Foto: Kupindo
Foto: Kupindo

Sasvim slučajno, istražujući rad i program Udruženja književnika Republike Srpske (UKRS), što činim s vremena na vreme, kao što volim da vidim kako se stvari razvijaju u Francuskoj 7, ustanovio sam da postoji ozbiljno pregnuće književnika i književnica u očuvanju svetinje srpskog jezika, do koje se došlo tokom raspada Jugoslavije i njenog zvaničnog jezika. Osim što u službenim prostorijama jednih i drugih sada vise ikone Petera Handkea sa kandilima, lako se može uočiti i udruženi rad na čišćenju stranih leksičkih natruha. Naime, udaljavanje kultura kao posledica rata, nastavilo se u miru raznim oblicima obmanjivanja javnosti, uglavnom zasnovanim na ugroženosti nacije i jezika, zbog čega je došlo do čišćenja školskih programa od dela iz jugoslovenskog književnog korpusa. Ostavljeno je tek poneko delo, možda Gospoda Glembajevi Miroslava Krleže u srednjoj školi, ali je zato sve ostalo sklonjeno sa obrazovnog horizonta. Kontakt sa hrvatskim, bosanskim, crnogorskim piscima sveden je na sporadične susrete, uglavnom na književnim festivalima za usku i upućenu publiku, obrazovanu u jugoslovenskom periodu (koja polako nestaje). Uvedena je obaveza korišćenja ćirilice u institucijama, svi filmovi se titluju ćirilično, tako da se generacije rođene nakon 1990. uglavnom tretiraju kao one koje ne mogu da razumeju reči „kruh“, „vlak“, „družba“, „žarulja“. Da bi se ta nesreća produbila, književni pregaoci tzv. „srpskog sveta“ počeli su da prevode dela hrvatskih književnih klasika na srpski jezik, čemu svedoči skandalozna pojava „adaptacije“ ili „prevoda“ poznatih romana za decu hrvatskog pisca Mate Lovraka (1899-1974). Tako su nestali naslovi Družba Pere Kvržice (1933) i Vlak u snijegu (1933), a pojavili se Družina Pere Kvržice i Voz u snegu.

Ova dela su se, inače, tokom ranih 80-ih godina nalazila u lektiri za V razred osnovne škole, objavljena su u NOLIT-u, na originalnom jeziku, ćiriličnom pismu, u nezaboravnom žutom kolu i niko nikada nije imao problem sa razumevanjem teksta. Tu su, između ostalih, objavljena i dela: Hajduci Branislava Nušića, Priče iz davnine Ivane Brlić Mažuranić, Crna braća Franca Bevka, Strah u Ulici lipa Milivoja Matošeca i dr. Evo kako originalno počinje roman Družba Pere Kvržice:

„Bilo je to prvog lipnja. Na katoličkom kalendaru toga je dana stajalo štampano: Gracijan. Pravoslavni je kalendar bilježio Patrikija. Sutradan je bio kod katolika Erazmo, a kod pravoslavnih Talalej. A i kako će drukčije? Valjda neće biti zapisani Joco, Baćo i Dida. To ne bi bio kalendar.“

Ovo je, dakle, najnerazumljiviji tekst koji je „srpski svet“ ikada video. Stoga je pokrenuta ozbiljna akcija prilagođavanja ovog teksta nežnom oku i sluhu novih generacija, koje su odrastale daleko od lipanjskih gibanja i žmiravih žarulja. Zapravo, od čitavog jugoslovenskog nasleđa nisu ostala ni gibanja, niti protesti, niti potreba za nekom svetlošću znanja, već samo ukopavanje u dublji mrak, što vlasti podržavaju višedecenijskom regresivnom kampanjom. Stoga danas tobože više nema nikog ko bi ovaj pasus Mate Lovraka mogao da pročita bez češkanja po glavi ili bez kopanja po rečniku, jer zaboga tamo piše lipanj, još je sve na latinici, a znamo dobro šta Muzej žrtava genocida i predsednik misle o tome.

