modifikacije životinjskih vrsta koje imaju za cilj razvoj animalnih modela za različite bolesti ljudi kako bi se bolje razumeli molekulski i fiziološki uzroci oboljevanja, unapredila njihova terapija, ili se dobili terapeutici u formi životinjskih produkata.
GMO postaju zanimljivi za širu javnost polovinom osamdesetih, kada su se pojavile ideje da se genetička modifikacija može upotrebiti i u proizvodnji hrane sa ciljem povećanja prinosa, smanjenja gubitaka, pa i poboljšanja nutritivnog kvaliteta i dodavanja vitamina i farmaceutskih (terapijskih) jedinjenja. Do danas, najviše eksperimenata i komercijalnih primena vezuje se za biljne kulture. Postoji zaista mnogo primera konkretnih gena koji su iz nesrodnih vrsta uneti u genome paradajza, kukuruza, soje, krompira, pirinča, itd. Bez preteranih detalja o imenima ovih gena, reći ćemo samo da se najveći broj njih odnosi na mogućnost povećanja rezistencije i/ili tolerancije na pesticide sa idejom da će hemija koja se primenjuje na njivama ubijati korov i štetočine a ne konkretnu biljnu kulturu. Takođe, geni za otpornost biljaka na insekte umanjili bi korišćenje insekticida. Zagovornici ovakve primene genetičke modifikacije navode da bi takve njive, pored neuporedivo većih prinosa, bile manje štetne za životnu sredinu (manja kontaminacija zemljišta, podzemnih voda i vazduha) usled smanjene potrebe za višestrukim prskanjem ovih kultura. Dodatno, takvi plodovi bili bi manje hemijski kontaminirani i, samim tim, pogodniji za ljudsko konzumiranje.
U genetičkoj modifikaciji domaćih životinja postoje veoma različite i zanimljive ideje. Na primer, u Argentini napravljena je Rozita, transgena krava u koju su ubačena dva ljudska gena uključena u produkciju mleka, usled čega je Rozitino mleko po nutritivnom sastavu sličnije maminom mleku. Krava sa Novog Zelanda, pak, daje mleko sa smanjenim sadržajem poznatih alergena. Proizvedena je i transgena svinja koja ima mogućnost sinteze omega-3 masnih kiselina čiji se značaj u ljudskom metabolizmu odavno poznaje.
Na osnovu ovog malog broja nabrojanih primera možemo reći da su namere i namene sasvim pozitivne i neupitne. Gde onda leži problem koji pokreće grupnu histeriju pri pomenu genetičke modifikacije?
Potencijalni horizontalni genski transfer (HGT)
Geni se, kao što znamo, uglavnom prenose sa roditelja na potomke i taj proces možemo označiti kao vertikalni (transgeneracijski) transfer gena. U prirodi, međutim, nisu nemoguće situacije u kojima se sekvence DNK prenose između jedinki iste generacije koje mogu pripadati čak i različitim vrstama, pa taj prenos označavamo horizontalnim. U ovom procesu učestvuju neki vektori, npr. određeni virusi, koji imaju sposobnost da „ugrabe“ delić genoma jednog domaćina, a zatim da ga, nakon inficiranja druge jedinke, unesu i ugrade u njen genom. Ovo je upravo, u grubim crtama, mehanizam koji se koristi i u genetičkom inženjerstvu. Među bakterijama HGT je prilično čest i odgovoran je, na primer, za evoluciju i širenje rezistencije na antibiotike u bolnicama. Kod današnjih višećelijskih organizama u prirodi, HGT se dešava veoma retko, prevashodno zbog veoma kompleksnih i precizno regulisanih genoma koji ne mogu tolerisati ovakve dodatke i kod kojih su evoluirali brojni molekulski mehanizmi zaštite genoma od stranih DNK. Ipak, komparativne genomske studije jesu pokazale da je evoluciona istorija svih višećelijskih taksona itekako bila obeležena razmenom gena između vrsta i da mnoge osobine koje danas imamo potiču od takvih drevnih razmena.
