Radio emisija 21.12.2007, govore: istoričar Nikola Samardžić, publicista Bojan Bajić, profesorke Svetlana Slapšak i Mirjana Miočinović.
Svetlana Vuković: Kada čujete moj glas, znate da je Ceca Lukić bolesna. Na moju nesreću, dovoljno je bolesna da ne može da vodi emisiju, ali nedovoljno da ostane kod kuće. Evo je sa druge strane stakla, nadgleda kako ćemo se snaći bez nje.
Prvo loša vest, Peščanik ulazi u zimsku pauzu do 25. januara. Ako sve bude teklo po planu, sledeći put se čujemo između dva kruga predsedničkih izbora. Naravno, uvek postoji šansa i da pobedimo u prvom krugu, a onda ćemo 25. januara samo da pijemo i pevamo.
Dobra vest je da će naš sajt za vreme pauze sa emisijom nastaviti da radi svakoga dana na adresi www.pescanik.net. Ceca Lukić to još uvek ne zna, ali biće naterana da vam bar jednom nedeljno napiše pismo.
Juče smo na sajtu preneli tekst Teofila Pančića iz poslednjeg Vremena, Zanimljiva biologija, u kojem Teofil zamišlja koaliciju DSS-a i radikala po principu sestre Bobić-Tomić sindrom. Tu Šormaz i Krasić prerastaju u Šormasića, Aligrudić i Vučić u Alivučića, Proroković i Todorović u Prodorovića. Nastaju, kaže Teofil, oblici života koji uspevaju samo tamo gde ne uspeva ništa drugo. U času pisanja ovoga teksta, Toma Nikolić još uvek nije bio izrekao svoj poslednji predlog – ako Amerikanci imaju vojnu bazu na Kosovu, zašto mi ne bismo imali rusku vojnu bazu u Srbiji. Tako bi treći svetski rat mogao da se odvija u portabl izdanju, na kratkom, ali efektnom potezu Beograd – Priština. Mašala, Koštikoliću.
Slušate istoričara Nikolu Samardžića.
– Koštunica je bio u Njujorku, tamo je rekao šta je imao da im kaže i sada svi čekamo ili ne čekamo, ima li važnosti ili nema važnosti to što će nam on saopštiti posle svog glavnog odbora.
Nikola Samardžić: Koštunica je tamo bio kao neki svedok iz hiljaditog reda, koji je prisustvovao Kenedijevom ubistvu. Srbija se uopšte ne pita kada je Kosovo u pitanju. On samo daje svoje mišljenje, koje neće bitno uticati na ishod rešenja tog problema. Zvanična politika Srbije prema Kosovu podrazumeva neku zamišljenu eksploziju hidrogenske bombe, koja će tamo uništiti sve živo, a ostaviti tu teritoriju takvu kakva jeste, sa onim što je na toj teritoriji izraslo pre 800 godina. Budući da Koštunica, Tadić i Nikolić nisu pokazali na koji način će integrisati albansko kosovsko društvo i srpsko društvu u jedinstvenu političku zajednicu, kakvog smisla ima insistiranje na suverenitetu koji je izgubljen, koji se ne može vratiti i čija će cena progutati budućnost nekoliko narednih političkih generacija, osim njihove sopstvene.
Danas je pitanje Kosova stvar odnosa između Moskve, Vašingtona i Brisela. Srpski stav o Kosovu, vezan za zvaničnu politiku Rusije, umesto da razjedini Evropsku uniju kako je planirano u Beogradu, zapravo je doveo do zbližavanja stavova pojedinih članica Evropske unije. Pred Evropskom unijom je izazov uspostavljanja administracije, bezbednosnog sistema i sistema zaštite osnovnih vrednosti demokratije i ljudskih prava na Kosovu. A pred nama je vreme koje će iziskivati prave odgovore na prava pitanja. Beograd će morati da odgovori zašto je vodio politiku koja je dovela do takvog ishoda, a Priština će morati da kosovskom društvu, i albanskom i srpskom, ponudi opipljiviju budućnost.
Očigledno je da Koštunica želi da na srpskom društvu, koje ne podržava njegove emocije prema Kosovu, iskali svoj bes. Njegova politika je utoliko neuspešnija ukoliko se zahvaljujući njoj sve više bogate njegovi ministri i članovi kabineta. Veoma me zanima zašto je, recimo, ministar energetike bio onako bled kada je sa Italijanima vodio razgovor o budućnosti energetskih veza, a sav rumen kada je o tome razgovarao sa Rusima. Mi imamo premijera koji je eksponent jedne strane države. To je politika koja je izdajnička po svakoj definiciji. Mi možemo da tretiramo Koštunicu kao izdajnika, jer on ili članovi njegovog kabineta i pojedini ministri direktno zastupaju interese jedne strane sile. Evropska unija i NATO nisu jedna država, već cela civilizacija. Kada se zalažemo za pristupanje Srbije tim organizacijama, mi ne zastupamo interese Pariza, Londona, Brisela, Bona ili Vašingtona. Mi zastupamo vrednosti jedne ideje, jedne politike kojima žele da pripadnu i mnogo veće i uspešnije zemlje od nas. Mislim na Mađarsku, Bugarsku, Rumuniju, Poljsku, na dugačku kolonu zemalja koje žele da pripadnu toj ideji. Ne vidim da se na ovoj drugoj strani neko gura u tom redu za zastupanje ruskih interesa.
Za razliku od Rusije, Srbija ima sreću da poseduje artikulisanu političku alternativu. Srbija se tokom XX veka u jednom periodu evropeizovala zahvaljujući uticajima ruske kulture, ali je došao trenutak u kojem se Srbija podelila na pitanju da li je okupacija počela 1941. ili ulaskom južnog krila Crvene armije 1944. Za neke je to bio mnogo gori vid okupacije, jer su posledice bile mnogo teže. Drugim rečima, Koštunica danas više vlada uz podršku zvanične Moskve nego uz podršku Srbije. Tvrdi se da Srbija većinski prihvata taj način mišljenja i taj politički mentalitet, ali ne vidi se volja niti rešenost da se Srbija za te ideje bori i ne oseća se nikakvo oduševljenje za njih. To pokazuje da je srpsko društvo dostiglo viši nivo zrelosti od onih vrednosti koje zastupa srpska elita. Kada Koštunica i njegovi prijatelji, na čelu sa akademikom koji ima samo veliku maturu, đuskaju sa onom kafanskom pevačicom, udovicom ratnog zločinca, ubice i razbojnika, oni njoj pripisuju značaj i vrednosti koje su mitske, arhetipske, istorijske i kulturne. Običan narod nju ipak doživljava samo kao jednu sisatu pevaljku, ništa više od toga. I tu se postavlja pitanje koje kulturne vrednosti zastupa naša elita i da li je naš jedini izbor samo između Tadića i Nikolića? Zašto nemamo treću alternativu?
Sećam se, 1990. Ivan Đurić je bio predsednički kandidat, pa sam mu rekao – slušaj, ti nemaš šanse, ja ću da glasam za Vuka, glupo je da se rasipaju glasovi. Ja tu grešku više neću da ponovim. Početkom 1990-e smo imali bolju alternativu nego danas, a tako smo strašno završili. Vuk je tada pokazao da je spreman da svojim životom i svojom slobodom zastupa svoje ideje. Boris Tadić do ovoga trenutka nije uspeo ni da preda potpise za svoju kandidaturu. Postavlja se pitanje da li je to demokratija kada nam je ostavljeno 15 dana za predsedničku kampanju. Da li za 15 dana predsednički kandidati, u celoj ovoj zbrci koja je nastala nesposobnošću elite da definiše našu političku budućnost, uopšte mogu da građanima predoče potrebu da tragaju za alternativom. Pogrešno rešenje je uvek pogrešno rešenje. Na svakoj slavi vam sedi trust mozgova, ne mogu da pretrče ni 100 metara, a znaju da po tri sata raspredaju Tadić-Nikolić, Nikolić-Tadić, Tadić-Nikolić, Nikolić-Tadić. Stvarno se pitate – dobro, šta su ta dvojica učinila za našu politiku, za našu kulturu, za naše društvo, za našu edukaciju. Nisu za nas učinili ništa. Nikolić je već jedna figura comica ili figura tragica, sa svoja dva lica iz neke antičke drame. Ali žrtve te tragedije nisu on i rukovodstvo njegove partije, nego je žrtva te tragedije Srbija. Sa druge strane, Boris Tadić je uspešan zato što je neuspešan. On je neprekidno potcenjivao samoga sebe. Sve svoje sposobnosti je uložio samo na destrukciju osnovnih vrednosti Demokratske stranke, ono zbog čega je ona postala lider demokratskih promena. Neka ide i neka sa Nikolićem vodi diskusiju o Moskvi i istočnoj pravoslavnoj džamahiriji.
Kod nas su uništene medijske slobode, a količina agresije koju ste vi iskusili u pokušajima da promovišete Peščanik u javnosti, pokazuje svu silinu osećanja koja otkrivaju neuspešnost i propast jedne politike. To su horde ljudi čija budućnost je propala. Vi ste videli kako izgledaju ti ljudi, kako razmišljaju, kako govore. Veoma je zanimljivo da se to dešava u Šumadiji, koja je bila svetski lider u nacionalno-oslobodilačkim revolucijama, jer srpska revolucija iz 1804. je prva nacionalna revolucija u istoriji. Danas je Šumadija sinonim jednog robovskog mentaliteta, ljudi se plaše i slušaju komande nekog lokalnog subaše. Ti banditi Velje Ilića koji vladaju Šumadijom i Pomoravljem su ono što su nekada bili Turci pred kraj svoje vladavine u Srbiji. To je isti taj banditizam o kojem govore te naše narodne pesme. Početak bune protiv dahija zapravo govori o Novoj Srbiji s kraja XVIII i početkom XIX veka. Taj Fočić Mehmed aga je gradonačelnik Topole ili Jagodine. Brine me zašto ta Šumadija robuje onima protiv kojih je digla prvu nacionalnu revoluciju u istoriji. Ti ljudi koje oni slušaju su potpuna antiteza onome što zvanično zastupaju, a to su srpstvo, duhovnost, pravoslavlje, istorija. Oni se trude da ponište ono što je istorija već poništila. Naše tradicionalne vrednosti obesmišljene su onoga trenutka kada su zloupotrebljene u svrhu ratne agresije i zločina tokom 90-ih.
