Govorite li zajednički

Nova knjiga Ranka Bugarskog „Govorite li zajednički. Kako je nastala i kako je primljena Deklaracija o zajedničkom jeziku“ u izdanju Biblioteke XX vek, u saradnji s udruženjem KROKODIL i forumZFD Beograd.

U Prologu i 5 poglavlja ove knjige Ranko Bugarski nudi odgovore na pitanja u vezi sa Deklaracijom o zajedničkom jeziku objavljenoj 30. marta 2017, kojoj je i sam dao veliki doprinos.

Predmet ove knjige je aktuelna jezička situacija u novonastalim državama na teritoriji srpskohrvatskog/hrvatskosrpskog jezika, na čijim delovima danas funkcionišu srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski kao odvojeni službeni jezici. Njenu okosnicu predstavlja razmatranje mogućnosti smirivanja uzavrelih strasti koje su pratile razbijanje Jugoslavije i rastakanje srpskohrvatskog jezika, kao i poboljšanja komunikacije između građana Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Crne Gore putem omekšavanja uveliko veštački podignutih nacionalnih i jezičkih granica. Glavni negativni junak ovog dela knjige jeste nacionalizam, koji je i doveo do lanca destrukcuje svega što je do rata na ovom području bilo zajedničko, a njegov glavni pozitivni lik upravo je označen središnjim pojmom zajedničkog jezika.

Srž knjige čine poglavlja o jednom sasvim skorašnjem projektu i o dokumentu koji je za njim usledio, u suštini pozivu na prilagođavanje nacionalističkih jezičkih i identitetskih politika u sve četiri države jezičkoj stvarnosti. Tokom istorije, na evropskom tlu su milioni ljudi pali u ratovima za slavu Nacije, uz bespogovorno uzdizanje kolektiva iznad pojedinca. Nasuprot tome, ovaj projekat i prateća Deklaracija deluju u pravcu podrivanja nacionalizma kritičkim promišljanjem samog pojma nacije koji mu leži u osnovi, pri čemu se u duhu modernih shvatanja nacija sagleda kao zamišljena zajednica (prema američkom naučniku Benediktu Andersonu). Time se ujedno dovodi u pitanje apsolutni primat kolektivnog identiteta nad individualnim pravima i slobodama.

Ova knjiga napisana je u želji da se jedna vredna inicijativa i akcija većeg broja posvećenih ljudi, kakva god bila njena sudbina, predstavi i u koricama knjige u jednoj renomiranoj ediciji i tako ostane trajno zabeležena. (iz Uvodne napomene)

Sadržaj

Prolog: Da li zajednički jezik može da doprinese pomirenju?
I   Uvod o naciji, nacionalizmu i jeziku
II  Posledice administrativnog rastakanja srpskohrvatskog jezika
III Projekat “Jezici i nacionalizmi”
IV Nastanak, objava i tekst Deklaracije o zajedničkom jeziku
V  Odjeci Deklaracije

Prolog: Da li zajednički jezik može da doprinese pomirenju?

Između mnogih funkcija koje jezik obavlja u životu ljudskih društava za ovu priliku izdvajamo dve, u svom sadejstvu komplementarne: ujedinjujuću i demarkacionu. Prva od njih iznutra objedinjuje neku jezičku zajednicu, pretvarajući zbir individua u društveni kolektiv, dok je druga razgraničava od drugih takvih zajednica, definisanih drugim jezikom. Tako se konstituiše i drži na okupu grupa MI, nasuprot grupi ONI. Ove funkcije ostvaruju se na raznim nivoima, bilo da je reč o jezicima ili jezičkim varijetetima jedne ili druge vrste. Tako standardni jezici nadrastaju geografsku i socijalnu raslojenost datog govornog područja, istovremeno služeći kao graničnik prema susednim standardnim jezicima; članovi mlađih uzrasnih grupa ili subkultura upotrebom svojih specifičnih žargona uzajamno se prepoznaju kao njihovi pripadnici ali i odvajaju od nečlanova, kojima ta jezička sredstva ostaju mahom nerazumljiva; profesionalni žargoni i stručne terminologije automehaničara, lekara ili pravnika povezuju svoje korisnike, često isključujući one izvan tih grupa, itd.

