Frančeska Albaneze ne može da plati kafu u svom rodnom gradu. Kad god uđe u kafić, neko pritrči da izmiri njen račun. Pre trideset godina, kad je maturirala, jedva je čekala da ode odatle. Danas se vozači zaustavljaju i pružaju ruku da bi se s njom rukovali. Na zastavi okačenoj na nadvožnjaku, nastaloj u kućnoj radinosti, piše: „Hvala, Frančeska.“
Albaneze je postala heroina svog rodnog grada kad ju je Bela kuća žigosala kao neprijatelja zbog njenog rada na položaju specijalne izvestiteljke Ujedinjenih nacija za okupirane palestinske teritorije tokom prethodne tri godine. Albaneze se služila strategijama koje su koliko pravno ambiciozne toliko i politički riskantne. Kao i njeni prethodnici, dokumentovala je kršenja ljudskih prava. Razbesnela je neke od svojih saveznika osudivši nasilje Hamasa od 7. oktobra 2023, a onda je izazvala pravu buru na društvenim mrežama kad je osporila izjavu francuskog predsednika da je nasilje Hamasa antisemitsko. Ipak, najeksplozivnije reakcije je izazvala kad je optužila korporacije, pa i neke od najvećih u Sjedinjenim Državama, da omogućuju kršenje ljudskih prava i od njega profitiraju i da će verovatno nastaviti to da rade bez obzira na primirje.
Državni sekretar Marko Rubio u julu je objavio da uvodi sankcije protiv Albaneze. Ona je proglašena „posebno označenim državljaninom“ – statusom koji se obično dodeljuje krijumčarima oružja i droge, teroristima i oligarsima koji ih finansiraju. Osobe sa tog spiska ne mogu da putuju u Sjedinjene Države, ne mogu da raspolaži imovinom koju imaju u zemlji, ne mogu da obavljaju poslove sa američkim kompanijama i ne mogu da koriste američku valutu – što znači da nemaju pristup većini međunarodnih finansijskih transakcija.
Pod predsednikom Trampom sankcije se koriste protiv branilaca palestinskih prava, između ostalih protiv tri istaknute palestinske organizacije za ljudska prava koje su kažnjene zato što su „direktno učestvovale u nastojanju Međunarodnog krivičnog suda da istražuje, hapsi i pritvara izraelske državljane i da im sudi“. Glavni tužilac Međunarodnog krivičnog suda Karim Kan podvrgnut je sankcijama, kao i drugi tužioci i sudije Suda. Tokom prvog mandata, Trampova administracija je uvela sankcije protiv visokih službenika Haškog suda kada se pročulo da on istražuje američke akcije u Avganistanu. Tokom svog drugog mandata, Trump vodi kampanju potpunog ukidanja međunarodnih sudskih institucija.
Ideja da su neki zločini tako užasni da svet mora da reaguje datira od Nirnberških procesa, vođenih posle Drugog svetskog rata. Poslednjih nekoliko godina taj projekat, star 80 godina, doživljavao je uspone i padove. Invazija Rusije na Ukrajinu bila je prvi očigledno agresorski rat u Evropi posle Hitlerovog poraza. Nekoliko meseci posle invazije pojavila su se svedočanstva o masovnim zločinima u kijevskim predgrađima, koje je Rusija okupirala tokom mesec dana, i u Marijupolju, gradu pod opsadom, gde je Rusija koristila izgladnjivanje kao oružje rata. To se događalo na istim onim mestima na kojima su počinjeni neki od zločina kojima se bavio sud u Nirnbergu pre manje od jednog veka.
Reakcija zapadnog sveta bila je jednodušna osuda. Konačno su postojali politička volja, sredstva i dokazi da bi se iskoristio pun potencijal institucija i zakona stvorenih u decenijama posle Nirnberga.
A onda, samo godinu i po dana posle napada Rusije na Ukrajinu, Hamas je napao Izrael i Izrael je uzvratio silom koja je ubrzo počela da izgleda kao ekstremna, pa kao prekomerna, pa kao indiskriminativna, pa kao mogući ratni zločin i na kraju kao najveći ratni zločin: genocid. Ali dok se među aktivistima ljudskih prava i teoretičarima genocida uobličavao konsenzus, politički konsenzus se raspadao. Za razliku od zločina predsednika Rusije Vladimira Putina, zločini izraelskog premijera Benjamina Netanjahua bili su vršeni uz podršku najvećih zapadnih sila.