Mislim da Vojvođani opet čekaju Šumadince da prelome. Opet će morati da prelomi Šumadija, jer je to neka njena nesrećna uloga. Tamo i nema bog zna čega osim te debate koja traje iz veka u vek. U Vojvodini ljudi imaju više posla, više zarade. Videli ste kako je ta Šumadija propala. Te tone asfalta njih ne mogu izvući iz bede. Ipak je to regiju koja je mogla da bude evropska. Omladina Aranđelovca, Kragujevca, Topole glasa za radikale, zato što trenutno čuje samo njihove poruke i one im zvuče kao neka alternativa ovom besmislu u koje ih uvlači politika zvaničnog Beograda i užasna stvarnost u kojoj oni žive. Oni robuju navikama koje se prenose s generacije na generaciju, koje nas vraćaju u predustaničko doba, kada su lokalne subaše divljale Šumadijom. Politička Srbija je kao ovaj Veliki brat i to je jedna stvar u kojoj se slažem sa Veljom Ilićem koji kaže – šta prikazuju one lenjivce koji spavaju i češu se po ceo dan i noć. E, tako cela Srbija samo čmava i češe se, jer tu nema posla, nema perspektive. Moramo da objasnimo ljudima da su oni pod vlašću dahija i da te dahije moraju da završe u prošlosti, to jest u zatvoru, jer ti narodnjaci su jedna organizovana kriminalna grupa.
Koštuničin kabinet se bavi poslovima koji su prebačeni na dušu takozvanoj stečajnoj mafiji. Ti ljudi skoro dve godine sede u pritvoru, dok se serijske ubice brane sa slobode. To je pokušaj da se relativizuje pljačka i da se prikrije da postoji organizovana kriminalna banda koja vlada Srbijom, naročito u krajevima u kojima su ljudi prepušteni na milost tim dahijama, jer su siromašni, omladina ne ide u školu nego se drogira. Zašto oni stalno pričaju o narkomaniji Čede Jovanovića? Zato što je u njihovom interesu da Srbija bude pod dejstvom opijata kako bi oni lakše vladali. To njihovo biračko telo je izloženo upravo tom poroku, ne samo alkoholizmu, koji Koštunica javno propagira sa Veljom Ilićem tako što sa njim javno ispija alkohol. Prodor narkomanije je upravo posledica njihove vladavine. Strašna je bezizglednost te omladine u centralnoj Srbiji, koja živi kao u emisijama Velikog brata. Vreme im protiče uludo, nemaju radnih mesta, nemaju volje niti energije za školovanje i to je odlična prilika za te dahije da učvršćuju svoju vlast. Ali je odgovornost za to ponovo na Beogradu, čiji mejnstrim političari uvode Srbiju u mentalitet Velikog brata, pri čemu je Veliki brat Koštunica, a narod se češe i izležava i trebi po ceo dan i noć, jer nema posla, nema nikakvu perspektivu. Pa čak i kada se ispovedaju tom Velikom bratu, oni nemaju šta da mu saopšte nego ogovaraju jedni druge: Tadić-Nikolić, Nikolić-Tadić. Taj mentalitet održava Koštunicu, Velju i Palmu i vi ste se u Aranđelovcu suočili sa tim mentalitetom. Nisu oni Srbi, oni su raja, a oni koji vladaju Srbijom nisu Turci, nego degenerisani provincijalni supstrat.
U prestonici takve Srbije sede analitičari i urednici medija, koji su obični policijski cinkaroši. Ako ih vratite u 70-e, 80-e, odmah vidite da su to oni isti koji su vas tužakali zato što idete na slavu – samo vas sada tužakaju zato što ne idete na slavu. Pre su vas tužakali zato što idete u crkvu, a danas vas tužakaju zato što ne idete u crkvu. I stalno se raspituju – ko je ovaj i ko je onaj. Naravno da ne zna ko sam ja, kada je on došao iz šume. Kada bih došao u neku sredinu koja mi je ponudila utočište, ja se ne bih raspitivao ko je ko. Zamislite da odem u Njujork i pitam – ko je Donald Tramp, ko je taj.
Videli ste koliko se Sarkozi iznervirao sa Tadićem. Nije se obraćao Velji Iliću ili onom Raki iz Trstenika, obraćao se Tadiću, iznerviran zato što ovaj ne razume da je evropska integracija Kosova i Srbije jedini način da Kosovo ostane deo zajedničke stvarnosti. Ovako ćemo mi biti neka smrdljiva ruska gubernija, ali bez Kosova i sa granicama koje ćemo sami zatvoriti i prema Kosovu i prema susedima. Otvorićemo samo vazdušni most prema Rusiji, kao što se održavao vazdušni most 1948. i 1949. između Zapadne Nemačke i zapadnog Berlina, s tim što nama neće bacati hranu i ćumur za ogrev nego će uzimati ono malo sirotinje što smo imali, na isti način na koji su nas opljačkali 1944. Ja mislim da je dobro da nas Evropska unija uvuče unutra. Srbija je toliko jadna i nesrećna da je to zaslužila. To ne bi bio prvi presedan, jer ima još evropskih zemalja koje su integrisane mimo svih pravila. Kipar nije imao teritorijalnu celovitost i nema je ni dalje, bio je jedna sumnjiva zona za pranje novca, ali je dobro za njih da su ušli u Evropsku uniju. Pitanje je u kojoj meri je Grčka i danas demokratska zemlja, jer u njoj se sveštenici otvoreno upliću u politiku, komanduju, oni su jedna moćna struktura koja grčko društvo zadržava na nivou jadnog proseka i zatucanosti, ali je opet bolje i za Grčku da je integrisana u Evropsku uniju. Tom procesu će pripasti i Hrvatska. Zamislite paradoks da formiranje hrvatske vlade zavisi od srpskih stranaka. To je posledica politike koja je ovde vođena, koja se uvek apsurdno završava. Loše je to što se i tamo politika polarizuje na etničkoj umesto na idejnoj osnovi, ali je dobro da i Srbija bude usisana u evropski sistem. Mislim da će se ljudi osećati bolje. To će našim ljudima biti neka kompenzacija. Problem je što će zvaničnici u Beogradu prikazivati našu evropsku integraciju kao neuspeh, pre svega Koštunica i Nikolić, a i Tadić će se gurati među njih.
Otvoriće se jedan ogroman prostor koji ćemo morati da ispunimo organizacijom, idejama i energijom, kako bi Evropska unija ovde imala svog političkog zastupnika. I taj zastupnik ne treba da bude bleda kopija politike koja se vodi u Briselu, kao što je Koštunica bleda kopija Putina. Drugim rečima, potrebno je da Srbija ima samostalnost u svojoj unutrašnjoj i spoljnoj politici koju Koštunica, Tadić i ostali negiraju vezivanjem za Moskvu, za isključivo jednu državu. Srbija mora da razmišlja i o svojim nacionalnim interesima kako bi smirila prilike u samom društvu, kako bi se ona osećala zadovoljnije. Ta nacionalna briga je realno emotivno stanje u Srbiji. Ali Srbija ne može da vodi nacionalnu politiku tako što će da izoluje svoje granice i da protera ambasadore. Banjaluka se već okrenula od Beograda ka Zagrebu koji joj je bliži, i ka Sarajevu s kojim se poigrava, i ka Briselu odakle im dolaze pare.
Meni je sve tesno, meni je i ta Jugoslavija bila tesna, a onda smo ostali i bez nje. Nekako ste suženi na nekolicinu svojih prijatelja, uski krug u kojem se krećete i to je svačija sudbina ovde. Potreban nam je prostor. Hajde da razgovaramo o teritoriji, teritorijalno pitanje je osnovni problem zvanične politike Beograda, ali ona nije u stanju da ga reši. Vi ne možete da otputujete u Prištinu. Osim toga, tek 10 odsto ljudi ovde ima pasoš. Kada se pokrenulo pitanje o reformi pasoša, opet su se podigli ti udbaški analitičari, pa sveštenici, pa sad će oni nama tamo da beleže neke kodove i gluposti. Ej, dajte da putujemo, pišite u pasošu šta god hoćete o meni. Teritorija nema smisla ako se po njoj ne krećete. Šta vam vredi Kosovo ako ne možete tamo da odete?
Vezivanje za Koštunicu čija popularnost je zanemarljiva je gubljenje vremena. Taj čovek se ne pojavljuje nigde, nikad se ne prošeta, vezao se za rakiju, kabinet i za ruski mit. On ne postoji kao ličnost u Srbiji. Neka dođe u kafanu da sedimo, pa da debatujemo. Odavno se poznajemo i neću da ga trpam u gepek. Trebalo je da prespava između 5. i 6. oktobra i da mu onda objasne da je njegova istorijska uloga završena 24. septembra 2000. godine. Ali neka nam sada objasni šta je alternativa. Je li Rusija susedna zemlja – nije, je li srećna ijedna zemlja koja je vezala svoju spoljnu politiku za Rusiju – nije, je li veleizdaja vezivati se za spoljnu politiku samo jedne države – jeste svuda. Kod nas to nije zapisano u zakonu, ali hajde da razgovaramo i o tome šta je izdaja, šta je veleizdaja, šta je pojam teritorije u XXI veku. Pa svima nam je potrebna teritorija, jer teritorija je jednako sloboda, ali teritorija nije jednako Velja i Palma, koji će ljudima na panju da odsecaju udove zato što ne žive po njihovom nahođenju.
Ako on pokuša da zatvori Srbiju, Srbija će eksplodirati. Najbolje je da se sve reši mirno, pa i da ta naša evropska integracija prođe što bezbolnije. I to je neki stres koji otvara mnoge frustracije u društvu. Sve nacije koje su ušle u Evropsku uniju su prošle kroz to. Koliko su se otimali Francuzi, Englezi su zadržali funtu. Moramo da istrpimo još bolova, samo se postavlja osnovno pitanje – da li ćemo te bolove da sačekamo živi ili mrtvi. Unutar društva postoji ogromna energija i želja za promenom, veća nego u većini društava koja su sa intelektualnim i moralnim rezervama ušla u Evropsku uniju. Nama je Evropa organska potreba. Pre toga moramo da progutamo jedan gorak lek, da se stresemo i sve će to da prođe. Našim ljudima je potrebno više optimizma. Svako je počeo da liči na Koštunicu. Verovali ili ne, taj čovek je nekada pisao pisma Hani Arent. Pa eto, neka se seti da je i on nekada bio drugačiji. Mi svi ipak idemo na bolje, a on ide na gore. On je u tom smislu jedna nesrećna figura, ali ne želim da bilo ko od nas deli njegovu nesreću. On obezvređuje naše ljude, za njega je Srbija ruska selendra koja se sastoji od turskih janjičara, spahija i raje. Njegov odnos prema pojedincu je veoma uvredljiv, kao i odnos svih tih njegovih koalicionih partnera. Pogledajte na koji način oni tretiraju ljude, na koji način se ponaša Velja Ilić u bazenu pred Snežanom Dakić, koja španski i engleski govori bolje nego on srpski. To je slika našeg društva, to je povratak u degenerativnu fazu osmanske imperije. To je već jednom propalo, ali mi radi nečega ponavljamo čitav taj proces. Mi nemamo intelektualnu alternativu koja će priznati da je pogrešila, koja će kazati ljudima – pogrešili smo, ali ljudi imaju pravo da su u zabludi i imaju pravo da se menjaju. Ljudi u Srbiji se bave politikom duboko uvereni da je potrebno da ljudi ostanu isti kakvi jesu. To je sasvim suprotno od smisla politike, koja je jedna debata u kojoj ubeđujete ljude, zajedno sa stvarnošću kakva ona jeste, da je potrebno da promene svoje mišljenje.
