Gorki ukus 2015.

Georgij Satarov je rezimirajući 2015. napisao da je i ta godina eto prošla, a Rusija još nije ušla u XXI vek i da se to, kako stvari stoje, neće dogoditi ni 2016. „Moraćemo još malo da se strpimo“, tešio nas je Georgij Aleksandrovič.

A ja mislim da Rusija u XXI vek nikada neće ni ući. Njen „vlasnik“ nam je krajem 2015. baš to direktno i nedvosmisleno saopštio: Rusija istupa iz procesa tekućeg istorijskog razvoja, a zahvaljujući višegodišnjem upornom frontalnom napadu njegove informativne armije, njeno stanovništvo je ovu odluku vatreno podržalo.

Ideja o tome da Rusija kasni u XXI vek i da će, „ako se malo strpimo“ jednog lepog dana u njega svakako ući, zasnovana je na koncepciji trke u ekonomskom razvoju, koja je još u sovjetskim vremenima iznedrila smešno-tužnu sintagmu – „sustižući razvoj“. Ova koncepcija pretpostavlja da sve zemlje sveta trče isti maraton različitom brzinom, ali da prolaze iste etape, vidno obeležene istorijsko-razvojnim belezima postavljenim u sledećem nizu: XIX vek, potom XX, a sada evo i XXI… Ako je to tako, recite mi molim vas u kojem veku je danas Severna Koreja? Pored kojeg istorijsko-razvojnog belega u ovom trenutku prolazi Isis? A Somalija? Ili Avganistan? Da li i te zemlje čeka njihov Deda Mraz i darežljivo im pruža čestitku na kojoj piše – „Dobrodošli u XXI vek“?

Što se nas tiče, najvažniji zaključak za prošlu 2015. je taj da je Putin isključio Rusiju iz glavne svetske trke. On je naterao Rusiju da u zagrljaju sa Isis-om i Severnom Korejom iskoči sa broda savremenosti. I zato nije nimalo slučajno što je krajem prošle godine obelodanjeno da Rusija u trgovini naftom posreduje između Isis-a i Asada, da smo Severnu Koreju počeli da snabdevamo senom, kao i to da je ova nova izvozna stavka u našem spoljnotrgovinskom bilansu kod ruske vlade izazvala pravu plimu entuzijazma. Putin je 2015. precizno skicirao krug zemalja i režima socijalno bliskih Rusiji. To su Asadov režim u Siriji, zatim Iran, proiranska paravojna libanska organizacija Hezbolah i već pomenuti Isis i Severna Koreja. I to vam je to. To su naši saveznici. Drugih nema.

Ruska propaganda je cele prošle godine Putina predstavljala kao glavnog oponenta svetskoj hegemoniji SAD, kao neumornog borca za višepolarni svet. S jedne strane je „američki pol“ – antiteroristička koalicija u koju pored SAD ulaze Evropa, Australija, Kanada, sve zajedno više od 60 zemalja sveta, a sa druge je Putinov „suprotni pol“ – koalicija koju čine naš drug Asad, Iranska revolucionarna garda i proiranski Hezbolah.

U cilju svetske ekonomske saradnje, SAD su stvorile još jedan „pol“ – Transpacifičko partnerstvo 12 tihookeanskih zemalja u koje su, između ostalih, uključene Australija, Novi Zeland, Japan, Singapur, Južna Koreja i Kanada, zemlje koje čine 40% ukupne svetske ekonomije. A Putinov „suprotni pol“ je dogovor o dugoročnom izvozu ruskog sena u Severnu Koreju.

Svet je sveo račune za 2015. godinu i u nauci. Kanađani su otkrili vakcinu protiv ebole, Amerikanci su našli vodu na Marsu, istraživali Pluton, dešifrovali DNK „čoveka iz Kenevika“ i uspeli da dobiju opijat iz kvasca; Južnoafrikanci su otkrili novu vrstu hominida, Kinezi su (zajedno sa Amerikancima i Britancima) napravili DNK-redaktor pomoću kojeg se mogu menjati genomi živih bića, između ostalog i ljudi; Britanci su otkrili da limfni čvorovi postoje i u ljudskom mozgu, a Holanđani su dokazali da sistem kvantnih veza funkcioniše i na daljinu. Sve to pripada XXI veku, veku u koji Rusija više nikada neće stići.

Rusija je svetu i svojim građanima cele 2015. pokazivala samo oruđa smrti – razne rakete, bombe i tenkove. Dva glavna događaja godine bile su proslave hiljadugodišnjice smrti kneza Vladimira Svjatoslaviča i sedamdesetogodišnjica Velike Pobede. Putinov režim se panično boji vremena i istorijskih procesa. Za njega je najvažnija geografija. Za Putina je vrhunac uspeha ukradeni Krim, još jedno prisvojeno parče geografskog prostranstva na karti sveta.

Vreme je lični Putinov neprijatelj. I zato se on, što je neobično za muškarca, uz pomoć botoksa i ostalih sredstava za podmlađivanje tako usrdno trudi da sakrije spoljne znake starenja. Njegova tradicionalna novogodišnja televizijska čestitka potčinjenom narodu bila je zaista monstruozna. Nepokretna silueta predsednika od kartona nizala je jednu za drugom mrtve reči; nijedne misli tu nije bilo, nijednog živog slova. Tek šuplji govor – samo reči radi reči. Čak se nijedna pahulja snega, koji je tokom čestitke promicao ekranom, nije zadržala na dvodimenzionalnoj maketi našeg predsednika.