Međunarodno pravo nastalo je kao zapadni projekat. Kao što stručnjak za pravo Lorens Daglas pokazuje u svojoj knjizi u pripremi, ono je bilo podrška zapadnom imperijalnom projektu. Njegovi prioriteti su uglavnom bili u skladu sa prioritetima zapadnih sila. Neki zapadni lideri pozdravili su nalog za Putinovo hapšenje, koji je sud izdao u martu 2023, ali su bili užasnuti nalogom za hapšenje Netanjahua, izdatim godinu i po dana kasnije. (Sud je izdao i nalog za hapšenje Muhameda Deifa, komandanta Hamasa, ali su njega ubile izraelske snage.) I onda su zapadne sile, koje nikad i nisu sasvim prihvatile sopstveni izum, pokazale spremnost da dignu ruke od međunarodne pravde.
Ovo je prva u nizu kolumni o novim pokušajima da se ispune obećanja međunarodne pravde. Za mene to obećanje nije apstraktno. Ono je lično – kao što slutim da je i za većinu disidenata širom sveta. Kao opoziciona novinarka u Rusiji i kasnije, otkad živim u prisilnom izgnanstvu, nadala sam se da bi Putinu jednog dana moglo biti suđeno za njegove zločine. Govorila sam sebi da ću nastaviti da radim dovoljno dugo da bih izveštavala sa njegovog suđenja. Međunarodna pravda je građanska religija našeg vremena: oni od nas koji ne veruju u boga imaju veru u višu pravdu koju nam isporučuje Hag.
Naravno, Sjedinjene Države su uvek bile uzdržane prema međunarodnom humanitarnom pravu. Amerikanci su pomogli u osmišljavanju Nirnberških procesa, zalagali se za slučajeve na tom suđenju i njime predsedavali. Američke sudije sede u Međunarodnom sudu pravde, telu Ujedinjenih nacija. Ali Sjedinjene Države nisu potpisnice osnivačkog ugovora Međunarodnog krivičnog suda. Tokom proteklih 80 godina Amerika je za sebe rezervisala ulogu svetske savesti i izvršavala kazne uz malo konsultacija sa drugima i bez preterane brige o svojoj odgovornosti. Ali stav Trampove administracije je drugačiji. Ona odbija da postupa po savesti i spremna je da kazni svaku zemlju ili osobu koja tome teži.
Obećanje Nirnberga je da će svet kao celina očuvati svoj moralni kompas, čak i ako neke zemlje izgube svoj. Da će zločini biti kažnjeni čak i ako su počinioci delovali u skladu sa normama i zakonima svoga društva, čak i ako su samo izvršavali naređenja. Šta će biti sa tim obećanjem kada najmoćnija nacija na svetu ne samo promeni svoj moralni kompas već ga razbije u paramparčad?
„Neki kažu da je čaša 90% prazna“, kaže Daglas, čija će istorija međunarodne pravde Zločinačka država: rat, ratni zločini i san o međunarodnoj pravdi (The Criminal State: War, Atrocity, and the Dream of International Justice) biti objavljena idućeg proleća. „Ja volim da kažem da je čaša 10% puna.“
Tako i Frančeska Albaneze smatra da ne prisustvujemo smrti međunarodne pravde, već jednom novom početku. Posao specijalne izvestiteljke koji ona obavlja nije plaćen. Na mnoge od takvih položaja su postavljeni muškarci koji su stigli do penzije. Albaneze je mnogo mlađa od svojih sedam neposrednih prethodnika i prva je žena na položaju izvestioca za palestinske teritorije. Njen suprug, Masimilijano Kali, radi u Svetskoj banci kao ekonomista. Oboje su članovi plemena međunarodnih humanitarnih radnika: haotični, neustrašivi, nigde ne bacaju sidro. Prethodnih nekoliko godina živeli su u Tunisu. (Leta su provodili u Italiji sa majkom Frančeske Albaneze, koja je obolela od Alchajmerove bolesti.) Živeli su u Vašingtonu, gde je Albaneze predavala na Univerzitetu Džordžtaun i gde im se rodilo prvo dete.