Ja pre 15 godina nisam mislio kao što mislim danas i ja se toga stidim. Ja se ne kandidujem za javne funkcije, jer smatram da nije prošlo dovoljno vremena. To treba da bude pravo i obaveza generacije koja dolazi iza mene. Pokušavam da pomognem ljudima, da im kažem da nije strašno preskočiti neku fazu svog mišljenja i promeniti se. Ljudsko znanje se razvija, Karl Poper je u Bedi istoricizma ukazivao da mi na osnovu poznavanja prošlosti ne možemo saznati budućnost, jer ne možemo predvideti na koji način će se razvijati naše buduće znanje. To je jedna od osnova liberalnog mišljenja, mi ne znamo šta ćemo misliti sutra, ali je potrebno da se suočimo sa našim bivšim načinom mišljenja zbog kojeg smo počinili određene greške. I ako ih ponovimo, one se neće ponoviti u istom obliku i ispašće smešne, kao i čitava ova politika koju Srbija nakon 1999. vodi prema Kosovu. To je pokušaj da se vratite u predistoriju niza događaja koji su doveli do toga da ta pokrajina dobije stranu ili mešovitu administraciju, koja sa Beogradom nema nikakve veze. Ako je naša potreba da tu teritoriju osećamo kao svoju, postoji jedan jedini put, a to je da usvojimo one vrednosti koje su Nemcima omogućile da odu u Pariz i da ga osećaju kao sopstveni grad. Niko ništa bolje od toga nije smislio. Nemci su ubili mnogo više Francuza nego Srbi Albanaca i obratno, ali to pitanje je rešeno. Oni sada imaju slobodu da se kreću, da se školuju, da se leče, da uživaju, da jedu, da piju, šta ja znam. To je i nama i Albancima isto tako potrebno kao što je Francuzima i Nemcima. To je jedan novi kvalitet života, on može da vas frustrira, da vam nanese bol. Svako prožimanje kultura je bolno. Sve će to da boli, ali manje će da boli od onoga što zamišljamo kao našu najsumorniju perspektivu. Ja se nekako nadam da se to neće dogoditi, jer ipak većina odlučuje. Nekad se ljutimo na tu većinu, ali mislim da je potrebno da te ljude razumemo i da im iznova, iz dana u dan dajemo šansu da se promene. Bez tog procesa nema nikakvog napretka.
Svetlana Vuković: Ovih dana je Dodik otvoreno podržao predsedničku kandidaturu Borisa Tadića. Privremeno je zamrznuo partnerstvo sa srbijanskim narodnjacima sa kojima se provodio celog leta, što na Guči, što na Cecinim koncertima. Posle demarša pet najvećih evropskih zemalja, bosanski Srbi su zamrzli svoju pretnju da će u slučaju osamostaljivanja Kosova tražiti isti status i za Republiku Srpsku. Slušate Bojana Bajića iz legendarnog Ruda naše mladosti u kojem je osnovana Prva proleterska brigada. Sada je to jedna od najmanjih opština u istočnoj Republici Srpskoj od 7.000 stanovnika. Bojan Bajić vodi nevladinu organizaciju Luna koja radi na izgradnji mira i poverenja u Bosni i Hercegovini i piše za sarajevski nedeljnik BH dani. Slušate Bojana Bajića.
Bojan Bajić: Jedan dugi period posle rata, od 1995. do 2006, znači nekih 11 godina, postojala je atmosfera udaljavanja od rata, međutim ova zadnja kriza je pokazala slabosti društva. Ljudima se učinilo da opet ima šanse da bude rata, iako je dosta njih shvatalo da je kriza vještačka, da ovi to već stoti put rade. Ovoga puta se i meni učinilo da postoji šansa da bude rata. I ja sad radim na predlogu tužiocu da se preda krivična prijava za zločinačko udruživanje protiv mira i za ugrožavanje opšte bezbednosti. Srpska politička elita je zajedno sa nekim radikalnim elementima bošnjačke političke elite stvorila atmosferu predratne krize. I kada se ti isti ljudi pojave kao mirotvorci, narodu padne kamen sa srca. Naravno da su oni taktizirali, igrali se sa tom klimom, ali kada se stvori takva klima, dve potpuno nezavisne, minorne grupe mogu da naprave dva incidenta i vi imate pravi rat.
U Bosni je, dakle, veliki problem to srpsko političko pitanje. U Dejtonu su Srbi potpisali da je Bosna i Hercegovina međunarodno priznata država, nedjeljiva, neraspadljiva i da ona ima stolicu u Ujedinjenim nacijama. Srbi su je takođe priznali i pristali na to da Republika Srpska nije država, već da je ona entitet u okviru države Bosne i Hercegovine i da je ono što se zove Republika Srpska čisto pod navodnicima. Tu može da piše i Imperija cara Dušana, ali ona je i dalje jedan obični etnitet. I sad, sve što se dešava od rata na ovamo jeste trenje između očuvanja nadležnosti Republike Srpske i evropske integracije. Vi ste imali i vojsku Republike Srpske, imate i sad policiju, imate pune ekonomske nadležnosti, vi možete imati pasoš Republike Srpske, imali ste one tablice ćirilične. Sjećate li se najsmješnije tablice, pošto je Foča dobila naziv Srbinje, pa piše SNJ ćirilicom. I tu se stvara osjećaj kod naroda da taj svjet, da ta međunarodna zajednica non stop nešto iziskuju od Srba, a u stvari su Srbi naopako postavili svoje političke ciljeve u Bosni. Politički predstavnici Srba često kažu – pa da li će ikada prestati ti zahtjevi međunarodne zajednice, svjeta, Evrope da se oduzimaju nadlježnosti Republici Srpskoj. Kao to je nepravda, evo, sad ćemo zvati policiju. Ne, neće nikad prestati ti zahtjevi, jer država mora biti normalna, to smo potpisali u Dejtonu, to je Bosna i Hercegovina. Bosna i Hercegovina je i srpska država i potpuno je suludo što se Srbi odriču Sarajeva, što se odriču Mostara, što se odriču Drvara i Livna. Kad je SDS, znači Srpska demokratska stranka koja je bila ona ratna partija, pala s vlasti, kad se pojavio Milorad Dodik sa SNSD-om i postao nova partija na vlasti, sa novom energijom, počeo je da pravi greške koje je SDS pravio na početku i sad mi moramo da budemo taoci toga dok taj Milorad Dodik ne isproba te nenaučene lekcije.
Ova posljednja kriza se razlikuje od prethodnih samo po tome što je proizvodi nova politička partija koja je dobila veliku podršku srpskog naroda. Mada, evo već nakon prvih signala, Dodik se vratio na malo racionalnije pozicije. Bilo je dosta priče oko uzdanja u Rusiju, u Srbiju, svih tih imaginarnih priča. Znači, nismo mi Kosovo, nismo mi Hrvatska i Srbija treba da prestane da se meša u Bosnu i Hercegovinu. Recimo, neki dan slušam i sav se naježim, kako Ivica Dačić izjavljuje u skupštini kako ako Kosovo ode, onda mi treba da pripojimo Republiku Srpsku. Lako je njemu da se igra, da baca neke političke teze, a što to može da rezultira nekim novim egzodusom, čini mi se da se u Srbiji dosta opušteno shvata. U Republici Srpskoj 95 odsto ljudi su Srbi. Oni su pokušavali sa Republikom Srpskom da izgrade neku svoju etničku teritoriju i naravno da je bilo dosta zločina na tom planu. Znači, današnja Republika Srpska je prije rata po popisu imala 53 odsto Srba, 47 odsto drugih naroda. Da bi se taj projekat sproveo, vi ste morali da raselite ovih 47 odsto i zato je u glavama ljudi to još uvek država. Nema političara, nema ljudi koji objašnjavaju da to nije država i zbog toga je zavladao totalni raskol između stvarnosti koja je potpuno različita i političara koji igraju neku cik-cak politiku. Oni su stvarno uspeli da temeljno uzdrmaju Bosnu i Hercegovinu sa aspekta te multietničnosti i sada postoje tri pogleda na Dejton, tri pogleda na istoriju, tri svakakva moguća pogleda. Tako da, recimo u Kostolcu, to je dio Federacije, imate jedan krov, a dvije škole, pa s jedne strane ulaze djeca iz jednog naroda, s druge strane ulaze djeca iz drugog naroda. Napravljen je sistem hodnika da se oni ne mogu sresti i onda jedni uče ovo, drugi uče nešto potpuno suprotno. I onda kad se nekad sretnu, oni se pobiju.
Dodik i srpski političari su često kroz uvijenu ili direktnu formu najavljivali da bi Srbi mogli da napuste bosanske institucije. E sad, ako Srbi napuste institucije i ako važi taj stari princip etnitetskog glasanja, onda je ta država paralisana. Bilo je sigurno sto najava da bi se to moglo desiti, pa oni kažu – ne povezujemo mi to sa Kosovom, ali eto, ne bi bilo pravedno to na Kosovu, a onda izađe neka produžena ruka u vidu etnonacionalističke nevladine organizacije koja kaže to što političar nije rekao, odnosno, da je to pitanje povezano. I kako je onda Lajčak intervenisao, rekao je – dobro, ja vidim opasnost da vi parališete državu i ja sam promenio poslovnik i sad kažem da važi etnitetsko glasanje, ali samo u varijanti kad vi prisustvujete zasjedanju parlamenta. Znači, vi dođite na parlament i odbacite svaku njegovu odluku, ali u varijanti da vi ne dođete na zasjednje, parlament će da funkcioniše bez vas. I sad je to srpska elita iz Republike Srpske iskoristila kao povod da producira žestoku krizu. To je jako povezano sa tajmingom za Kosovo i vi vidite sinhronizovane i koordinirane izjave od predstavnika političkih partija iz Srbije i predstavnika političkih partija iz Republike Srpske. Vidi se da je to u istom fonu i da je vrlo verovatno da su se oni to dogovorili. Ali ako pogledam iz Bosne i Hercegovine, ponašanje vlade Srbije čini mi se logičnim. Dakle iz perspektive Koštunice, njemu je zgodno da ima krizu u drugoj državi i da kad on pritisne crveno dugme, ta kriza bukne. On na taj način pokušava da svjetu dočara svoje argumente, da će Kosovo producirati druge probleme.