Obe ove jezičke funkcije uvek su na raspolaganju pripadnicima datog jezičkog kolektiva, a kako će se one koristiti zavisi od njegove opšte politike, kao i od programa i ciljeva pojedinih grupa govornika. Kad je u pitanju politika, posebno na teritorijama obeleženim skorašnjim oružanim sukobima čija se predigra odvijala u agresivnom govoru mržnje, jezikom se može delovati u pravcu pomirenja, ali se mogu i iznova raspaljivati privremeno zatomljene strasti. Za nacionalizam, koji je u raznim ispoljenjima odigrao ključnu ulogu u razbijanju Jugoslavije i administrativnom rastakanju srpskohrvatskog jezika na četiri nacionalne komponente, karakteristična je težnja ka fragmentaciji: sve što je bilo zajedničko mora se podeliti, kako bi se znalo ko je ko i šta je čije, pa da svi budu svoji na svome. Svoje destruktivne potencijale nacionalizam je u tom periodu, ali i kasnije, u najvećoj meri demonstrirao kroz konstantnu zloupotrebu jezika. Upravo tu, u jeziku pretvorenom u instrument rata i poratnih sukoba i podela, on je našao bitno uporište i rezervoar iz koga će crpsti snagu.

Ali sada se postavlja pitanje iz naslova, o mogućoj drukčijoj ulozi zajedničkog jezika kao sredstva pomirenja među antagonistički suprotstavljenim a nacionalizmom podjednako zadojenim političkim i kulturnim elitama u novonastalim državama, kao glavnim generatorima konflikata. Najpre, šta u ovom kontekstu uopšte znači pojam zajedničkog jezika? Grubo uzev, to je jezik kojim govore i na kojem se sporazumevaju etnički, politički ili na neki drugi način definisane strane u sukobu, čije je eventualno pomirenje predmet razmatranja. Obično se smatra da je takav željeni ishod teže ostvariti ako se te strane služe različitim, uzajamno nerazumljivim jezicima, dok postojanje zajedničkog sredstva komunikacije bitno olakšava takva nastojanja. Ovo zdravorazumsko uverenje, uostalom, leži i u samoj osnovi konstruisanja tzv. planskih jezika tipa esperanta, čiji su tvorci mahom verovali da će se ratovi okončati i svetom zavladati trajni mir samo ako svi narodi budu raspolagali jednim zajedničkim jezikom. Ta ideja uskoro se pokazala kao utopija, ali njeni odjeci i dalje se povremeno čuju.

Kako pak stvari stoje u stvarnosti, na terenu, mogli smo videti na primeru jugoslovenskog iskustva. Kada se ovde zaratilo, najpre „probno“ u Sloveniji a potom mnogo drastičnije u Hrvatskoj, mnogi ovdašnji posmatrači (uključujući i autora ovog teksta, rođenog i odraslog u Sarajevu) verovali su da se oružana dejstva neće preneti na tle Bosne i Hercegovine, budući da tu vekovima zajedno žive pripadnici tri naroda koji govore istim jezikom, tako da su potpuno isključene bilo kakve smetnje u međusobnoj komunikaciji koje bi teorijski mogle izazvati nesporazume sa teškim posledicama. A videli smo kakva je to bila zabluda: upravo ta teritorija postala je arena najgorih pokolja i drugih zločina počinjenih u tom tragičnom ratu.

Šta onda da zaključimo iz svega ovoga? Pre svega, nijedan jezik nije svojom supstancom i strukturom predodređen za agresivnu niti za pomirljivu upotrebu, jer u principu svaki raspolaže sredstvima primerenim jednoj kao i drugoj. Jezikom se može ratoboriti kao i mirotvoriti, zavisno od izbora koje u određeno vreme i pod datim okolnostima naprave grupe govornika koje poseduju moć odlučivanja. Bilo bi besmisleno okriviti srpskohrvatski jezik za provalu govora mržnje kao prethodnice i pratioca oružanih sukoba i nasilja na njegovoj teritoriji. Analogno, njegovi službeni naslednici – srpski, hrvatski, bosanski i crnogorski – sami po sebi nemaju zasluga za relativno smirivanje tla u poratnom razdoblju. U oba slučaja pitanje nije bilo kakav je koji jezik, nego kako su jezik u svoje svrhe upotrebljavali vladajući krugovi na zaraćenim stranama. Drukčije rečeno, „jezik rata“ i „jezik mira“ zapravo su metaforičke etikete za tipove diskursa omogućene različitim izborima iz celokupnog jezičkog repertoara, a ne nekakvi profilisani i samosvojni lingvistički entiteti. Međutim, to ne znači da među njima nema razlike: razlika, i to bitna, jeste u programima i ciljevima koji se raspoloživim verbalnim sredstvima uobličavaju i promovišu, kao i efektima koji se time postižu.