Od 2010. su skoro tri godine živeli na Zapadnoj obali. Albaneze je bila potresena onim što je tamo videla, delom zbog toga što su, kako je sama priznala, izraelski doseljenici „izgledali kao ja. Žao mi je, i ja imam svoje predrasude. Nisam mogla da shvatim kako ljudi koji su se školovali na zapadu mogu tako varvarski da se ponašaju prema drugim ljudskim bićima. Da budu tako nasilni i da ih to ne opterećuje.“ Već tada se pitala: „Zašto doseljenici nisu izvedeni pred sud? Tada, pre 15 godina, niko na to nije pomišljao.“
Iskustvo života i rada na Zapadnoj obali još je jedna stvar po kojoj se Albaneze razlikuje od mnogih svojih prethodnika. Kaže da je prošlo 17 godina otkad Izrael ne dopušta specijalnim izvestiocima da stupe na okupirane teritorije.
Od svih specijalnih izvestilaca, Albaneze se najčešće oglašavala u javnosti. Čim je imenovana, počela je da koristi društvene mreže – pre toga je izbegavala Tviter – da bi skrenula pažnju na svoje nalaze i težak položaj Palestinaca. Što se tiče istraživanja, nije samo dokumentovala ono što se događa pod okupacijom već je pisala i kako i zašto se to događa; pisala je o strukturama moći koje su dopuštale kršenja ljudskih prava, a u nekim slučajevima od toga i profitirale.
U junu 2023, Albaneze je objavila izveštaj o „neprekidnom zatvoru“ koma su izloženi Palestinci na okupiranim teritorijama: nije reč samo o zatvaranju i zadržavanju već i ograničenju slobode kretanja i digitalnom nadzoru. Ograničenje slobode kretanja i nadzor, rekla je, „mogli bi biti međunarodni zločini utuživi po Rimskom statutu“, osnivačkom dokumentu Međunarodnog suda pravde. U svom sledećem izveštaju Albaneze je govorila o pravima palestinske dece i zaključila da Izrael možda krši Konvenciju o pravima deteta i pravne odgovornosti okupacione sile.
Onda je usledio napad Hamasa od 7. oktobra i izraelski napad na Gazu. U martu 2024. – kad je već bilo ubijeno više od 30.000 Palestinaca, uništeno više od 70% stambenih jedinica i prisilno raseljeno više od 80% stanovništva – Albaneze je napisala da postoji „osnovana sumnja da je pređen prag koji ukazuje na to da je Izrael počinio genocid“. U njenom narednom izveštaju bilo je više pojedinosti o onom što je, po njenom mišljenju, bila izraelska genocidna namera.
Pored Međunarodnog vojnog suda u Nirnbergu, vojni sudovi Sjedinjenih Država vodili su u tom gradu još 12 kasnijih procesa; tri su bila usmerena na ulogu vodećih industrijalaca u podsticanju rata, profitiranju od pljačke i robovskog rada. Svi optuženi su tvrdili da su samo pokušavali da vode poslove. Skoro polovina je oslobođena, a teže kazne su ubrzo preinačene u lakše. Na kraju filma Suđenje u Nirnbergu iz 1961, mladi nemački advokat, koga igra Maksimilijan Šel, obaveštava mudrog američkog sudiju, koga igra Spenser Trejsi, da je završeno suđenje rukovodiocima preduzeća I.G. Farben, čija je podružnica proizvodila gas Ciklon B. „Većina njih su oslobođeni“, kaže advokat. „Ostali su dobili blage kazne.“ Njegova poenta je u tome da je propao pokušaj da se pozove na odgovornost čitavo nemačko društvo, a ne samo generali.
Ipak, tim procesima je ustanovljena nova ideja odgovornosti. Na suđenju koje se trenutno odvija u Švedskoj, rukovodioci naftnih kompanija suočavaju se sa optužbama u vezi sa ratnim zločinima u Sudanu. Cementara Lafarž, koja je 2022. priznala krivicu izjasnila kao kriva za pružanje materijalne podrške Islamskoj državi, sada se suočava sa dodatnim optužbama u Francuskoj zbog navodnog saučesništva u zločinima protiv čovečnosti u Siriji.
