Posle intenzivnog iskustva medijskog izveštavanja svih vrsta u Srbiji u proteklom polugodištu, mogu da postavim neke okvire za dalje istraživanje, osnovu od koje se može krenuti. Prvo pitanje je ko proizvodi govor mržnje, koliko ga proizvodi u odnosu na druge, a onda i kako se određuje govor mržnje u različitim kontekstima – pravnom, etičkom, političkom pre svega. Meni su najzanimljivije forme govora mržnje – formule, stereotipi, asocijacije, logika i stil, dakle retoričke odlike, ali je taj deo istraživanja za javnost najmanje važan i tek sekundarno može otkriti neke tehnike proizvodnje govora mržnje. Time sam se bavila pre nekoliko decenija, na primeru Politikine rubrike Odjeci i reagovanja, kao i u knjizi o slovenačkom primeru govora mržnje, objavljenoj pre tri godine.
Ko je dakle najveći proizvođač govora mržnje u Srbiji? Stvari su se temeljno promenile od pionirskog doba Odjeka i reagovanja, kad su glavni govornici bili pesnici, intelektualci i pretendenti na te položaje, i novinari, otkrivši dotada netaknuto i donekle tabuizirano područje samopromocije, zarade i uspeha: posle prvih pokušaja pod pseudonimom, mnogi koji su to isto radili prethodno za pare u legendarnom časopisu Čik, zamenili su pornografiju nacionalizmom, što je jednostavna promena, pa se propevalo javno, često u desetercu i za ugledne nagrade. Pogoditi i ugoditi gospodaru, sa potpuno neopravdanom verom da on išta čita, bila je tendencija toga doba, koje je karakterisala visoka pretencioznost prodane elite. Doba interneta potpuno je pomešalo karte i donelo nove, svačije oblike govora mržnje. Danas je izvor govora mržnje u moći nad medijima, a glavna dva proizvođača dva su najviše plasirana politička lika, bivši predsednik države i predsednica parlamenta. Oni proizvode mržnju prema svojim sposobnostima, koje su male, ali to nadoknađuju učestalošću. Sve ostalo, mediji koji im služe i neuhvatljivi deo društvenih medija sem tržišta botova, samo ponavljaju njihove formulacije, objekte mržnje i učestalost govora. U poređenju sa njima, Orban je amater – a i nema iste potrebe. Možda razumnu publiku više nerviraju zlobni hrčak, lik umotan u peškir sa šljokicama i njeni gosti, ćaci, ratni zločinci i isluženi udbaši: no, uzorak govora mržnje uvek ima samo dva autora, sve ostalo je reciklaža.
Za govor mržnje važno je ko mržnju izgovara, a ako je to osoba koja ima moć, reč je o zločinu, koji mnoge države sankcionišu. Sa druge strane, govor mržnje prema nekome ko ima moć retko dopire do zakona, jer se smatra da oni koji imaju moć i prisutni su u javnosti treba da imaju veću otpornost prema napadima. U slučaju bivšeg predsednika države i predsednice parlamenta upravo je suprotno: oboje su preosetljive prznice, koje se sa otvorenom zloupotrebom sudstva bacaju na one koji su ih povredili, prelazeći sve poznate definicije govora mržnje. Njihov govor mržnje odmah dobija odjek u njima sklonim medijima, to zatim ponavljaju nesavesni i nesvesni, i efekat realne osude pada na često sasvim arbitrarno izabranog „neprijatelja“. Ljudi sa imenima nedavno su proglašeni izdajicama države, agentima stranih sila i nacistima. Slučaj bi moralo pokrenuti samo sudstvo, jer reč je o kleveti, lažnoj optužbi i govoru mržnje, ali sudstvo to ne čini. Privatna tužba, kao što je dobro poznato, od suda praktično nikada ne dođe do osumnjičenog, sa najbednijim izgovorom – da ih se ne može naći za uručivanje. Tako moć stvara zaštitni zid oko moćnog govornika i govornice mržnje. U tom nepogrešivom sistemu postoji, međutim, element otkrivanja, koji proizlazi iz moći: obe ličnosti su labilne, što je jedna od posledica nekontrolisane moći, i obe koriste privilegiju da se pojavljuju u medijima kad im padne na pamet. Tako je nekontrolisani bes bivšeg predsednika države prenošen samo akustički, uz njegovu sliku i uz prigušivanje najgorih ispada. Nastupi u studiju ili na konferencijama za štampu puni su incidenata kada on napada novinarke i novinare, a nastupi predsednice parlamenta puni su neizrecivih gluposti, koje se niko ne usuđuje da prekine ili skrati. Nedavno je bivši predsednik države na svojoj najdražoj televiziji neobično snishodljivoj novinarki gadno zamerio što prekida inače predug intervju – jer, eto, na programu je neki rijaliti, pa oni puštaju ono na čemu zarađuju, a njega zapostavljaju…
Sudovi bi, sem pomenutih zločina prema pojedincima koje dvoje najvećih govornika mržnje izvode, morao procesuirati i javno izgovorene laži, jer one doprinose destabilizaciji stanja u državi. Laži je toliko da nema nikakvog smisla započinjati spisak. Dovoljno je pomenuti izraz „foteljaši“, koji bi trebalo da označi ličnosti koje su dugo zauzimale položaje u državnom aparatu, a reč je o mladim ljudima koji nikada nisu bili ni na kakvim položajima. Grozd laži oko ćacija i zauzimanje javnog prostora koji ne oni, već on, bivši predsednik države, nezakonito okupira i kažnjivo zagađuje dvostruko opterećuje sudstvo, kao javna laž i kao tolerisanje kriminala.
No za osećanja i raspoloženje građana možda je najgore kad ovo dvoje najvećih govornika laži i mržnje postanu govornici ljubavi. Otkriće „tetkica“ je na jednom kraju, a na drugom su javna obećanja o dizanju minimalne plate i penzija, što bi isto moralo biti kažnjivo; „dečaci“ koji trule u zatvoru, bake i deke, a u govoru predsednice parlamenta „dečica“, izazivaju kod dobrog dela publike potpuno iste reakcije kao i izrazi mržnje…
Govor mržnje nije lako pravno definisati i odmeriti. Ali primer kada oboje ovih govornika otvoreno izražava želju za smrću Marije Vasić, koja se nalazi u vlasti suda koji može da dovede do njene smrti, a koji je pod vlašću pomenutih, jeste najbliže hapšenju, optužbi i osudi od svega ostalog. A zahtev za ubistvom građanke sa najvišeg mesta može se smatrati i veleizdajom.
Peščanik.net, 03.06.2025.
NADSTREŠNICASLOBODA MEDIJA, SLOBODA GOVORA
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)
- Zašto se ne može dalje - 01/07/2025
- Blizanačke kulture - 28/06/2025
- Kakisti - 21/06/2025
