Da li je predsednik Tadić paravojno lice?
Vrhovni komandanti posle Tita nešto se ne pojavljuju u uniformi, Milošević se još kao bankar emotivno vezao za odela, tako kostimiran svedočio je da armijom kao god i paravojnim jedinicama komanduju civili na čelu sa njim, Koštunica se oblačio kao i njegov uzor, jedino se Tadić pojavljuje u pantalonama sa milion džepova i u bluzi koja izgleda kao replika vijetnamke.
Možda Vojska Srbije predsedniku to dodeljuje za manevre a on, dobrohotan kako ga je bog stvorio, ne pravi pitanje: sve je lijepo kad si mlad, svako odijelo dobro ti stoji…
Ipak, imam utisak da je vrhovni komandant oružanih snaga sam svoj stilist, odlučuje o ratu i miru a nosi vijetnamku, kao rani Vučela – zaista, gde su koreni našeg poimanja mode tj. lepog, ko su naši uzori i kakav utisak želimo da ostavimo?
Na vežbi Šutanovac u civilu, Dačić u jakni proizvedenoj za potrebe njegovog resora, vojnici i oficiri dakako u uniformama, jedino Tadić među njima šeta kao dete cveća. Koje se protivi ratu, ali još robuje dečaštvu i još ga privlači uniforma, samo ne ova aktivna, ni ona kakvu je imala JNA, nego uniforma koja kao da je kupljena u NATO shopu (gde sam i sam, ali ja nisam predsednik, davnym-davno kupio zeleni džemper sa kožnim zakrpama na rukavima): predsednik je dakle sam sebi uručio uniformu koja to više nije.
Zar nisam lep u ovoj kombinaciji? Pantalone i bluza nisu iste boje, a opet su u nekom estetskom dosluhu! Zar ova odora ne ističe i sama moju jedinstvenost?! Kao šef države komandant sam oružanih snaga, ali kao rezervni oficir dužio bih običnu uniformu, ne bih mogao gologlav da obilazim trupe, utopio bih se u masi, drugo, koji čin da si dodelim a da me ne upoređuju sa Titom?
Ovako sam kao umetnik kad ogrne stilizovani srbijanski gunj, a ima talijanske cipele i negovanu bradu koja govori: ja sam akademski slikar, naši stari i naš zavičaj pomažu mi da ne slikam i ja pariske krovove kojih je svakom ljubitelju umetnosti preko glave, pa da, kad se Matija prerušen u Šerlok Holmsa pojavi na nekom saboru, on besedi jedno, tekstil drugo, a opet je sve to celina: ovo je odeća koju ja kao istinski desničar i član Krunskog saveta cenim, ovo je engleski kroj iz vremena pre nego što će Čerčil okrenuti leđa četnicima!
&
Pokušao sam da na internetu pratim razvoj predsednikovog paravnojnog ukusa: na jednoj smotri predsednik i ministar policije u jednakim uniformama (bola?), svetlim i ležernog kroja, rekao bi čovek misionari ili oficiri kolonijalne vojske, samo što imaju dugačke nogavice, u „Odlučnom odgovoru“ predsednik izgleda kao slavni specijalac u američkom filmu koji treba da odabere elitni tim za spasavanje zarobljenih ranjenika pre nego što potonji počnu odavati tajne pod torturom rodoljuba.
Tito je, paradoksalno ili ne, bio rob i mode i tradicije: ako se ide u ribolov, obuvaju se alaske čizme i uniforma šivena po njegovim maršalskim merama, ako se ide u lov, i za to postoji garderoba, letnja, jesenja, zimska, lovački šešir ako je temperatura iznad deset stupnjeva, čim živa padne ordonans mu doda šubaru…
O vojnim smotrama i paradama da i ne govorim: da li se danas osećam kao admiral, kao vazduhoplovni komandant ili kao glavnokomandujući kopnenih snaga? Jedino je prilikom posete Sremu Tito ščepao ručice dvoravnika, nije odoleo arhetipskom prizoru i zovu prirode te je u odelu i cipelama kroz prevrnuti černozem krenuo za plugom, čime je udario temelje kafani „Orač“ (koja je posle nestala, a nestala je i „Vltava“, nasilno prekrštena u „Orač“)!
Maršal je imao silesiju belih odela za krstarenje, plavi mantil za održavanje metalostrugarske kondicije u vlastitoj radioni… Bio je svestrani kicoš, Sloba i Koštunica izgledali su kao manekeni Kremlja, sad ponovo, nakon skoro tri decenije, imamo na našem čelu ličnost koju po njenoj svestranoj vladavini i ambicioznosti upoređuju sa Titom.
Ličnost se pak producira u šminkerskoj jakni navučenoj preko vojničke košulje, košulja je gore raskopčana, otvorena za evroatlantske integracije: i vojnik sam, i nisam. Nisam klasični, dosadni vojskovođa, više sam kao dirigent džez orkestra: namerno neću kao kolege koje diriguju horom i simfonijskim orkestrom da požrtvovano i napadno mašem od početka do kraja, ja dajem samo neophodne ajnzace, predupređujem mogućna mala rasula, u međuvremenu cupkam i uživam u uhodanosti orkestra.
Peščanik.net, 10.10.2009.