Srećom, Srbija ima razna udruženja književnika, odakle se mogu regrutovati borci za novi srpski jezik i identitet, kao što Republika Srpska ima svoje Udruženje književnika RS koje je dalo stručni kadar za filološku adaptaciju dela Mate Lovraka. Doduše, u RS imaju posebnu formulaciju za ono što je učinjeno sa originalnim Lovrakovim tekstom. Naime, u biografiji književnice za decu Jelene Glišić, koja je ujedno i sekretarka UKRS, izdvaja se jedna posebna stavka, kao njen važan doprinos tamošnjem obrazovnom sistemu: „Ijekavizovala je knjigu Mate Lovraka Družina Pere Kvržice na srpsku ijekavicu, prvi put za neko izdanje ovog značajnog hrvatskog pisca koji je i u lektiri u osnovnim školama RS“. Šta bi ovo trebalo da znači u praksi? Da Lovrakov tekst nije napisan na ijekavici već na čakavici ili ekavici, zbog čega je neizostavno moralo da se pristupi njegovoj ijekavizaciji? Ali kad smo već tu, daj bar da se „prevede“ na srpsku ijekavicu, kojom se služe recimo žitelji Laktaša, Dodikovog rodnog mesta, danas prepoznatog kao paradigma nove pismenosti i zvaničnog jezika Republike Srpske – srpska laktašica. Dakle, to je put koji je delo Mate Lovraka prešlo od izvornog teksta do idioma Nove Gare koji je, sa književno-toreadorske manifestacije Kočićev zbor, lansirao sam Dodik, a prihvatilo ga članstvo UKRS-a.

Kako zvuči Lovrak na srpskoj laktašici to znaju samo generacije osnovaca u RS, koje konačno mogu da ostvare nesmetanu komunikaciju sa tekstom romana Družba Pere Kvržice. Budući da se crkveni kalendari za poslednjih 90 godina nisu menjali u Hrvatskoj, Bosni i Srbiji, imena svetaca morala su da ostanu ista. Taj tekst nije menjan ni u omraženom socijalističkom periodu, ali danas to više ne može tako. Kod pravoslavnog kalendara se moralo nešto ispraviti kako bi se lakše razumela suština postajanja svecem. To je široko polje za književne intervencije. Naime, nije danas dovoljno reći Patrikije. Ili Talalej. Stoga bi bilo neophodno napisati pravilno, kako nova norma nalaže – Sveštenomučenik Patrikije. Odnosno sveti mučenik Talalej. Uostalom, tek takav tekst bi mogli da razumeju Dodik, Vučić, kao i njegovo regulatorno telo za grobljansko obrazovanje – Muzej žrtava genocida. I tek kada oni razumeju neki tekst, onda on može da ide u škole.

Ne znam kojim putem je išla prevoditeljka Glišić iz UKRS-a (knjigu je objavila Art scena iz Banjaluke), ali nešto slično se dogodilo sa Lovrakovim romanima u Srbiji, gde su objavljene posrbljene verzije u izvedbi prevoditeljke Tatjane Dogdibegović. Tako se voz zaglavio u snegu, Pera u vodenici, a sve to u produkciji izdavačke kuće Pčelica – u ediciji „Slavne dečje družine“. Dakle, kopija slavne NOLIT-ovekolekcije lektire za osnovnu školu, samo prerađeno i modernizovano, tako da družba nije više čak ni družina, već Perina ekipa – kako piše u tizeru ovog izdanja. Zaista, koje bi dete posle silnih klanova, kljunova i južnih vetrova poseglo za nekakvom družbom.

Foto: Kupindo

Peščanik.net, 01.05.2023.

DEKLARACIJA O ZAJEDNIČKOM JEZIKU
JUGOSLAVIJA

The following two tabs change content below.
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio 3 knjige priča: Predosećanje građanskog rata (2000), Dušanovac. Pošta (2015), Lov na ježeve (2015) i 3 romana: Berlinsko okno (2005), Pad Kolumbije (2010) i Pas i kontrabas (2019) za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.