Koštuničina paralela između Rezolucije 1244 i Dejtonskog mirovnog sporazuma ne stoji, jer 1244 ostavlja otvorena važna pitanja, a Bosna i Hercegovina je sa Dejtonom zakucana. Znači, tamo piše da je Bosna i Hercegovina nepodjeljiva, da je to međunarodno priznata država, da niko nema pravo nikakvog referenduma. To što je opstala interna struktura RS je pitanje koje mi iz Bosne i Hercegovine treba da raspravimo. Da li nam je bolje da pojednostavimo sistem ili da ostanu etniteti je pitanje koje ćemo mi unutar sebe da raspravimo. I pazite, kad Dodik u Banjaluci kaže u jednoj dvosmislenoj rečenici da je pitanje Kosova i RS moguće povezati, onda to potvrdi Koštunica i vrlo često čujem i Tadića koji, makar kulturno, kaže to isto. Vrlo često on prizna Bosnu i Hercegovinu, ali vrlo često napravi nevjerovatan gaf, kao kada je rekao da u Bosni i Hercegovini postoje dva etniteta, jedan je muslimansko-hrvatska federacija, a drugi je srpski etnitet. To nije tačno, 2002. su se desile ustavne reforme, koje su prihvatili i Srbi, po kojima su Srbi, Hrvati i Bošnjaci konstitutivni na cjeloj teritoriji Bosne i Hercegovine. I izmenjena je tačka jedan Ustava Republike Srpske u kojoj je pisalo da je Republika Srpska država srpskog naroda, a sada piše da je Republika Srpska neodvojivi entitet u okviru Bosne i Hercegovine koga konstituišu ravnopravno Srbi, Hrvati i Bošnjaci. Nisam siguran da li Tadić to ne zna ili onako nevešto napravi grešku. Sve te izjave mi liče na koordiniranu akciju.
Bošnjaci su znači jedan od tri naroda Bosne i Hercegovine koji žele da Bosna i Hercegovina opstane u sadašnjim granicama. Oni se ne mogu zalagati za taj cilj bez toga da na to privole i Srbe i Hrvate. I onda Bošnjaci zbog te neminovnosti moraju činiti više ustupaka i biti dosta tolerantni u odnosu na Srbe ili Hrvate. Ali sad iz reda nekih nacionalističkih bošnjačkih partija, čiji predstavnik je ovaj Haris Silajdžić, nekadašnji ministar vanjskih poslova Bosne i Hercegovine, govore po istoj matrici kao Dodik, koji kaže – Republika Srpska da, Bosna i Hercegovina jedva. I kad ga pitaju za koga navija, on kaže – naravno da navijam za Srbiju, a za Bosnu jedva čekam da izgubi, pa ako igraju Bosna i Engleska, ja ću navijati za Englesku. Jedina varijanta, kaže Dodik, da navijam za Bosnu je ako igra protiv Turske, našeg mrskog, viševekovnog neprijatelja. Tada više volim da pobedi Bosna. I Haris Silajdžić ima nacionalističku retoriku i zalaže se za princip jedan čovjek jedan glas. To zvuči kao demokratija, kao vrhunsko dostignuće civilizacije, ali on to ipak zasniva na činjenici da su Bošnjaci najmnogobrojniji. Da je Srba duplo više nego Bošnjaka, on se vjerovatno ne bi zalagao za to. Kad Haris Silajdžić lansira te svoje strelice otrovne, one djeluju na fajterski mentalni sklop Miodraga Dodika. Kad Miodragu Dodiku baciš mamac, on se odmah primi.
Silajdžić ima više šanse da pobedi iz prostog razloga što Bošnjaci iz Bosne i Hercegovine nemaju rezervnu državu. Oni ostaju da žive u Bosni i Hercegovini i kad je dobra ekonomska situacija i kad je loša, i kad je dobra politička klima i kad je nepovoljna, za razliku od Srba koji će ostati da žive u Bosni i Hercegovini samo ako je u Bosni dobro. Razumjete, rezervna država Srba iz Bosne je Srbija. I zato mi imamo danas tihi egzodus Srba iz Bosne koji se doseljavaju u Srbiju. Ipak u Sarajevu ima stvarno liberalnih političkih opcija za razliku od Republike Srpske u kojoj zasad vlada totalno jednoumlje. Bio bi to vrhunski patriotski čin Srbije da kaže Srbima u Bosni – vi vaša pitanja rješavate u Sarajevu, tačka. Hrvati su imali isti ovaj problem, sjedili su na dvje stolice, i u Bosni i u Hrvatskoj, dok vlada Hrvatske nije vidjela da je interes Hrvatske da ide putem evropskih integracija i da mora da prizna Bosnu i Hercegovinu i onda je Mesić poručio Hrvatima u Bosni – nemojte ovamo da se okrećete, idite u Sarajevo i rešavajte svoje probleme. Na taj način su Hrvati iz Bosne bolje prihvatili Bosnu, jer je za njih stavljena rampa sa Hrvatskom i tačka. I stvarno bi bio vrhunski patriotski čin Srbije da ne podgrijava nekakve ideje o referendumima i o spajanjima sa Srbijom. Obična Srbija to ne bi ni želela da se desi, jer bi se onda nekih milion Srba sa periferije nekakve velike Srbije doselilo u Beograd. Tamo iza Bloka 45 ima onih livada, moglo bi da se formira jedno naselje od milion stanovnika. Svi mi se tu naselimo i doviđenja.
Ne znam da li stanovnici Srbije znaju kako izgleda geografija Republike Srpske. To je jedna smješna tvorevina. Kosovo ima neku cjelinu koja je 300 kilometara puta 258 kilometara i ti možeš da se vrtiš u tome. Republika Srpska je sastavljena od dvije cjeline koje su geografski razdvojene. Jedna je istočni deo koji graniči sa Srbijom, gde su opštine poredane linearno jedna iznad druge. Nigdje u tom istočnom djelu nemate grupisano šest opština, pa da vi cirkulišete u tom krugu, nego su sve jedna iznad druge. I onda imate grad Brčko, koji je distrikt koji ne pripada ni Republici Srpskoj ni Federaciji. Tu je Republika Srpska presječena na istočni i zapadni deo. Zapadni deo je ta banjalučka krajina i tu imamo malo ekonomske koncentracije. Blizu je Hrvatska, autoput i oni su više orijentisani prema Evropi. Oni ne idu u Sarajevo, daleko im je, mali broj Banjalučana je ikad bio u Sarajevu. Ako bi se donela ta odluka o nezavisnosti pomoću referenduma, za razliku od vremena s početka 90-ih kad su sa druge strane Save u Hrvatskoj bile srpske autonomne oblasti Slavonija, Knin i tako dalje, sad tamo imate jaku državu Hrvatsku, vrlo moćnu za naše uslove. Vjerujem da bi promptna reakcija hrvatske vade bila da zatvori granične prelaze sa Republikom Srpskom. S donje strane ove banjalučke krajine imate Federaciju.
Federacija zauzima 51 odsto teritorije Bosne i Hercegovine i to je integrisana teritorija. Vi možete da odete s jednog njenog kraja na drugi, a da ne prolazite kroz Republiku Srpsku. Da biste iz istočne Republike Srpske prešli u zapadnu, vi morate da pređete ili kroz Federaciju ili kroz to ničije Brčko. Ako bi se išlo putem nezavisnosti, Srbi bi morali nekim blic ratom da osvoje to Brčko. Međutim, za razliku od 90-ih godina, u Bosni su stacionirane međunarodne snage i ja vjerujem da bi u roku od tri dana tu došlo jedno 10.000 NATO vojnika sa milion tenkova, aviona, čuda i tako dalje, tako da vojnim putem ne može da se ostvari kontinuitet Republike Srpske u Brčkom. U toj varijanti vlada Federacije i vlada Republike Srpske morale bi da budu u konfliktu, vjerojatno bi se obustavila komunikacija ljudi između dva etniteta, autobusi bi prestali da prelaze. U toj nekoj pat poziciji cjela ta banjalučka krajina u kojoj ima 700-800.000 Srba u stvari bi postala enklava, razumjete. Imate Hrvatsku, dole Federaciju, Brčko, što znači da bi već za tri mjeseca neke namirnice morale da se dovoze šleperima.
Imate istočnu Republiku Srpsku koja nema nijedan centar. Moja opština, Rudo, ima 8.000 stanovnika, ona se graniči sa opštinom Višegrad, koja ima 11.000, Foča ima 22.000, Čajniče ima 7.500, Šijakovići 11.000. To su potpuno smješne opštine. I onda, šta bi se u toj varijanti desilo, jedina logična opcija je da se vi iz istočne Republike Srpske odselite u Srbiju. Svi imamo ta dvojna državljanstva, to su nam dali i Dodik nam se hvalisao kad je u onom konzulatu dobio državljanstvo Srbije. Ukoliko bi se Srbi odlučili na referendum, to bi bio totalni politički debakl. Ja sam čak upozoravao javnost u Republici Srpskoj da ako oni krenu putem referenduma, mi bi u roku od 15 dana imali američkog generala koji bi preuzeo ingerencije narodne skupštine, vlade i predsednika Republike Srpske i sigurno bismo imali sličan scenario kao Japan posle Drugog svetskog rata. Ili blefiraju ili su totalni ludaci. Jedino što me plaši je da su tačne priče o raznoraznim malverzacijama, da je nekom u interesu, znaš – hajde malo da pokrenem rat, revizije se nikad ne rade od prije rata. Čini mi se da su oni možda u stanju to da naprave. Pogine hiljadu ljudi i onda se vreme računa od tog datuma. Možda je moguće da i to naprave.
U varijanti status quo, imate masu nadležnosti na nivou entiteta i nemate državu koja može da donese odluku koja važi na cjeloj teritoriji Bosne i Hercegovine. To je nemoguća misija, takva država se ne može integrisati u Evropsku uniju, jer država koja se integriše u Evropsku uniju mora da garantuje da će sa aspekta ekološke politike imati iste standarde u svim djelovima države. A to sad država ne može da garantuje, jer imate entitetske vlade koje mogu potpuno različito da urede te odredbe. Neodrživo je da Srbi govore – hoćemo i Republiku Srpsku i Bosnu i Hercegovinu i hoćemo naravno evropske integracije. Znači, hoću da pada kiša, neću da raširim kišobran, ljut sam što sam pokisao i smatram da je bog nepravedan zato što sam zaradio upalu pluća – e, to je taj rezon. Ako Srbi čuvaju Republiku Srpsku, a deklarativno hoće u Evropsku uniju, dešavaće se da će za svako moguće usaglašavanje pravne regulative Bosne i Hercegovine Srbi morati da objašnjavaju zašto to neće da prihvate, kao što su nekad objašnjavali zašto neće da prihvate pasoš, zašto neće da uvedu jedinstvene tablice za auta, zašto neće da reformišu vojsku, zašto sad neće da reformišu policiju. A na putu evropskih integracija biće još jedno 156.000 tema koje se moraju razrešiti. U toj varijanti proces evropskih integracija će biti usporen, a već se dešava scenario da se Srbi iz Republike Srpske odseljavaju u Srbiju.