Ako se ijedan od tih slučajeva završi zatvorskom kaznom, biće to prvi put posle Nirnberga da se industrijski magnati proglase krivično odgovornima za ratne zločine koje su pomagali ili su od njih profitirali.
U jesen 2024, Albaneze je objavila da će njen sledeći izveštaj biti usmeren na ulogu korporacija u genocidu u Gazi. Prilozi od advokata i organizacija za ljudska prava samo su pristizali. Albaneze nikada ranije nije radila sa toliko materijala. Istraživala je 48 kompanija – a mnoge od njih, na primer Alphabet, Microsoft i Airbnb – imale su sedišta u Sjedinjenim Državama, ali su na spisku bili i Volvo, Hyundai i BP. Ona kaže da se obratila svim tim kompanijama, ali je dobila odgovore od samo 18 njih.
Onda se oglasila i vlada Sjedinjenih Država. U aprilu je Misija Sjedinjenih Država pri Ujedinjenim nacijama izdala saopštenje kojim je osudila Albaneze kao još jedan „primer ponašanja zbog koga je predsednik Tramp naredio da Sjedinjene Države prekinu svako učešće“ u Savetu Ujedinjenih nacija za ljudska prava. „Postupci gospođe Albaneze pokazuju i to da Ujedinjene nacije tolerišu antisemitsku mržnju, predrasude protiv Izraela i legitimizaciju terorizma.“ U maju je Leo Terel, koga je Tramp postavio za šefa radne grupe Ministarstva pravde za borbu protiv antisemitizma, poslao Frančeski Albaneze pismo u kome je od nje tražio da prekine svoju „uznemirujuću kampanju pismima, čija su meta institucije koje podržavaju državu Izrael ili u nju investiraju“. Optužena je i za uzimanje novca od grupa koje podržavaju Hamas, za antisemitizam i za „blaćenje“ korporacija koje je istraživala.
Prva optužba se ticala sredstava za njeno putovanje na Novi Zeland i u Australiju 2023. Jedan komitet Ujedinjenih nacija je sproveo istragu i nije našao nikakav prekršaj, ali je podsetio Albaneze na potrebu da izbegava stvarne ili opažene sukobe interesa. Optužbe za antisemitizam prvi put su izrečene 2014, kad je Albaneze – tada humanitarna radnica, a ne službenica Ujedinjenih nacija – napisala otvoreno pismo BBC-ju o izveštavanju o tadašnjem izraelskom ratu u Gazi. U njemu je pomenula „pohlepu Izraela“, a nedelju dana posle toga napisala je pismo u kome je pomenula „jevrejski lobi“.
Otad se više puta izvinila i rekla – među ostalima i meni, više nego jednom – da u vreme kad je pisala ta pisma nije bila svesna da koristi antisemitska opšta mesta. Jedanaest godina kasnije svesnija je kako su mogle odjeknuti njene reči, što je, kaže ona, deo procesa učenja koji u njenom poslu nikada ne prestaje. Između ostalog, pročitala je mnogo knjiga i tekstova o jevrejskoj i izraelskoj istoriji.
Za pismo Ministarstva pravde Albaneze je saznala tek kad je ono postavljeno na X. „Tada sam počela da paničim, uplašila sam se“, rekla mi je. Dok je sedela na klupi u javnom parku svog rodnog grada, u senci normanskog zamka, sa pogledom na veliku dolinu, izgledala je sićušna i ranjiva kao svako ljudsko biće. A vlada Sjedinjenih Država optužila ju je da zastrašuje najveće svetske korporacije. „Možete li da me zamislite kako terorišem Google i Microsoft?“
Neki njeni američki kontakti su prekinuli veze sa njom pozivajući se na pravne savete svojih advokata. Njeni brojevi telefona su objavljeni na internetu. Često je dobijala zastrašujuće detaljne pretnje.