Ubistvo Borisa Nemcova – najvažniji politički događaj godine – uništilo je i ono malo nade da je mirna demontaža putinskog režima moguća. Postalo je jasno da on bez krvi neće otići. Dokaz tome su i dva najvažnija novinarska istraživanja minule godine. To su istraga o tesnim vezama samog vrha državnog tužilaštva sa krvavim zlotvorima bande Capkova, delo ekipe danas najagilnijeg opozicionara u Rusiji Alekseja Navaljnoga, i istraga o tajnim sahranama ruskih vojnika i oficira poginulih u borbama na jugoistoku Ukrajine koju je vodio, a potom i objavio Lav Šlozberg. Količina prolivene krvi koja je sada definitivno obnarodovana, sprečiće Putina da izvrši prostu predaju vlasti, makar mu naslednik bio i neko od njemu najbližih.

Pravne i moralne norme kojima je prožeto tkivo istorijskog procesa današnjice čine savremeni svet jedinstvenim, čvrsto povezanim i predvidivim. Putinov režim je iz tog tkiva prosto iščupao Rusiju. Poslednji čin rastanka Rusije sa međunarodnim pravom je zakon koji je prošle godine potpisao Putin, a koji se odnosi na pravo naših subjekata da ignorišu odluke suda u Strazburu. Rusija, istrgnuta iz svetske zajednice civilizovanih zemalja, sada visi na koncu putinske samovolje i u potpunosti je zavisna od hirova njene smračene svesti.

Nobelova nagrada za književnost dodeljena Svetlani Aleksejevič – glavni kulturni događaj godine – simbolično je potvrdila udaljavanje ruskog jezika i ruske kulture ne samo od Rusije kao države, već i od njene zvanične kulturne zajednice i elite. Tako razdvojeni, polovi kulture su se locirali i dobili svoja (ostaje nam da se nadamo) privremena prebivališta. Na jednoj strani je ukrajinsko-beloruska spisateljica Svetlana Aleksijevič, kao simbol savremene ruske kulture, a na drugoj Mihalkov, Kabzon i Medinski, kao simboli savremene kulture putinske Rusije.

Isključivanje zvanične Rusije iz svih savremenih tokova i njeno odstupanje od praktično svih društvenih normi, učinilo je putinski režim nepredvidivim. „On je bolid“ – karakteristika kojom je Nemcov kratko okarakterisao Putina, pokazala se kao najtačnija. I zato su prognoze njegovih budućih postupaka, a to znači i političkih koraka njegovog režima, krajnje nezahvalan posao. Normalan čovek nije u stanju da predvidi kako će se ponašati ili reagovati ovaj ili nekakav drugi sitni gad koji se iznenada nađe na kormilu jedne zaista ogromne zemlje po kojoj je posejano loše kontrolisano nuklearno oružje, potencijalno najrazornije na čitavoj planeti.

Evo šta je u proleće 2006. govorio Danijel Bel, jedan od najpoznatijih svetskih futurologa, tvorac teorije o postindustrijskom i informatičkom društvu: „Mislim da se budući politički ili ekonomski sporovi, bilo gde u svetu, više neće rešavati primenom vojne sile. Da, u poslednje vreme su se između Rusije i Ukrajine nataložile mnoge protivrečnosti, ali je rusku vojnu agresiju protiv Ukrajine ipak nemoguće zamisliti. To je besmisleno. Protiv svojih kavkaskih suseda Rusija takođe neće primeniti silu. Ona će se koristiti političkim ucenama ili ekonomskim pritiscima, ali o vojnom napadu nema govora“ (Epoha podela: svet u XXI veku).

Posle nepune dve godine, ovom vodećem sociologu je pružena prilika da se uveri koliko je nepromišljeno praviti prognoze o zemlji koja je već tada počela da izlazi iz istorijskih tokova epohe. Definitivno opovrgavanje svojih prognoza o nemogućoj agresiji Rusije na Ukrajinu, Danijel Bel nije doživeo. Umro je u januaru 2011.

To što u Rusiju nikada neće stići XXI vek, kao i to što će ona izgleda zauvek ostati zaostala u razvoju nauke i tehnologije, u stvari i nije tako strašno. Sećam se svog detinjstva, vremena kada su mnogi mališani maštali o tome da postanu snažni kao Jurij Vlasov i da se potuku u ringu sa Mohamedom Alijem. Samo izuzetni pojedinci su zaista postali sportski šampioni. Kada smo poodrasli, shvatili smo da nije u tome sreća. U trci za liderom se lako ostaje pokidanih tetiva, što se zapravo i dogodilo Rusiji u vreme kada se zvala SSSR.

Pred našom zemljom je u nastupajućoj 2016. ostao samo jedan zadatak: stresti sa sebe tu grupu uzurpatora i gubitnika, tu družinu krvavih vampira koji su Rusiju pretvorili u glavno strašilo na planeti. Šanse za to postoje. Tim pre što oni svojim sve češćim haotičnim i besmislenim postupcima ubrzavaju svoj kraj.

Kasparov.ru, 03.01.2016.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 11.01.2016.