Mihail Gorbačov, poslednji lider Sovjetskog Saveza, preminuo je u Moskvi u utorak 30. avgusta u 91. godini. Tokom poslednje dve decenije života retko je davao intervjue. Kada je 2010. pristao na razgovor za moskovski časopis koji sam uređivala bila sam oduševljena i razočarana u isti mah. Bila je to jedinstvena prilika osuđena na propast. Gorbačov je bio notorno loš sagovornik. Lutao je i gubio se u digresijama i retko završavao rečenicu. U očajanju, moje kolege i ja smo zamolili čitaoce da pošalju pitanja. Neko je upitao: „Šta bi vas obradovalo?“ Ovog puta Gorbačov je imao spreman odgovor. „Kada bi neko mogao da mi obeća da ću na onom svetu videti Raisu“, rekao je. „Ali znam da je to nemoguće“. Raisa s kojom je bio u braku 46 godina umrla je od leukemije 1999.
„Ne verujem u boga“, nastavio je Gorbačov. Ni Raisa nije bila vernica ali je „u tome napredovala brže od mene“. Činilo se da misli kako je Raisa lakše postala postsovjetska Ruskinja, dok je on ostao sovjetski čovek. Njegova životna priča svodiva je na karijeru aparatčika: partija ga je izvukla iz južne Rusije dok je još bio srednjoškolac, na fakultet u Moskvi i niz partijskih poslova koji su 1985. kulminirali imenovanjem za generalnog sekretara Centralnog komiteta, što je u SSSR-u bila najviša funkcija. U tom trenutku Gorbačov je imao 54 godine i bio šokantno mlad za tu funkciju. Bio je okružen 80-ogodišnjacima koji su očekivali poštovanje i zahvalnost. Ali on je imao ljubav i lojalnost koje su nadilazile dug prema Partiji i njenom senilnom rukovodstvu. Gorbačov je živeo i radio da bi impresionirao Raisu. Upoznali su se kao studenti Moskovskog državnog univerziteta, gde je on studirao pravo, a ona filozofiju. Raisine kolege sa klase bili su izvanredna generacija posleratnih sovjetskih mislilaca i to je, možda više nego bilo šta drugo, podstaklo oblikovanje politike koja će zauvek biti sinonim za ime Gorbačova: glasnost i perestrojka.
U roku od nekoliko nedelja pošto je postao generalni sekretar, Gorbačov je obznanio nameru da reformiše i modernizuje Sovjetski Savez. U junu 1987. najavio je novi koncept: perestrojku, restrukturiranje sovjetske politike u svim oblastima. Iako to nije izričito kazao, mislio je na liberalizaciju: Sovjetski Savez će ozakoniti ograničena privatna preduzeća i ublažiti cenzuru, dopuštajući javnu diskusiju o tabu temama. Zakoni o cenzuri nisu ukinuti, ali je popuštanje restrikcija, eksplicitni cilj glasnosti, proizvelo neviđenu eksploziju tekstova, filmova, performansa i muzike. Skočio je tiraž opskurnim časopisima koji su objavljivali duge, kvazi-akademske tekstove. Ljudi su stajali u redovima da kupe nove brojeve Moskovskih vesti ili da vide novi pozorišni komad po delu Ljudmile Petruševske. Svi ti sadržaji su se bavili dotad cenzurisanom temom staljinističkog terora. Prvi put od Staljinove smrti 1953, sovjetski građani su javno govorili o svojoj prošlosti.
Godinama kasnije, Gorbačov je poželeo da sačuva ovaj deo svog nasleđa. U saradnji sa nezavisnim novinama Novaja gazeta, pokušao je da pokrene muzej staljinističkog terora, za šta je 2008. formirao radnu grupu. Kao generalni sekretar, rekao je, dobio je pun pristup arhivama. Tada je saznao da je teror zaista bio nasumičan, da su ljudi hapšeni i ubijani ne zbog krivičnog dela, niti zbog sumnje da su ga počinili, pa čak ni zbog lažne optužbe da su ga počinili, već naprosto zato što je svaki lokalni organ morao da ispuni kvotu hapšenja i pogubljenja. Takođe je saznao da su na vrhuncu terora, kada je svakodnevno bilo streljano na hiljade ljudi, sovjetski lideri potpisivali naloge za pogubljenja zbirno, po stranici, sa desetinama imena na svakoj. Gorbačov, čija je komisija pregledala milione slučajeva iz Staljinove ere i poništila stotine hiljada osuđujućih presuda, drhtao je od neverice dok je govorio o svemu što je saznao. To je još jedan kvalitet koji ga je razlikovao od prethodnih sovjetskih lidera: mogao je biti potresen. Imao je sposobnost promene pogleda na svet. Izgledalo je da on sam može da se promeni. To ne važi za njegove naslednike: ubrzo je postalo jasno da za muzej koji je Gorbačov želeo da izgradi nema mesta u Putinovoj Rusiji, obuzetoj brisanjem sećanja na staljinistički teror u sopstvenoj verziji ruske istorije.
Gorbačov je i hvaljen i vređan zbog raspada Saveza Sovjetskih Socijalističkih Republika. Ali njemu to nikad nije bila namera. Oslobodio je sve sovjetske političke zatvorenike 1987, kojih je tada bilo nekoliko stotina (Rusija trenutno ima više političkih zatvorenika nego SSSR 80-ih). Njegova politika glasnosti i perestrojke omogućila je da se čuju kritičari sovjetske vlasti. Andrej Saharov, disident koji je izabran u Vrhovni sovjet nakon što ga je Gorbačov oslobodio iz unutrašnjeg egzila, zalagao se za ukidanje monopola Komunističke partije. Galina Starovojtova, akademska etnografkinja koja je postala političarka, tvrdila je da se sovjetsko carstvo mora demontirati i predložila sporazum o uniji koji bi zamenio sovjetsku kolonijalnu strukturu. Gorbačov je odbacio obe ideje.