Drugog jula Albaneze je objavila svoj izveštaj pod naslovom „Od ekonomije okupacije do ekonomije genocida“. Navela je kompanije – među njima i Lockheed Martin i Caterpillar – koje su pružale fizičku opremu za razaranje u Gazi, kao i Amazon, Alphabet, Microsoft i Palantir, koje su odgovorne za vrhunsku tehnologiju i softvere koje je Izrael koristio u ratu. Prozvala je i MIT zbog naručenih istraživanja za izraelsko ministarstvo odbrane.
Nedelju dana kasnije, Trampova administracija objavila je sankcije protiv nje. Ona više neće moći da prisustvuje Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, kao ni bilo kom drugom sastanku u sedištu organizacije u Njujorku. Ona i Kali bi mogli da izgube stan u Vašingtonu, jedinu nekretninu koju su ikad kupili. Albaneze može da izgubi i pristup uslugama koje pružaju američke korporacije: društvenim mrežama, imejlu, Zoomu i drugim video-konferencijskim tehnologijama, pa čak i operativnom sistemu na svom kompjuteru. Ako se to dogodi, rekla mi je, objavljivaće svoje poruke preko prijatelja koji imaju pristup društvenim mrežama. Ljudi su se nekad borili protiv ugnjetavanja ne koristeći tehnologiju, podseća samu sebe. „Italijanski partizani otišli su da pomognu svojim španskim drugovima u borbi protiv Franka – i komunicirali su. Našli su način“, kaže ona.
Verovatno je u prirodi posla kojim se Albaneze bavi da se nikada ne odustaje, da se uvek radi kao da je Pravda dostižna. Ali italijanski partizani i njihovi španski drugovi bili su poraženi. Ne možete se boriti protiv genocida preko prijatelja na društvenim mrežama. Istini za volju, nije izvesno da se uopšte možete boriti protiv genocida.
Međunarodno pravo pravi dve ključne razlike između genocida i šire kategorije zločina protiv čovečnosti. Jedna ima veze sa namerom: zločini protiv čovečnosti su oni koji ne poštuju ljudski život, dok je genocid zločin mržnje prema određenoj grupi ljudi. Druga razlika se tiče načina na koji je svet dužan da reaguje: po postojećem zakonu, druge države nisu dužne da spreče zločin protiv čovečnosti, ali konvencija o genocidu ih obavezuje da spreče genocid. Konvencija prepoznaje da je genocid proces, da se ne događa u trenutku kad je grupa ljudi već istrebljena, već traje neko vreme; međunarodni zakon nalaže da se taj proces zaustavi.
Ali kako zaustaviti genocid? Prošle godine, jedna grupa u kojoj je bilo Palestinaca i Amerikanaca palestinskog porekla tvrdila je na Federalnom okružnom sudu u Kaliforniji da Konvencija o genocidu obavezuje Sjedinjene Države da obustave pomoć Izraelu. U svojoj odluci sudija Džefri S. Vajt molio je američke vlasti da „preispitaju rezultate svoje bezrezervne podrške vojnoj opsadi Palestinaca u Gazi“, ali nije mogao da naredi vladi da bilo šta uradi. Takođe prošle godine, Međunarodni sud pravde počeo je saslušanja u slučaju koji je pokrenula Južna Afrika, koja je tvrdila da Izrael vrši genocid u Gazi. Proći će godine pre konačne presude, ali je prošlog januara Sud naredio Izraelu da stradanje civila u Gazi svede na najmanju moguću meru. Raspoloživa svedočanstva pokazuju da se Izrael ne samo oglušio o to naređenje, već je radio suprotno.