Za zadnje dvije godine iz Rudog se 1 odsto stanovništva odselio u Vojvodinu. U Republici Srpskoj imate negativan prirodni priraštaj, znači ima minus 2.500 stanovnika svake godine, a u Federaciji ima plus 1.500 stanovnika svake godine, plus iseljavanje Srba. To će na kraju rezultirati time da vi imate neke deklarativne teritorije, a da nemate naroda i onda će se desiti slučaj Srba u Hrvatskoj ili slučaj Srba na Kosovu. Vrlo često se zaboravlja da se iz Sarajeva iselilo 150.000 Srba 1996, znači posle rata. Mirovni sporazum je potpisan u novembru 1995, prestalo je pucanje i stvarno se nije pucalo do marta uopšte, ali u martu se pod presijom srpske političke elite iselilo 150.000 Srba iz Sarajeva. Oni su se uglavnom naselili po istočnoj Republici Srpskoj ili po Srbiji. Sad su već skoro svi u Srbiji. U zadnje dvije godine 15 mojih prijatelja se odselilo za Novi Sad i 70 odsto postojećih stanovnika moje regije planira i mašta da se odseli u Novi Sad. Ako se nastavi ova politika koju Srbija vodi, da nam daje ta dvojna državljanstva, mi ćemo se svi doseliti i time će biti završena priča o srpskom interesu u Bosni i Hercegovini.
Ima neki čuveni policajac u Rudom, zove se Lončo, piše kazne otprilike, budala poprilična i kako god da se policija reformiše, on će uvjek doći da ti piše kaznu i da te nervira. Ali nama je pitanje čija je policija predstavljeno kao sudbinsko pitanje života i smrti i da smo propali načisto ako se nša policija reformiše.
Postoji i treća opcija za Srbe iz Bosne i Hercegovine, opcija potpune integracije u Bosnu i Hercegovinu pod parolom – Bosna i Hercegovina je i srpska država. Sad Srbi vode politiku koja štiti samo interese Srba na pola teritorije Bosne i Hercegovine. Izvan te teritorije su ostali Sarajevo, Mostar, Drvar, Glamoč, Livno, kulturni život, građevine, istorija Srba u Sarajevu. Postoje neke činjenice na kojima bi Srbi trebalo da temelje svoje pravo da je ta država njihova. Opcija pune integracije u Bosnu i Hercegovinu trenutno ima slabu podršku kod Srba u Bosni, jer se ljudi koji zagovaraju tu opciju, kao i u Srbiji, satanizuju od strane tog organizovanog kartela. U RS je još gore, jer se sveže izašlo iz tog rata. Ali nadam se da će da proradi ta treća opcija, jer nam inače ne vidim spasa. Tu bi Srbija mogla da pruži neverovatan podsticaj. Samo da dvije rečenice kažu – stav Narodne skupštine Srbije i stav Vlade Srbije jeste da je Bosna i Hercegovina međunarodno priznata država i poručujemo Srbima – borite se za svoja prava u Sarajevu. Eto, s te dvije rečenice bi riješili srpsko pitanje u Bosni. Srbi bi se otreznili u roku od dva dana. Javnost u Republici Srpskoj negativno reaguje na ovu neku, kako vi to zovete ovde u Srbiji, drugu Srbiju, jer mi u Republiku Srpsku uvozimo samo jednu političku ideju, a to je ovo okupljeno oko Koštunice. To je ekipa tih književnika, naučnika, pravnika, mi uzimamo samo to. I onda kad ljudi čuju u Republici Srpskoj emisiju Peščanik, oni se frapiraju – kako je moguće, jel si ti potpuno siguran da je to Srbija. I znaš, onda se ljudi malo pokolebaju. I onda stvarno ovaj Peščanik djeluje osvježavajuće. Čuo sam ovo što ste nešto imali problema u Aranđelovcu i to, ali kad bi to tamo radili, mi bismo imali jednu mirovnu promociju Peščanika, a devet s kamenicama.
Ali ono što mene raduje je da vi kroz ovo stvarate taj neki front, izdefinisanu grupu ljudi koja to sluša, podržava i izdefinisanu grupu ljudi koji pričaju te priče, koje predstavljaju jednu drugu vrstu politike. To jeste druga Srbija i, da ne pretjeram, za spas srpskog naroda u Bosni i Hercegovini bio bi potreban jedan ovakav Peščanik, koji će iz dana u dan da sužava taj prostor za manipulacije.
Svetlana Vuković: U Beogradu je ovih dana bila Svetlana Slapšak, profesorka antropologije iz Ljubljane. Ona živi u zemlji koja će za desetak dana preuzeti predsedavanje Evropskom unijom. Slovenija je noćas ušla u šengensku zonu i ukinuti su granični prelazi prema zemljama Evropske unije. Slovencima koji žive u blizini malograničnih prelaza sa Hrvatskom podeljeni su ključevi, tako da sami mogu da otvore granične rampe. Svetlana Slapšak je malo omekšala u demokratiji, pa se čudi tome kako je posle prekidanja promocije naše knjige u Aranđelovcu Velimir Ilić još uvek ministar.
Svetlana Slapšak: Za mene je pre svega čudno što niko u parlamentu nije zahtevao interpelaciju ministra Ilića. Ipak je osnovni red da se ministar koji napravi takvu glupost interpelira. To se smatra higijenskim u parlamentarnom sistemu. A druga stvar je da se jako plašim da ta policijska zaštita brzo može da se preispita u parlamentu, u smislu – pa ne možemo mi da dajemo tolike pare da se štiti šačica neprijatelja, umesto da ta ista policija štiti građane od kriminalaca. To je najnaivniji oblik toga argumenta i valjda ne treba da ilustrujem koje bi bile njegove manje naivne varijante. I treća stvar koja me je jako pogodila jeste bedž i naziv tribine koja je održana – ne plašim se. To je mantra koja se govori samome sebi u mraku kada se jako bojite. Ja bih dala neki drugi, malo agresivniji, eksternalizovaniji naziv – dole strah ili napolje strah ili dosta straha ili nemojte nas plašiti – nešto što bi pokazalo onog drugog, a ne ovoga nesretnika koji je inače izolovan, minimalizovan, minorizovan i koji još kaže – ne plašim se, a zubi mu cvokoću. To nije dobra politika.
Četvrta ključna stvar na sasvim drugoj liniji političkoga događanja je to što bi trebalo da, u smislu konačnog dostizanja katarze bez koje ne može da se ide dalje, neka partija koliko toliko razumnoga opredeljenja izabere svoga seniora, jako uglednoga člana čija se reč sluša, koji je dobro viđen i koji se sprema da svede svoje račune i to na dobar način, i da ta osoba funkcioniše kao žrtveni jarac, koji će se isprsiti pred ovom javnošću i reći – dosta više te blamaže sa Kosovom, dosta više nerealnih očekivanja, dosta više pumpanja stvari koja ne postoji, koja je davno otpala. Onog trenutka kada smo sa vojskom napali Kosovo, za boga miloga, deo svoje svete teritorije, nije nas bilo briga za manastire nego nas je bilo briga da očistimo onoga drugoga, da dealbanizujemo Kosovo i slične gluposti koje su se tada govorile. Dakle, ako to neko ne uradi, ako se neko ne pojavi u javnosti i ne obrne javni diskurs, ja mislim da je stvar potpuno izgubljena. Niko se ne usuđuje da to uradi, odnosno, ne usuđuju se oni koji imaju težinu u takvoj javnosti kakva postoji. Neko ko ima težinu bi morao da rizikuje i da postane svetac demokratije i da to izvede. Svetac ili svetica, kako god. Dragoljub Mićunović, izvinite što pominjem imena, ali on je takva figura.
Rat je deo demokratije, šta da radimo. Atinska demokratija je živela od ratova, građanin je bio ratnik i to se podrazumevalo. Sokrat je bio jako dobar vojnik, napravio je nekoliko junačkih podviga i zato je i bio tako dobar građanin. Oni su ga razumeli kao nekoga ko je ispunio sve svoje građanske dužnosti. Mi nismo, srećom ili nesrećom, u V veku pre naše ere, pa je možda situacija drugačija, ali je kultura mira neobično mlada i krhka. To je nešto što u Evropi i zapadnom svetu u organizovanom obliku nastaje tek negde pred Prvi svetski rat. Tek tada su se ljudi setili da je rat jako, jako loš i da bi instituciju rata kao jedan od organa parlamentarne demokratije, monarhije, vladanja uopšte, trebalo ukinuti. Toj krhkoj kulturi mira potrebno je jako mnogo pomoći. I kada vam kažu da ste dosadni sa ponavljanjem, odgovorite – da, dosadni smo sa ponavljanjem – i opet sve ponovite. Država mora da plaća da bi izbegla rat, mora da plaća obrazovanje, mora da plaća kulturu, mora da plaća nezavisne institucije koje proizvode reči protiv rata i slike protiv rata i učenja protiv rata, tekstove protiv rata, ličnosti protiv rata. Bez toga se jednostavno ne može. Srbija na tom planu dobrih 20 i nešto godina nije uradila ništa. Nijedna vlada nije ulagala u to i, jako mi je žao, ali sada su nastupile posledice koje su zastrašujuće, ali tačno to su posledice te potpune neaktivnosti i odbijanja da se nešto uradi na vaspitavanju za mir. Tako da je sasvim prirodno da je nova situacija rat na horizontu i svi veoma dobro osećaju da je koliko je mogućnost rata živahna i prisutna. Svi znaju da već 20 godina imamo rat skoro svake godine. Mi se bavimo sezonskim ratovima, baš kao u antici, kada se govorilo – hoćemo li ovog proleća da napadnemo. I to znače svi ovi datumi – 10. decembar, pa 19. decembar, pa majski hajdučki sastanak, pa eto nas ponovo do jeseni. Kada pogledate kako su se vodili jugoslovenski ratovi, vidite da su se zaista vodili po kalendarskim kampanjama.
Prošlost niko ne poznaje, jer se svi jako trude da je zaborave. Vlade neguju zaborav kao osnovni oblik komunikacije. I naravno da će se onda ponavljati pretnja ratom i to sve češće, jer takozvana demokratska vlast nije u stanju da reši probleme i onda ih usmerava putem svojih vernih prenosilaca, medija, koji su za to dobro plaćeni, u nesrećni, ničim plaćeni narod.
Svetlana Vuković: Mislite da postoji mogućnost da se nešto u tom smislu desi?
Svetlana Slapšak: Ne, sem ako opet ne pritisne neko sa strane, pošto u ovom trenutku zvanična Srbija ima jaku podršku jedne druge savršeno neodgovorne vlade, a to je ruska, pa se može desiti svašta. Ne znam.
Svetlana Vuković: Kako vidite Koštuničin kraj?
Svetlana Slapšak: Ja sam mislila da je on besmrtan. Ne, ozbiljno, mislim da će istoriografija imati lep posao sa Koštunicom. Istoričara koji nije doživeo Koštunicu čeka prekrasan materijal sa svih strana. Ima veoma mnogo ambivalentnih situacija, mnogo govora, mnogo reči. To je čisto uživanje, za razliku od Miloševića koji će biti težak zalogaj, jer je za sobom ostavio relativno malo govora i tekstova. U mnogim slučajevima kod njega je jako teško videti transfer moći, sem kada je reč o njegovoj porodici, ali to nije najvažnija tema. Tako da, što se toga tiče, mislim da će Koštunica biti prava kremšnita za istoričare.