Sovjetski Savez je 1989. oslobodio svoje evropske satelite, države kojima je Moskva praktično vladala od kraja Drugog svetskog rata. Jedna za drugom, Poljska, Nemačka Demokratska Republika, Čehoslovačka, Rumunija i ostale srušile su svoje prosovjetske vlade. Ali kada su unutrašnje kolonije posegnule za nezavisnošću, Moskva je uzvratila nasiljem. U aprilu 1989. vlasti su brutalno ugušile proteste u Tbilisiju, glavnom gradu Gruzije, kada je ubijena najmanje 21 osoba, a ranjeno 290. U januaru 1991. sovjetske trupe su ubile aktiviste za nezavisnost u Rigi, glavnom gradu Letonije, i Viljnusu, glavnom gradu Litvanije, nakon što su baltičke zemlje koje je Sovjetski Savez okupirao tokom Drugog svetskog rata proglasile nezavisnost. Mnogi Gorbačovu pripisuju zaslugu za raspad Sovjetskog Saveza „bez prolivanja krvi“ zaboravljajući da je krv prolivena i da se još uvek proliva u sukobima u Jermeniji, Azerbejdžanu, Moldaviji, Tadžikistanu i drugde. U martu 1991, nakon što su ne samo baltičke zemlje, već i Rusija i Ukrajina, najveće sovjetske republike, glasale za otcepljenje od Saveza, Gorbačov je organizovao referendum o očuvanju SSSR-a. Šest od 15 konstitutivnih republika odbilo je da učestvuje, ali je Gorbačov tvrdio da je preostalih 9 podržalo očuvanje zemlje.
U avgustu 1991, grupa starijih tvrdokornih funkcionera pokušala je državni udar. Stavili su Gorbačova u kućni pritvor u njegovoj letnjoj rezidenciji na Krimu i proglasili vanredno stanje, vraćajući cenzuru. Tri dana kasnije puč je ugušen, ali se Gorbačov u Moskvu vratio kao gubitnik: istisnuo ga je Boris Jeljcin, lider nezavisne Rusije. U decembru te godine, Jeljcin će sa liderima Ukrajine i Belorusije pregovarati o kraju Sovjetskog Saveza. Gorbačov je podneo ostavku na mesto šefa države koje više nije bilo. Bio je spreman da pribegne nasilju i nameštenom glasanju kako bi je sačuvao, ali nikada ne zato da bi ostao na vlasti.
Gorbačov je pripadao onoj retkoj vrsti političara koja dela iz uverenja da svet i ljudi u njemu, uključujući i njega samog, mogu biti bolji i jesu bolji nego što izgledaju. Velika je tragedija njegovog političkog života to što već 23 godine Rusijom vlada političar suprotnih shvatanja. Vladimir Putin veruje da je čovečanstvo pokvareno do srži i svi njegovi postupci, na ovaj ili onaj način, osmišljeni su da potvrde takav pogled na svet. Veći deo perestrojke Putin je proveo kao relativno niži službenik KGB-a u Drezdenu, u Istočnoj Nemačkoj. Nije bio u Rusiji kada se ulicama širio opojni miris slobode, ali je bio u Istočnoj Nemačkoj kada je Moskva odustala od nje. Nikada nije oprostio Gorbačovu što je napustio službenike KGB-a u Drezdenu i ostatku satelitske države, kao i san o džinovskom evropskom carstvu. (Putinov sekretar za štampu Dmitrij Peskov rekao je u utorak uveče da će ruski predsednik izraziti najiskrenije saučešće porodici.)
Ljutnju na Gorbačova Putin deli sa većinom Rusa, koji bivšeg generalnog sekretara povezuju sa nestabilnošću, haosom i nestankom poznatog sveta. Uz poneki izuzetak, inteligencija, koja je od glasnosti verovatno imala najviše koristi, svoju naklonost prema Gorbačovu meša sa prezirom zbog gušenja pokreta za nezavisnost, ali i zbog načina na koji je govorio. Na zapadu koji ga je poštovao Gorbačov je govorio preko prevodilaca, koji su njegovo brbljanje pretvarali u uredne rečenice. U Rusiji su ljudi slušali čoveka koji nikako nije uspevao da završi misao ili da dođe do poente, sa naglaskom koji ga je zauvek obeležio kao priučenog provincijalca.
Po odlasku sa funkcije Gorbačov se uglavnom držao dalje od javnosti. Pokrenuo je istraživački institut Fondacija Gorbačov. Bavio se dobrotvornim radom. Pokušao je ali nije uspeo da pokrene muzej staljinističkog terora. Kada je Putin razbio proteste 2013. i doneo niz zakona koji praktično onemogućavaju demonstracije, Gorbačov je u jednom intervjuu uzviknuo: „Ne bojte se svog naroda, pobogu!“ Ali nikada nije istupio protiv aneksije Krima 2014. ili invazije na Ukrajinu. Na kraju, bio je najnesovjetskiji od svih sovjetskih lidera, ali mu je sovjetski sistem bio u krvi. Imao je ograničenu imaginaciju, mada ga nisu ograničavala uverenja ni urušene institucije iz njegove mladosti. Ali čak i kad je Rusija povela agresivni kolonijalni rat, Gorbačov kao da nije bio u stanju da zamisli šta bi njegova zemlja mogla da bude, a da to nije imperija.
The New Yorker, 31.08.2022.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 05.09.2022.
Srodni linkovi:
Latinka Perović – Politika novog mišljenja
Ivan Krastev – Gorbačov, gubitnik bez razloga
Branko Milanović – Političar koji nije želeo da vlada
