Za sve su sposobni ministri – među njima i vicepremijer Dačić – pa i za carski rez koji spada u poslove lekara.

Naravno, to je kod. I. Dačića metafora, ali ipak neobična, jer su njegove namere geopolitičke. Nije jedini, geopolitičara u palanci ima mnogo i ime im je legija. Crtaju i smišljaju granice koje se u novije vreme zovu „prelazi“. Besedio je ministar – ministar za sve – u Vranju i izneo neke ideje koje su izazvale opštu zabunu. U evropskoj štampi koliko vidimo ostali su bez reči i iskusniji analitičari – a kod nas tek niko ne zna kako to da nazove. Istoričari su bukvalno zanemeli. Iz EU su – kaže ministar – krenuli sa novom zaverom u vezi sa Srbijom i Kosovom. Podeliće Balkan carskim rezom i doći će na svet neko novorođenče državno.

Za početak najbolje je citirati ovog geopolitičara i to detaljno da ne bude još veće zabune – ni u Beogradu ni u Novom Sadu ni drugde.

„Region će biti podeljen carskim rezom po liniji koja je nekada delila Otomansku imperiju i Austrougarsko carstvo, istom linijom kojom su Balkan podelili Čerčil i Staljin“, umuje ministar Dačić. On tu ideju smatra „duboko pogrešnom“, ali misli da nam baš to preti. Malo dalje on precizira da je Srbija ispunila sve što se od nje tražilo, izvinili smo se svima i „donet je i Statut Vojvodine“. To sa granicama između pomenutih imperija zbunilo je i decu u školi – granica do 1912. na jugu je bila na Merdaru, i prema Makedoniji na Ristovcu nedaleko od Vranja. A na severu do 1918. bila je na sredini vode ispod Nebojšine kule: tu je plovio remorker sa državnim insignijama i svim što na granici postoji. Onda su pomenute Imperije voljom ćudljive boginje Klio nestale. Rekosmo, znaju to i đaci u školi i sada imamo druge granice. Ono o Čerčilu i Staljinu i dalje je čudno – imao je Staljin šesnaest republika i tuce nekih autonomnih pokrajina, čak sa autonomnim opštinama. Neke je kremaljski vođ uveo nakon rata 1945. i u OUN. Moglo mu se, nadigrao je prvog lorda Admiraliteta ser V. Čerčila i dobio celu istočnu Evropu. Zajedno sa hrvatskim komunistom je obnovio i Jugoslaviju – i onda je i to otišlo u mutne vode istorije. Zajedno s tim i dobar deo života naših – no pustimo istoriju istoričarima i vratimo se Dačićevoj kosovskoj geopolitici i našoj muci s njom. Delio je Dačić i nije mu išlo, jer niko, pa ni predsednik Tadić to mu ne prihvata. Za sada je ministar Kosovo na neki način „otpisao“, jer će biti u nekoj novoj Imperiji, ali je panika zavladala u Vojvodini i o tome se u političkim šorovima već vode žustre rasprave. Kažu najzadrtiji autonomaši da oni ne traže državu i da im je autonomija dovoljna, a oni vispreniji kažu da u Novom Sadu nema ni pomena od separatizma, jer je Vojvodina ustavna kategorija Republike Srbije zagarantovana njenim Ustavom u kojem nema ni traga nekoj takvoj Preambuli. Nije da nema lukavijih koji kažu da to i nije tako loše – neka ostanemo u Evropi gde nas je doveo još A. Čarnojević direktno sa Kosova. I tako dalje.

Ima tu još nejasnog u ovoj geostrategiji, a najvećma je nejasno ko je pravi autor ovih „priča“. To je najbitnije.

U Evropi o granicama drugačije govore – osim ako nešto ne kriju – a Vojvodinu niko i ne pominje – koliko je nama poznato.

Ova politička story je naša i nije samo Dačićeva i odavno se priča uvek na neki nov način. Legendarni doktor K. to ne bi prihvatio kao Dačićev izum, a ni V. J. ne prima to kao novinu. Oni to godinama govore i sebe smatraju autorima tog scenarija. Mitropolit pak Amfilohije od dana donošenja Statuta Vojvodine ponavlja da je to secesija kakvu su spremili autonomaši, pa s njima i oni u Sandžaku i tako redom. A smisao priče je da se ne govori o obećanju DS da će se Vojvodini vratiti neke zakonski utvrđene nadležnosti kako bi se znalo „čije su naše pare“, odnosno i srpske i vojvođanske pare, koje nekog smisla imaju samo ako su zajedničke i ako njima raspolažu građani. Političke elite odnosno partijski moćnici brinu da sve ostane njima. Balkanska geopolitika ipak nije ozbiljna rabota, već politika mogućeg ćara uoči izbora. Bilo kako bilo – a još ne znamo ni s Kosovom šta će biti – treba smisliti što opsesivniju priču sa zaumnim „istorijskim“ referencama pa ćemo videti kako ćemo – ako na izborima pobedimo. Nisu ovo nikakvi geopolitički stratezi već balkanske šićardžije sa svecima koji blago dijele u nevolji. U nekoj EU granice neće biti ovo što se njima čini da jesu i da će biti.

Priče ove nisu nove i nemaju jednog autora i slobodno bi se mogle nazvati „narodnim“ pričama, jer većinu sveta opsedaju.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 21.12.2011.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)