Svetlana Vuković: On je rekao da će svoju konačnu odluku dati posle 21. decembra. Prvo ima govor u Ujedinjenim nacijama, a onda svoj čuveni glavni odbor.
Svetlana Slapšak: Neka se trese Tadić do 21-og. To su mogućnosti koje mu pruža njegov položaj, čovek samo koristi ono što može. U vezi sa tim predsedničkim izborima nemam neko definisano osećanje, ali mislim da će sa minimalnom razlikom ipak uspeti da pobedi Tadić i da će to biti neki kontinuitet koji omogućava razvoj iste situacije.
Moram priznati da se nisam bavila Tadićem, koji me je na početku svoje predsedničke karijere impresionirao svojim uvodnim govorom. To je bio jedan lep govor, pun značenja, ne mnogo velikih obećanja, ali sa mnogo potvrda da će slediti neki program koji ima smisla. Posle toga se, naravno, desilo mnogo stvari, ali mislim da je za njega krajnji trenutak da preuzme realniji status. Ukoliko se pojavi onaj svetac o kojem sam govorila, Tadić bi bio idealan za izvođenje programa koji je svetac postavio: razumno i pametno rešavanje kosovskog razdvajanja.
Pojava sveca je zavera, a zna se kako se one prave. Ovde nije reč ni o kakvom nasilnom činu, dakle, svima je savest čista. Takva stvar može da se izvede ukoliko se minimalno komunicira između centara koji proizvode koliko-toliko razumne izjave. Uverena sam da to može da prođe. Jako mi se sviđa ta ideja, zato što mislim da na taj način može da se probije ta potpuno neverovatna barijera od blata i užasa koja se podiže kada se pomene Kosovo. Niko više ne može da govori o Kosovu necenzurisano, sem retkih u retkim malim ćelijama gde se može govoriti – na govorećim mestima, kako sam ih jednom nazvala. Kao što rekosmo, izabere se žrtveni jarac, svetac-svetica, koji tu stvar prvi put jasno kaže i istoga trenutka nastupa ogromna potpora koalicionih grupa, saveznika, onih koji u tome vide budućnost, takozvanih još postojećih nezavisnih medija, svih ćelija slobodnoga govora koji zajednički nastupe i podupru akciju. Ta stvar ne može da propadne. Ako imate jedan kanal na jednom mediju, stvar se raširi po rakastim kanalima na sve strane, kao paučina, kružno. Ta stvar jednostavno mora da ima nekog odjeka, ukoliko je neko spreman da zaista rizikuje neobično mnogo.
Svetlana Vuković: A ko bi to mogao biti osim Mićunovića?
Svetlana Slapšak: To je bio samo primer čoveka koji ima veliki ugled, prošlost bez mrlja, koji je i u mladosti govorio stvari koje su tada imale smisla, neko ko se celoga svoga života trudio da služi kolektivu i to u demokratskoj tradiciji, sa obzirom na ljudska prava, neko takav. Preferiram svece, jer sveticu bi odmah kamenovali. To zaista mora da bude neko potpuno neočekivan, da bi ta stvar imala efekta.
Svetlana Vuković: Znači, u rano proleće kosovska vlada jednostrano proglasi nezavisnost Kosova i onda šta?
Svetlana Slapšak: Odmah možete da zamislite paramilitarne jedinice koje su već spremne oko Kosova. Zna se njihov broj, znaju se njihova imena, znaju se njihovi centri. U tom smislu, pravna država bi morala da ih spreči. Ukoliko se ne pojavi svetac, pravna država mora da iskoristi svoje mehanizme da spreči ispad onoga što nije deo pravne države. To bi bio neki korak koji bi se morao očekivati, to je prva stvar. Znači, žandarmerija ili policija jednostavno zabrani, spreči napad na Kosovo tih jedinica. Sve drugo bi bilo nastavak prakse sramoćenja Srbije, koju ovde tako lepo svi gutaju.
Svetlana Vuković: Iz Prištine su poručili – ako ih ne sprečite vi, mi ćemo ih sprečiti.
Svetlana Slapšak: Ja se najlepše nadam da ovaj parlament nije Miloševićev parlament i da Tadić ipak ima toliko razuma da napravi sve što je moguće da se spreči bilo kakva intervencija spolja, odnosno unutar Kosova. To je rat koji je rat paranoičara. Rat će izazvati paranoičari, vodiće ga paranoičari, a naravno, samo oni koji će ginuti neće biti paranoičari, to je uvek njihov problem. Bilo bi odlično da se putem medija promeni psihološka situacija, to je jedini način da se mirnim putem izađe iz toga i da se kaže – zaboga, otkačite već jednom, otpišite Kosovo, jer ste na njemu izveli sve što je bilo potrebno da se na Kosovu stvori ovakva situacija kakva je sada. Pustite da Kosovo disciplinuju druge države u pogledu ljudskih prava i zaštite srpske manjine. Ta srpska manjina je proizvod delovanja Srbije u zadnjih 20 i nešto godina, ta manjina nije samu sebe proizvela, ta manjina je ostatak onoga što je Srbija činila na Kosovu.
Svetlana Vuković: Zašto je srpskoj javnosti tako teško da to shvati?
Svetlana Slapšak: Zato što je laž uobičajeni način komuniciranja već 20 godina, zato što se o Kosovu laže od 1981. neprestano, zato što se istovremeno uz laganje o Kosovu dopušta neprijateljstvo između etničkih celina na Kosovu. Drugo, ponižavanje Albanaca je trajalo jako dugo, treće, aparthejd protiv Albanaca je trajao jako dugo, a svaki Srbin se pravio blesav i nije ga primećivao, sem veoma retkih svedoka, kao što je Svetlana Đorđević, koju je ova kultura uspešno isterala i anonimizirala. Dakle, odgovornost je potpuno na strani istovremeno državnog aparata i kulture koja nije htela da govori o Kosovu, koja nije htela da se usprotivi. Koliko je ljudi ovde uopšte pisalo pozitivno o Kosovu, ko se ikada trudio da razume šta se tamo dešava? Ne, stvar je analizirana jedino kao unutarnji problem Srbije, to nikada nismo bili mi na Kosovu, ne, nikako mi na Kosovu. Ko je propagirao prestanak učenja albanskog jezika, koji bi danas bio izuzetno koristan za mnogo ljudi? Ne, samo je bivša Jugoslavija mučila narode time što ih je terala da uče jezike onih drugih sa kojima su zajedno živeli. Sasvim strašno zaista, fuj, kako se usudila ta stara Jugoslavija. Krajem 80-ih sam doživela da su mi se univerzitetski profesori i asistenti hvalili time što neće da uče albanski, ne pada im na pamet, odakle ikome ideja da mi učimo albanski. Čujte, jedina paralela sa Srbijom je Južna Afrika, ali ako su oni uspeli da za deset godina nauče da su stvari bile pogrešne, da je postojao neko kojem su zaista uskraćivana prava – naučićemo i mi. Ali to se uči. Država plaća medije da ljude uče kako se ponaša, država plaća medije da ljude nauče nedavnoj istoriji. Intervjui žrtava, zatvorskih žrtava, intervjui sa žrtvama nasilja, u kojima se govori o tome kako je to izgledalo. Ljudima to ostane u sećanju, naročito ako takve stvari puštate u udarnim terminima. Time se bavi, oprostite, državna televizija.
Svetlana Vuković: Ovde se stiglo dotle da udžbenici za VIII razred kažu – onda je Srbija izgubila Drugi svetski rat misleći na Dražinu vojsku. Mi smo se prebacili na gubitničku stranu.
Svetlana Slapšak: Zašto da ne, pola takozvanih novih evropskih država isto tako gaji negativnu viziju o svojim pokretima otpora, koji doduše nisu bili tako izraziti kao na Balkanu. Sve se računa od 1945, kada su komunisti počinili zločine, kao da pre toga zločina nije bilo, kao da su ona fina ukrajinska ili latvijska gospoda, koja su slala Jevreje u logore i tamo ih sama efikasno ubijala, bila žrtve komunizma. To imate i u Sloveniji, cela stvar se obrće na glavu, uporno se traže grobovi, pokopane žrtve, koje su sasvim sigurno ubijene od maja 1945, a nikako ne pre toga. Imate kulturnjake koji bez prestanka mašu femurima na televiziji. Svakog dana gledate lobanje. Nedavno je u mojoj ulici otkriveno – ah kosturi, pobili su ih 1945. Tu je bila crkva, verovatno su to grobovi iz XVIII veka, ali bez forenzičke analize i analize DNK odmah znamo da su to napravili zli partizani. Oni koji su služili okupatoru, Nemcima, Italijanima bili su razumni ljudi koji su štitili narod, za razliku od partizana koji su ga vodili u propast. To ludilo preobrtanja istorije Drugog svetskog rata je za Evropu neobično opasno i nisam sigurna da su evropske institucije dovoljno pripremljene za takvu stvar. Za sada iz Evrope ne vidim neku pametnu reakciju. I tako polovina Evrope danas revidira Drugi svetski rat, što je zaista katastrofalno i što direktno, neposredno vodi u Treći svetski rat, da se ne zavaravamo. Svaki zaborav se plaća novim ratom.
Pošto su Crnogorci priznati kao rasno jednaki Srbima, ta stvar je prošla prilično groteksno, ali relativno mirno, a u ovom slučaju nema šanse, jer kroz celokupni način mišljenja probija čisti rasizam, kroz izraze, kroz javni diskurs. I onda, naravno, u tome rasizmu nema druge nego, brate, ponašati se prema nižem onako kako su se ponašali u Južnoj Africi. Ovo je faza u Srbiji u kojoj nema mogućnosti da neko razume Albance kao jednake. Oprostite, opet to moram da kažem, koliko ima Srba intelektualaca koji pate zbog toga što podržavaju Albance? Koliko je Srba pisaca otišlo u emigraciju zato što su hteli da pišu o patnjama Albanaca? Bilo ih je na stotine u Južnoj Africi, na kraju su ti ljudi stvarno gubili i glave i poslove i karijere i porodice zato što su se zalagali za onoga drugoga, za njegova prava. Gde to imate u Srbiji? Sem Svetlane Đorđević, koja je ta osoba? Ko je taj pisac, ko je ta javna ličnost koja se usudila da tako nešto uradi? To je zastrašujuće, oprostite, to je zaista kultura nacionalnog bezumlja.
Svetlana Vuković: Mislite li da je to izlečivo?