Upravo ova mogućnost javlja se kao znak za uzbunu kada se govori o GMO. Ako smo gen naterali da „prebegne“ iz jedne vrste u drugu, može li to isto uraditi i nama kada pojedemo takav organizam? Ili, da li se geni za rezistenciju na antibiotike, koji se koriste u transgenim biljkama, mogu prebaciti u bakterije koje žive u našim ustima i crevima i na taj način kompromitovati terapijsku vrednost antibiotika koje povremeno koristimo? Ova pitanja, međutim, važe podjednako za svu hranu koju uzimamo, bez obzira da li jeste ili nije genetički modifikovana1.
Ogroman broj faktora sprečava transfer, preuzimanje gena i njegovu stabilizaciju unutar novog genoma. Za početak, hranu varimo, što podrazumeva razgradnju svih makromolekula, uključujući i DNK. Neke studije jesu pokazale da delovi funkcionalne DNK mogu preživeti do tankog creva, pa čak i ući u cirkulaciju kod miševa, ali to i dalje ne znači da će doći do njihove interakcije sa genomom ćelije. Za takvo što neophodna je visoka homologija (sličnost) određenih delova DNK sa novim genomom, prevazilaženje brojnih sistema zaštite od DNK uljeza i, konačno, eventualno omogućavanje funkcionalnosti ubačenog gena. Da nije tako, i samo genetičko inženjerstvo bilo bi neuporedivo jednostavnije.
Drugim rečima, to što ste pojeli hiljade kokošaka i tonu zelene salate u svom životu nije vas učinilo genetički sličnijima kokošci, niti ste stekli sposobnost fotosinteze budući da je transfer gena između vas i hrane veoma malo verovatan. Pri tome, ne postoje validne naučne studije koje bi ukazivale da sa GM hranom stvari stoje drugačije. Argument po kome problem sa GMO leži u konzumaciji „strane“ DNK u hrani (npr. gen iz kikirikija u paradajzu), jednostavno ne može držati vodu s obzirom da je DNK u bilo kakvoj hrani za nas „stranac“ (osim ukoliko ste ljudožder, a čak ni tada ne jedete sebi identičnu jedinku).
S obzirom da je DNK svih organizama, uključujući i bakterije, hemijski ekvivalentna (zbog zajedničkog porekla svega živog na Zemlji), potencijalni rizik od međusobne interakcije ovih DNK može zavisiti samo od homologije delova sekvenci, a ne od porekla hrane u vašem tanjiru. Upravo u ovom delu priče leži najveća odgovornost kreatora GMO. Neophodno je uraditi detaljnu analizu potencijalne mogućnosti svakog novougrađenog DNK fragmenta da prevaziđe sve navedene barijere i ubaci se u naše genome, odnosno da po toj verovatnoći ovaj fragment bude izjednačen sa bilo kojim drugim „prirodnim“ delićem genoma (budući da vektorski virusi jesu uobičajeno sveprisutni). Ako je verovati proizvođačima GMO, ovom problemu posvećuje se najveća pažnja u svim istraživanjima.
Promene u nutritivnom sastavu hrane, alergeni i toksini
Pored željene promene u nutritivnom sadržaju hrane, ubacivanje, izbacivanje ili modifikacija pojedinačnih gena mogu rezultovati neželjenim promenama u hemijskom sastavu onoga što jedemo zbog eventualnih neočekivanih interakcija između novog i starih gena u genomu. Dodatno, pojavljuje se i pitanje da li transgeni organizam može sintetisati supstancu koja predstavlja potentan alergen za neke ljude ili čak ima toksične efekte. Ovde, dakle, ne govorimo o potencijalu strane DNK da interaguje sa našim genomima, već o sadržaju onoga što varimo i što nam je potrebno u metabolizmu svakog tela. Ovaj problem u biologiji ima jače utemeljenje u poređenju sa prethodnim (DNK transfer) jer se svodi na nutritivno pitanje. Opet, stroga analiza genetički modifikovane hrane u ovom smislu, mogla bi sasvim lako rešiti pitanje upotrebljivosti svakog konkretnog GM proizvoda.