U svakom slučaju, nije izvesno da će Međunarodni sud pravde zaključiti da Izrael vrši genocid. „Teško je dokazati genocid“, rekao je Daglas. „Za to bi bilo potrebno nešto poput Protokola Vanze“, dokumenta u kome su nacističke vođe izložile svoj plan da ubiju 11 miliona evropskih Jevreja. I dodao: „Po mom mišljenju, i zločini protiv čovečnosti su prilično gadni.“ Daglas, zapravo, smatra da bi, u slučaju Izraelskih nedela u Gazi, bilo lakše dokazati zločine protiv čovečnosti. Ali ako sud tako presudi, kaže on, „naslovi će glasiti ʼIzrael oslobođen optužbe za genocidʼ“. Da li će se obećanje međunarodne pravde srozati na pravno cepidlačenje dok Sjedinjene Države budu sabotirale čak i taj trud? Samo ako to dopustimo, kaže Albaneze. „Moramo naći način da izolujemo tu administraciju, da joj ne poveravamo moć da diktira pravila angažovanja na međunarodnom nivou. Jedan korak, kaže ona, mogao bi biti izmeštanje Ujedinjenih nacija iz Njujorka.“
Na njeno razumevanje pravnih sistema delom je uticalo to što je odrastala u Italiji u vreme najveće moći i nasilja mafije. Kad je imala 14 godina mafijaši su, u dva zasebna napada, ubili sudije Đovanija Falkonea i Paola Borselina. Njih dvojica su istražili i obelodanili mehanizme mafije i stepen u kome su ti mehanizmi „uvedeni u krvotok države“. „Pre toga, ljudi su čak poricali postojanje mafije“, kaže Albaneze. Ali posle tih ubistava, Italijani su se ujedinili i zahtevali promene.
Sudar između Albaneze i Trampove Bele kuće nije samo sukob između jedne kritičarke Izraela i američke administracije, koja bezuslovno podržava Izrael: to je sukob između nekoga ko duboko razume način funkcionisanja mafijaške države i američke administracije koja pravi mafijašku državu. Razumljivo je što ta administracija kažnjava Albaneze za njeno istraživanje tačaka u kojima se susreću genocid i profit.
Albaneze, ipak, misli da vidi uspon nove solidarnosti i nove svesti na ulicama i u sudovima. U januaru su se predstavnici osam zemalja sastali u Hagu, gde su smešteni i Međunarodni krivični sud i Međunarodni sud pravde, da bi objavili svoju nameru da pozovu Izrael na odgovornost. U julu je Kolumbija bila domaćin prvog sastanka. Učesnici su odlučili da se zovu Haška grupa. Albaneze smatra da jednako važno to što mladi ljudi protestuju širom sveta. „Ljudi povezuju ono što multinacionalne kompanije rade u Kongu i ono što čine u Palestini.“
„Ne treba da pitamo ʼverujete li u međunarodno pravo’“, kaže Albaneze i predlaže pragmatičniji stav: „Međunarodno pravo nije bog. Ono je instrument, alat.“ Promenjeni globalni konsenzus može se služiti tim alatom onako kako ranije nikada nije korišćen – u velikim i malim sudovima.
Mnogi Izraelci često putuju, a među njima je i znatan broj onih sa dva pasoša. Albaneze smatra da će protiv onih koji su osumnjičeni za ratne zločine, a imaju dvojno državljanstvo, biti podignute optužnice u njihovim drugim zemljama. U julu su dvojica Izraelca koji su prisustvovali muzičkom festivalu u Belgiji nakratko pritvoreni i ispitivani o svojim mogućim vezama sa ratnim zločinima u vreme dok su služili vojsku u Gazi. Oni su pušteni i slučaj je upućen Međunarodnom krivičnom sudu.
Nirnberški procesi su počeli pre 80 godina. Međunarodni sud pravde je ove godine napunio 80. Njegov rezultat: mnogo presuda, više od deset međunarodnih sudova i nekoliko sporazuma. Ipak, veliko obećanje međunarodne pravde – da neće samo kažnjavati zločince već i predupređivati zločine – ostalo je plemenita težnja. Albaneze smatra da će se to uskoro promeniti: „Kada standardi postoje, a ne nameću se, vreme je da se to iznese pred sud.“
U svakom slučaju, za mnoge Palestince u Gazi to će biti prekasno. Tek posle uništenja evropskih Jevreja svet je priznao zločin genocida i obećao da neće dozvoliti da se to ponovi. Genocid u Gazi možda je završen. Da li će žrtve i razaranja navesti svet da konačno ispuni svoje obećanje?
The New York Times, 16.10.2025.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 30.10.2025.
Srodni linkovi:
Detektor.ba – Intervju sa Francescom Albanese
Aleksandra Bulatović – Etika i otpor
IZRAEL / PALESTINA