Svetlana Slapšak: Ne, nije izlečivo, izgubljeno je vreme, žao mi je, to je trebalo raditi ranije. Peticiju u korist Albanaca 1981. potpisalo je sto i nešto ljudi u Beogradu. Tada se to još moglo, jer je još uvek bilo ljudi kojima je bilo svejedno ko je kojeg roda, rase ili etničke pripadnosti. Bilo je važno da li neko pati u zajedničkoj zemlji. To je bila logika takozvanih disidentskih grupa. Posle toga je ostalo veoma malo pojedinaca, koji su 1989. izdali zbornik Kosovski čvor drešiti ili seći, ako se sećate, koji je uredio Nebojša Popov. Istu tu grupu imamo i danas, ona isto govori, ali ona nema pristup takozvanoj velikoj javnosti. Ti ljudi nisu priznati kao suigrač i sve vreme su nepriznati. I nijedna vlada, čak ni Tadićeva, nije pokušala da ispita poencijal tih ljudi koji su još uvek aktivni, koji se ne boje.
Svetlana Vuković: Kažite mi kako je u Sloveniji?
Svetlana Slapšak: Grozno, hvala na pitanju. Nedavno sam bila žrtva cenzure, jedan članak mi je morao biti skraćen, jer je bilo opasno za časopis da se kritikuje osoba, koja čak nije pomenuta imenom nego samo titulom. Vlada pravi neverovatne poteze, dešava se revalorizacija Drugog svetskog rata. Ova politička opcija ne može da dobije naredne izbore. Koliko ćemo onda biti usrećeni levom opcijom, veliko je pitanje. U svakom slučaju, u Sloveniji ne vlada situacija koju bi čovek nežno voleo i preporučivao kao model. Proslava Dana ljudskih prava se bavila isključivo žrtvama partizanskog režima. Jedina pomenuta ljudska prava bila su prava žrtava komunista, ni reči o savremenim ljudskim pravima, ništa o Romima, ništa o izbrisanima, ništa o pokušajima sužavanja ljudskih prava radnika i sirotinje. Čujte, naravno da te stvari treba priznati, otvoriti potpuno sve dosijee, istraživati i konačno pokazati – da, sasvim sigurno je bilo terora. Ali to ne znači da je Drugi svetski rat bio pogrešan rat, da je fašizam bio pogrešna meta, da je svi trebalo da lepo poljubimo nemačku čizmu, gledamo kako kokaju 6 miliona po logorima i da to prihvatimo, jer je to racionalna, brate, varijanta.
Jezik koji slovenačka desnica koristi ljude starije od 40 godina navodi na grohotan smeh. To je patetični, najgori oblik pionirske priredbe. Letos je otvorena izložba koja se zvala, sada se čvrsto držite za stolicu, Ujedinjeni u pobedi. Bila je posvećena osamosvojenju. Naručeni su portreti velikih slovenačkih zaslužnih ljudi kao što je Jože Pučnik, pa portreti nisu odgovarali, pa su onda pravljeni novi, pa je data izjava kako umetnost koja se tiče spomenika mora biti realistična i takve stvari. Mi smo u 2007. godini i umetnost se više ne može imenovati socrealističkom, ali možda možemo da je nazovemo fašrealizmom. Sa druge strane u Sloveniji imate komentatore, nekakvu elitu koja ipak dovoljno jasno daje svoje mišljenje, tako da se svi nadamo da će izbori ipak imati neki drugi rezultat, sa kojim ćemo onda morati da se borimo u budućnosti, ko preživi.
Što se ulaska u NATO tiče, ja sam i u Sloveniji bila strašno razočarana što je ta stvar prošla. Stavljena je na glasanje tokom referenduma koji je istovremeno bio i pitanje o ulasku u Evropu i izvestan broj ljudi je automatski glasao i za jedno i za drugo, ali još uvek je bilo mnogo više onih koji su glasali samo za Evropu. Ta stvar sa NATO nije prijatna i lagodna i razumem da ovdašnja atmosfera nije tome naklonjena. Mada, neki od najluđih nacionalista ovde su za NATO. Ali što se tiče Evrope, paradoksalno, ja mislim da je Koštunica u nečemu u pravu i sada ćete čuti kako govorim nešto neobično. Srbija će svakako ući u Evropu zbog strateškog značaja i ona apsolutno ne treba, ne samo da nešto uradi, nego još može i da se zafrkava sa tim. Ulazak Bugarske i Rumunije je bio težak politički skandal za Evropsku zajednicu, zato što ni Bugarska, ni Rumunija nisu ostvarile neke od uslova koje su uveliko ostvarile i Hrvatska i Bosna i Srbija. Mislim da jednostavno nije fer da se rade takve stvari, ali se rade sasvim sigurno zbog interesa koji su delom interesi kapitala, a delom strateški interesi. E u tom smislu, Srbija nema zbog čega da brine, naravno da će ući u Evropu, jer nema mogućnosti da ne uđe. Zato je meni pitanje evropske orijentacije ovde u Srbiji jedna dosta mlaka stvar.
Bitan je rad sa evropskim institucijama, koji je otvoren za Srbiju, bitan je uticaj u Evropi koji je otvoren za Srbiju. Putevi su već otvoreni, sfera uticaja je tu. Srbija bi mogla da iskoristi neočekivano mnogo, jer i evropske pare su na kraju krajeva otvorene za Srbiju, a to je ipak najvažnije. Tako se dobija Evropa, ta Evropa ima smisla, Evropa na koju se možeš pozvati zbog kršenja ljudskih prava, Evropa čije institucije rade u korist građana, koji im se mogu okrenuti ako im se desi neka užasna nepravda, institucije koje mogu plaćati projekte koje ova država neće da plaća. Ima hiljadu mogućnosti, kapilarna povezanost sa Evropom je uveliko tu i samo je treba iskoristiti. Evropsko opredeljenje je jedino mogućno, naročito kada vidimo kakvu politiku danas vode ponovo formirane dve svetske sile. Jedino je Evropa neko rešenje, ali ona je već tu, iskoristite je. Ali opredeljivanje za Evropu na visokom političkom nivou zapravo je potpuno nevažno.
Svetlana Vuković: Čak i ako se kaže – ne?
Svetlana Slapšak: Oh, čak i ako se kaže – ne.
Svetlana Vuković: Mirjana Miočinović retko govori u javnosti od 1991. godine, kada je u znak protesta zbog rata dala otkaz na mesto profesora teatrologije na Fakultetu dramskih umetnosti. Tokom 90-ih je govorila na sesijama Beogradskog kruga, 97. objavljena je zbirka njenih angažovanih tekstova Nemoć očiglednog. Poslednjih godina posvetila se zaostavštini Danila Kiša, svog životnog saputnika. Posle sedam godina neuspelih pokušaja, ove nedelje smo imale sreće i Mirjana Miočinović je pristala da govori za Peščanik. Neću da se radujem unapred, ali poslednji put je govorila za nas pred pad Miloševića.
Mirjana Miočinović: Rekla sam više puta ustručavajući se da govorim u emisiji Peščanik, iako ste me više puta zvali, da mi se čini kako za razumevanje društva u kojem živimo nije više dovoljna normalna ljudska pamet, kojom i dalje mislim da raspolažem.
Ovo se društvo u prvi mah čini jako jednostavnim i svodivim na opšte odlike neorganizovanih, tranzicionih društava, na čijem su čelu ljudi nesposobni da reše jedan jedini složeni problem. Međutim, to bi bilo vrlo jednostavno i prozreti i otkloniti, kada bismo mi bili samo tipično tranziciono društvo. Mi to iz više razloga, kao što znamo, nismo. Mi smo jedno posleratno društvo, mi smo okruženi ubicama i ljudima koji su se koristili ratom da bi pljačkali.
U normalnim društvima, a ona su po definiciji i demokratska, investira se u građansku normalnost, ta društva nastoje da njihovo građanstvo bude normalno. Nesposobni ljudi na vlasti i kriza u koju društvo upada zbog te nesposobnosti uočavaju se, a vinovnici kažnjavaju bez odlaganja. Padaju vlade, vlast se gubi nepovratno. Popravni ispit je vrlo redak i može se dogoditi samo ako je u pitanju normalna partija koja je zapala u krizu, recimo francuski socijalisti. Onda imate pravo da popravite svoj pogled na stvari.
Mi nažalost ne živimo u demokratskom društvu i molim vas, ta iluzija o tome da smo mi demokratsko društvo konačno treba da se otkloni. Mi smo neslobodno društvo, u kojem se neorganizovanost, stvarno urušavanje svih vitalnih institucija i nesposobnost i amoralnost ljudi na vlasti prikrivaju vrlo perfidnim sredstvima. Ti se načini mogu prozreti i te se njihove strategoje mogu otkriti samo ako raspolažete vrlo specifičnim znanjima. Morate poznavati pravo da biste otkrili do koje se mere ogrešuju o zakon, morate biti ekonomist da biste shvatili ne samo njihove ekonomske promašaje, no njihove kriminalne radnje vezane za tu oblast. Morate biti istoričar da biste shvatili do koje mere falsifikuju istorijske činjenice u dnevno političke svrhe, morate biti sociolog da biste odredili tipologiju društva u kome živimo. I na kraju, morate biti psiholog da biste uočili svu devijantnost ljudi u čijim je rukama naša sloboda. Ukupnošću svih tih znanja nijedan pojedinac ne raspolaže, ali svako mora imati pravo da mu se činjenice do kojih dolaze ljudi koji raspolažu znanjem predstave i saopšte. Problem je u tome što je nama upravo ta činjenična istina nedostupna, jer je politička strategija s kojom smo danas suočeni usredsređena na to da se ona prikrije.
Gola laž je obično poslednje sredstvo kojem se pribegava i njeno je plasiranje često praćeno prisilom, koja bi se mogla svesti na sledeću rečenicu – vi ćete verovati u ono što mi kažemo ili ćete se praviti da verujete u to što kažemo, pa ćete ćutati, inače ćete imati ozbiljnih posledica. Međutim, ovo je poslednji korak. Postoje mnogo sofisticiraniji i mnogo složeniji načini prigušivanja i zamagljivanja istine i meni se oni uvek čine mnogo perfidnijim, jer su smišljeni upravo tako da pripreme teren za lagodno plasiranje te gole laži.
Ja bih sada, ako dopuštate, pomenula samo neke od načina koji se koriste. Jedini njihov cilj je da otežaju, pa i da onemoguće pojedincu pristup stanju lucidnosti i refleksivnosti, kako kaže Kastorijadis. Dakle, da nam na neki način pomute razum. U tom pobrojavanju ja bih krenula od sledećeg – mi za sada nemamo baš otvoreno sprečavanje slobodnoga govora, mada slučaj sa Peščanikom i promocijom o tome svedoči, već se susrećemo sa sledećim stvarima: oko jednog slobodno iskazanog mišljenja koje ne odgovara vlastima i koje je već, kao što znamo, svedeno samo na nekoliko medijskih enklava, vi ste u srcu toga, vi ste osnovna instanca i institucija koja otvara prostor toj nedvosmislenoj istini – dakle, oko toga se stvara nešto poput šuma na telefonskim vezama, kojima se namerno otežava pristup činjeničnoj istini, nespornoj istini, istini koju ne možete relativizovati. Iz tog razloga svakodnevno se pokreću poneke dnevne ili nedeljne novine, otvaraju se nove TV i radio stanice. Zatim se snižava cena pojedinih novina i svodi na tih beznačajnih, zanemarljivih 10 dinara i njome se privlači čitalac onako kao što se bofl roba prodaje sirotinji. Te novine postaju jedini izvor informacija kojima se veruje, a da zapravo te informacije vrlo često već sutradan bivaju demantovane. I sad, pošto smo mi naviknuti da ne tragamo za istinom, svaki slušalac ili čitalac tih novina istovremeno i sluša i čita i gotovo istog časa zaboravlja, jer sve to služi samo stvaranju toga šuma koji bi sprečio pristup stvarnoj istini.