Za sada, istraživanja na transgenim biljkama, posebno na soji, pokazala su da varijacije u sadržaju nekih supstanci, kao što su razni antioksidansi i blagotvorni estrogenski izoflavoni, nisu ni manje ni veće u poređenju sa variranjima u nemodifikovanim sojevima. Dodatno, ove varijacije zavise od uslova gajenja (vlage i kvaliteta zemljišta) bez obzira da li se radi o GMO ili ne. Testiranje alergena pokazalo je da ubacivanje jednog gena iz brazilskog oraha (2S albumin) u soju izaziva alergijske reakcije kod ljudi koji su inače alergični na ovaj orah. Slično tome, za jedan transgeni kukuruz sa ubačenim genom za neki insekticidni protein pokazano je da može indukovati alergijske reakcije. Za takve proizvode donete su uredbe ili da se ne mogu pustiti u promet ili se dozvoljava upotreba samo za stočnu ishranu, a definitivno se nameće potreba da se oni, ako se koriste u proizvodnji hrane, moraju jasno označiti.
Što se problema toksičnosti tiče, različiti eksperimenti dolazili su do kontradiktornih rezultata – od toga da GM soja ugrožava funkciju jetre, pankreasa i testisa kod miševa, do potpunog odsustva neželjenih efekata. Detaljan pregled eksperimentalnog dizajna u velikom broju ovih studija otkrio je niz problema u samim postavkama istraživanja (npr. odsustvo adekvatne kontrolne grupe miševa) ilustrujući visok nivo subjektivnosti i uzavrele krvi dva suprotstavljena lobija – pro i kontra GMO. Bez obzira na to što je najveći broj sasvim opravdanih zamerki u naučnoj proceduri ustanovljen u eksperimentima ove druge grupe, postojanje oponenata GMO u široj naučnoj zajednici predstavlja važan korektivni element za budućnost čitave ove oblasti. Ako ništa drugo, serija eksperimenata negativno opredeljenih prema GMO naterala je drugu stranu da sprovede detaljna, korektna i opsežna istraživanja kako bi dokazala upotrebljivost proizvoda. Dakle, efikasan regulatorni sistem na nivou propisa i istraživanja više je nego potreban i kompetentne odluke moraju se, opet, donositi od slučaja do slučaja.
Uticaj na druge vrste
Poremećaj u ekološkoj dinamici populacija različitih vrsta u okolini obradivih površina jeste veliki problem koji izaziva poljoprivreda. Da bismo na jednom mestu napravili njivu i povećali prinos, moramo raskrčiti i uništiti prirodni ekosistem, a zatim prskati i polivati raznim otrovima kako bi umrlo sve što ne želimo da tu raste i što nazivamo jednim imenom – štetočine. Moramo razumeti da „štetočine“ jesu vrste kao i sve druge, samo se nama ne dopadaju i ne želimo ih ni blizu svojih interesa. U tom užasnom ljudskom ponašanju stradaju i neke vrste koje inače ne bismo dirali, a efekat se suštinski ne razlikuje u zavisnosti od toga da li gajimo GM ili klasičnu biljnu kulturu.
Uticaj GMO na „ne-štetočinske“ vrste prvi put dolazi u krupni plan 1999. godine kada je objavljen rad u kom se opasno smanjenje brojnosti leptira Monarha, inače već ugrožene vrste, dovodi u vezu sa gajenjem Bt kukuruza – biljne kulture u koju je ubačen gen iz bakterijske vrste Bacillus thuringiensis, a koji ovom GM kukuruzu omogućava da sintetiše insekticidni toksin. Smatralo se da takve kukuruzne njive na putu migracija ovog leptira mogu ubijati veliki broj njihovih larvi. Novija istraživanja, međutim, smanjenje brojnosti ove ugrožene vrste ne dovode specifično u vezu Bt modifikacijom već sa raznoraznim insekticidima koji se koriste i u klasičnoj poljoprivredi, kao i sa istrebljenjem mlečike, uobičajenog domaćina larvi Monarha. Naime, mlečiku smatramo korovom, dakle – štetočinom, i uništavamo je na svakom polju što dovodi do redukcije povoljnih medijuma za razviće leptira. Noviji herbicidi vezani za GM kulture, dakako, uništavaju sve, uključujući i mlečiku.