I upravo tu treba tražiti odgovor na pitanje postavljeno u naslovu ovog prologa. Da, zajednički jezik nesumnjivo može doprineti krajnje složenom, dugotrajnom i mukotrpnom procesu pomirenja i uspostavljanju normalne komunikacije u svim oblastima društvenog života na ovom prostoru – ali za to postoje određeni preduslovi. Najpre treba raditi na podizanju stepena jezičke tolerancije, uključujući priznavanje i korišćenje prednosti koje obezbeđuje zajednički jezik, umesto što se pod geslom zaštite nacionalnih interesa, a zapravo u svrhu političke probitačnosti i sticanja pratećih privilegija, veštački uvećavaju minorne razlike između četiri naslednika zvanično sahranjenog ali komunikacijski još uvek živog srpskohrvatskog jezika. Da bi se ovo postiglo, valjalo bi reafirmisati ujedinjujuću funkciju jezika, u prethodnom razdoblju potisnutu u pozadinu sistematskim favorizovanjem njegove demarkacione funkcije.

Ovim ne zagovaramo zvanični povratak zajedničkom srpskohrvatskom jeziku, što u današnjim uslovima naprosto ne bi bilo realno: četiri države nastale na njegovom tlu afirmisale su njegove službene naslednike kao svoje bitne pojedinačne simbole, kojih se svakako neće odreći. Ono što imamo na umu je maksimalno korišćenje produženog iako neformalnog trajanja srpskohrvatskog; naime, mi se zapravo samo pravimo da imamo četiri jezika, zato što su pod naletom nacionalističkog partikularizma ozvaničena četiri jezička imena, a u suštini se i dalje savršeno razumemo govoreći „svaki svojim“ jezikom. U istom duhu bi trebalo odustati od ideje da nekim narodima pripada samo ćirilica a nekim drugim samo latinica, pošto pisma i inače ne treba vezivati za narode nego za jezike koji se njima pišu (kao što i jezici nisu u „vlasništvu“ naroda nego njihovih govornika, ma koje nacionalnosti oni bili). Da damo samo jedan primer iz domena obrazovanja, kao najosetljivijeg i onog od koga bi se moralo početi: ovako stvorena opšta društvena atmosfera olakšala bi ukidanje izuzetno štetne i opasne segregacije u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji, poznate pod imenom „dve škole pod jednim krovom“, gde se deca bespogovorno, povremeno i nasuprot izraženim željama roditelja, razdvajaju prema navodno različitim jezicima, i to u ime zaštite njihovog prava na obrazovanje na maternjem jeziku.

Nije teško videti da je ovakav idealizovani scenario, koliko god poželjan, veoma teško ostvariv, budući da podrazumeva postizanje kakve-takve saglasnosti oko potrebe da se, upravo uz oslonac na pomenute prednosti zajedničkog jezika, uistinu iskreno i dosledno – a ne samo deklarativno – radi na pomirenju, i to na svim stranama i u svim zahvaćenim domenima. A tako nešto teško je očekivati od istih vladajućih garnitura čija je aktivnost i dovela do potrebe za pomirenjem. Naime, previše je grupnih interesa i pojedinačnih karijera – političkih, akademskih i drugih – ostvareno upravo zahvaljujući negovanju posebnosti, različitosti i netrpeljivosti, da bi se taj nepresušni izvor moći i kapitala tek tako napustio. Zbog toga je budućnost pomiriteljskih napora u najmanju ruku neizvesna – ali zajednički jezik ostaje tu da pomogne kad zatreba, i valjalo bi mu dati šansu.

O piscu

Dr Ranko Bugarski, redovni profesor Filološkog fakulteta u Beogradu, autor je mnogih radova iz raznih oblasti lingvistike. U ovoj ediciji izašle su mu knjige Lingvistika o čoveku (1975, 1983), Jezik u društvu (1986), Jezik od mira do rata (1995), Lica jezika – sociolingvističke teme (2001, 2002), Nova lica jezika – sociolingvističke teme (2002, 2009), Žargon – lingvistička studija (2003, 2006), Jezik I kultura (2005), Evropa u jeziku (2009), Jezik i identitet (2010), Portret jednog jezika (2012), Sarmagedon u Mesopotamaniji – leksičke skrivalice (2013), Putopis po sećanju (2014) i Jezici u potkrovlju (2016). Bio je predsednik Evropskog lingvističkog društva i potpredsednik Međunarodnog udruženja za primenjenu lingvistiku. Član je Evropske akademije nauka i umetnosti i ekspert Saveta Evrope za regionalne ili manjinske jezike. U njegovu čast štampana su tri zbornika radova: History and Perspectives of Language Study – Papers in Honor of Ranko Bugarski, Amsterdam 2000; Jezik, društvo, saznanje – Profesoru Ranku Bugarskom od njegovih studenata, Beograd 2003 i Jezik u upotrebi/Language in Use, Novi Sad 2011.

Biblioteka XX vek, 07.03.2018.

Peščanik.net, 08.03.2018.

Srodni link: Ranko Bugarski – Nepotrebno prizivanje haosa

DEKLARACIJA O ZAJEDNIČKOM JEZIKU