Drugi način na koji se sprečava pristup istini jako je opasan. To je relativizacija, tačnije izjednačavanje pojava koje se nalaze na suprotnim polovima vrednosne skale, u prvom redu one moralne. Niveliranje razlika među pojavama, izjednačavanje prava na javnu reč antifašističkih i fašističkih grupa, tolerisanje, pa čak i podsticanje pokreta čiji se programi temelje na netoleranciji, sve su to načini da čovek izgubi kompas i da u strogo moralnom smislu prestane da pravi razliku između dobra i zla. I ta opasna igra u koju se vlast upušta bez stvarno ikakvih skrupula već ima posledice. Mi smo postali ravnodušni do otupelosti, agresivni do iracionalnosti. Mi postajemo moralno neosetljiva bića i zato da ne bismo zapazili tu tuđu nemoralnost. Mi više ne možemo da registrujemo do koje su mere oni nemoralni. U nama se urušilo nešto što bi trebalo da nam omogući da shvatimo nedolične postupke. I to uništavanje moralne i racionalne supstance čitavog naroda po meni kvalifikuje ovu vlast i ovu vladu u celini za naziv zločinačkog udruživanja. Tako da, kad je LDP takvima proglasio samo izvestan broj ministara, ja sam prosto pomislila da greše, jer zapravo celu vladu, ceo način vladanja treba imenovati kao zločinačko udruživanje.
Pomenula bih još jedan način kojim se sprečava normalno rasuđivanje, a to je plasiranje s jedne strane priče o neprijateljima, ali mene u ovom času mnogo više zanima plasiranje priče o našim prijateljima, pre svega o onom ključnom, o Rusiji. I mene u tim državnim konfabulacijama uopšte ne zanima njihov politički ishod, jer naprosto ne verujem Rusima. Ja im ne verujem onako kako Trojanci nije trebalo da veruju Grcima kad su im davali poklone. Mene poražava njihov učinak na svest naših ljudi. Preko toga vidite koja su zapravo naša preovlađujuća politička mišljenja i politički ideali, kako mi zamišljamo uspešnog političara i u čemu vidimo snagu jedne države. Preko Putina mi stvaramo konsenzus s najproblematičnijim idealima. Mi jednog stvarno notornog KGB-ovca, a u ovoj zemlji izgleda više niko ne zna šta je to KGB i kakvi ljudi tu rade i šta oni rade, dakle, preko jednog notornog KGB-ovca koji je uništio prve proplamsaje demokratije u zemlji koja u svojoj istoriji nije znala ni za šta drugo do za razne verzije ropstva – mi njega proglašavamo svojim spasiteljem. Mi njegovu aroganciju policajca, koji bez zazora guši slobodu i nemilice uništava neistomišljenike, dakle, tu aroganciju tumačimo kao dokaz vladarske snage. Mi njegovu ucenjivačku politiku uzimamo za veštinu vladanja.
Ovo pervertirano rasuđivanje takođe dugujemo i ljudima koji upravljaju svetom. Danas vidim u novinama da je Tajm Putina proglasio ličnošću godine. To mi potpuno liči na ono kad su 90-ih Miloševića proglasili garantom mira i stabilnosti. To je jedna od onih lukavih političkih taktika kojima vi pokušavate da svog protivnika, da ne kažem neprijatelja, na neki način potkupite. To je neverovatno, to je opasna igra kojom se zapad bavi i to je igra koja uništava svaku nadu opozicije u toj zemlji, kao što su deset godina uništavali svaku nadu i svaku perspektivu opozicije i u našoj zemlji istom vrstom taktike.
Htela bih da kažem i nekoliko reči o tim činjeničnim istinama koje se odnose na Kosovo, onako kako ih ja vidim, u jednoj široj i dužoj istorijskoj perspektivi. Dakle, mi smo, bar dokle seže moje sećanje, a seže čitavih 60 godina od posle Drugog svetskog rata, imali odnos prema Albancima kao prema ljudima drugog reda, namenjivali smo im poslove koje sami nismo hteli da obavljamo, a potom smo ih zbog toga prezirali. Mi smo na prostoru gde su živeli u nadmoćnoj većini vladali po načelima aparthejda, mi smo na rađanje njihove samosvesti reagovali bahato, kao uvređeni gospodari čije sluge pomišljaju na emancipaciju. Mi smo 1999. pokušali da izvedemo ono što bi se nazvalo konačnim rešenjem albanskog pitanja, po principu i sredstvima kaznenih ekspedicija, masovnim likvidacijama, spaljivanjem čitavih naselja, pljačkanjem, proterivanjem polovine stanovništva, oduzimanjem isprava, u nadi da će im time povratak biti onemogućen.
I to je zapravo tehnika jednaka onoj koju smo samo nekoliko godina pre toga surovo upražnjavali na 75 odsto bosanske teritorije, koliko je ta srpska soldateska za tih nekoliko godina zauzela. I dok smo, dakle, u Bosni tvrdili da se tako svetimo Turcima za postupke koji sežu do nacionalne praistorije, mi smo sada ogorčeni zbog primera albanske osvete, koja se događa u času kada su sećanja vrlo bolno prisutna i vrlo živa. I dok smo u Bosni porušili gotovo sve muslimanske svetinje i tako zatrli tragove jedne vekovne civilizacije, mi se zgražamo nad sopstvenim porušenim svetinjama, koje pri tom jedva da smo ikada videli. Da li znate za ijednu đačku ekskurziju koja je posle velike mature otišla da obiđe te spomenike na Kosovu? Niko živi, nikad, mi smo decu slali u Veneciju, s pravom i razumljivo, ali bez ikakvog zanimanja za kosovsku kulturnu baštinu. I to što albanski osvetnički bes nije poštedeo te svetinje stvarno je strašna činjenica i prvi put se dešava u istoriji albanskog prisustva na tom terenu, naprotiv, zna se da su ih oni uvek do sada štitili. Dakle, to jeste strašna činjenica, ali mi smo poslednji koji imamo pravo da delimo moralne lekcije i da Albance smatramo varvarima čijih se postupaka kao tobože visoko civilizovani narod gnušamo.
I sad vidite, pošto nam se sistematski, s predumišljajem onemogućava pristup pomenutim činjenicama, mi ćemo jednu neminovnost, a to je nezavisnost Kosova, doživeti kao nezasluženu kaznu i kao teško ogrešenje o naša prava i završićemo u onom što Sloterdajk naziva padom u gubitničku depresiju, koja će stvarno sasvim uništiti ovo malo životnog potencijala kojim za sada raspolažemo. Ja ne govorim o drugim posledicama.
Situacija u kojoj se danas nalazimo, koja za samo nekoliko meseci prethodi toj neminovnosti zadaje glavobolje ljudima na vlasti samo zato jer još nisu saglasni oko toga koje bi razrešenje bilo najbolje za njihov ostanak na vlasti. Ništa ih drugo ne zanima. A kako za svoje buduće odluke oni ne traže nikakvu saglasnost građana, jer stvarno deluju po principu tajnih društava, kako uprkos raznim ispitivanjima javnog mnjenja oni ne znaju kakve bi mogle biti reakcije na te odluke, oni će naravno biti sve osetljivijiji na bilo koji disonantni glas, na bilo koji pokušaj da se saopšte te neugodne vesti. Stoga i događaj s promocijom Peščanika u Aranđelovcu, neuspeo već dva puta, vidim kao isprobavanje efikasnosti represivnih metoda. Na skupu u znak podrške vašoj emisiji, koju s pravom smatraju najvažnijim mestom gde se te neugodne istine obelodanjuju, rekla sam kao glas iz publike da to može svedočiti o dvema stvarima. Prvo o želji da se od te grupe slobodomislećih i u najvećem broju vrlo kompetentnih ljudi napravi odabrani neprijatelj na kojega treba usredsrediti svu energiju nezadovoljstva i koga treba proglasiti krivcem za neostvarenje njihovih takozvanih visokih nacionalnih ciljeva. I o tom pokušaju svedoči i onaj stvarno bestidan letak koji su članovi Nove Srbije delili u skupštini. Na tom je letku mapa Srbije, na čijem južnom kraju Kosovo curi kao pesak Peščanika. Emisija će biti kriva što će oni izgubiti Kosovo. Inače, to je sve bilo jako mudro smišljeno.
Naravno, ako oni samo hoće da odrede žrtvenog jarca i tog privilegovanog neprijatelja, to bi značilo da su oni uvereni u široku saglasnost i samo im je potreban taj neprijatelj da bi njega okrivili za neuspeh. Ali po meni, postoji i mogućnost da oni ne samo da slute već i znaju da nemaju tu saglasnost i da su ljudi mnogo razboritiji, da zdrava pamet uprkos svemu nije sasvim uništena i da će, dakle, njihova bahatost, neodgovornost, nemoral jednog dana ipak biti kažnjeni. Ja se nadam da taj dan nije dalek. Kada pravite analogije, to je apsolutno ista situacija kao ona koju smo imali pred kraj Miloševićeve vladavine, kada on, svestan da nema više saglasnost, koja je pre bila opšta, pojačava represiju i čini ono što čini, sa svim političkim ubistvima. Dakle, mislim da oni mogu biti kažnjeni zahvaljujući upravo tom jezgru razuma koje nije totalno uništeno.
I tako za neki kraj, ako je ovo kraj našeg razgovora, videćemo, izabrala sam da pročitam jednu rečenicu iz knjige Hane Arent, Istina i laž u politici, koja može biti podrška svima nama koji nastojimo da budemo istinoljubivi. Samo da još ovo kažem, tu knjigu, paradoksalno, preveo je niko drugi no Čavoški i to je dokaz do koje mere pametne knjige nisu od pomoći budalama. Dakle, čitam ovu rečenicu iz knjige:
Tamo gde svako laže o svemu što je značajno, onaj ko kazuje istinu počinje da dela, bilo da je toga svestan ili nije. Tako se i on upliće u političku delatnost, jer u slučaju da preživi, što nije sigurno, on započinje promenu sveta.
Svetlana Vuković: Bio je ovo Peščanik, govorili su Nikola Samardžić, Bojan Bajić, Svetlana Slapšak i Mirjana Miočinović. Vidimo se za četiri nedelje, pozdravljaju vas obe Svetlane.
Emisija Peščanik, 21.12.2007.
Peščanik.net, 21.12.2007.