Jednom rečju, naša briga za očuvanje biodiverziteta ne sme se odnositi isključivo na efekte GMO. To se često zaboravlja. Program za zaštitu Monarh leptira, na primer, podrazumeva da se pored njiva, nevezano za modifikacije, naprave površine sa mlečikom. Da li će jedan pesticid imati manje ili više neželjenih efekata od zbira mnogobrojnih herbicida i insekticida koji se primenjuju na klasičnoj njivi, ovde je manje važno. Poenta cele ove priče jeste pronalaženje rešenja za svaki poseban slučaj.
Bitka za profit
U ovom delu priče o GMO stvari su najprljavije i najbezočnije. Sasvim opravdane zamerke velikim GMO kompanijama (npr. najčešće pominjani Monsanto) odnose se na praksu koja se vodi težnjom ka tržišnom monopolu i ogromnom gomilanju profita. Na primer, pravljenje GM biljaka koje se ne mogu samostalno razmnožavati podrazumeva kupovinu semena pred svaku sezonu sejanja. S druge strane, sterilnost ovih kultura može se smatrati prevencijom za kros-polinaciju sa „divljim“ biljkama u okolnim ekosistemima čime se smanjuje verovatnoća prenošenja „neobičnih“ gena u prirodne populacije. To se, naravno, pogodno poklapa sa finansijskim interesima ovih kompanija. Takođe, totalni pesticidi na koje su transgeni sojevi rezistentni kreiraju se za konkretne biljke i vode vezanoj kupovini, opet povećavajući profit. Takva praksa, logično, izaziva bes proizvođača klasičnih pesticida zbog smanjenja prihoda i pokreće anti-GMO kampanje koje, nažalost, veoma često nemaju nikakvo naučno pokriće.
U toj prljavoj borbi za profit, koja lako pronalazi vezu sa ideologijama pomenutim na samom početku teksta, stradaju kompetentne rasprave o pozitivnim rezultatima genetičke modifikacije. Da li smo pronašli bolji način da nahranimo rastuće svetsko stanovništvo? Kako ćemo upotrebiti svoja znanja da poboljšamo kvalitet života svih? Hoćemo li u tome videti mogućnost da usporimo zagađenja životne sredine i uništavanje biodiverziteta? Neoliberalne ideologije zasnovane na čistom profitu ukaljale su svaku humanističku ideju, uključujući i čitavu nauku.
Iako je, priznajem, teško zanemariti prljavštinu koja izvire iz pitanja profita, ili bar neke od navedenih opasnosti, ja u GMO vidim veliki potencijal za budućnost. Podrazumeva se da bi sveobuhvatni kontrolni mehanizmi, vezani za kompetentna istraživanja efekata svake konkretne modifikacije i poštenu legislativu, morali suštinski upravljati tom budućnošću. Neophodno je, takođe, da svako od nas bar donekle razume ono o čemu govori.
Peščanik.net, 19.11.2013.
________________
- Procenjuje se, na primer, da prosečna zdrava osoba u svojim crevima ima oko 100 triliona korisnih bakterija. Takođe, postoje podaci da je između crevnih bakterija kod čoveka prisutna vrlo visoka stopa „prirodnog“ HGT. Jedan od najupečatljivijih primera jeste otkriće da jedna od čestih bakterija ljudskih creva može da hidrolizuje složene šećere koji se isključivo nalaze kod morskih crvenih algi. Bakterija iz ljudskih creva je gene koji vrše ovu hidrolizu najverovatnije dobila od morskih bakterija. Bakterije sa ovom sposobnošću nađene su isključivo među Japancima; oni često koriste sirove morske alge u ishrani (nori u sušiju) i na taj način unose morske bakterije u svoj organizam.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Biljana Stojković (see all)
- Od Džonija do Prvoslava - 17/05/2023
- Škola kao druga kuća - 08/05/2023
- Građani – objekti ili subjekti? - 17/03/2021
