Zaključni govor na skupu „Debata o Evropi“ u Sofiji 26. februara 2023.
Majdan, glavni trg mog rodnog grada Kijeva, pre 9 godina bio je pun ljudi i zastava, ukrajinskih i Evropske unije. Majdan – ili revolucija dostojanstva – poslednja je uspešna evropska demokratska revolucija. Demonstranti su pobedili. Oni su – mi smo – uspeli da svrgnu režim koji je već tada aktivno pripremao aneksiju Ukrajine. Tih dana pre 9 godina more ljudi na Majdanu je na svojim rukama i ramenima pronelo kovčege aktivista koje je usmrtila policija. Tragedija tih smrti bila je neizmerna, ali je prostor za žaljenje uskoro bio sužen: dogodila se aneksija Krima i postalo je očigledno da je Kremlj započeo rat protiv Ukrajine, protiv nas.
Tada smo shvatili da je dostizanje nemogućeg romantično i lepo u pesmama i filmovima, ali da u stvarnosti ima cenu koja je od samog početka bila previsoka. Ali majdan je i dalje bio mesto promene, referentna tačka. Slika ljudi koji na njemu stoje s ukrajinskim i evropskim zastavama nije nestala. Društvena zajednica, demokratizacija i odgovorni građani bili su naši ciljevi. Ali sada ljudi koji su nosili te zastave tonu u moru rata do istrebljenja. Samo zastave vijore nad površinom.
Gde se danas vijore ukrajinske zastave? Na grobljima naših gradova i varoši na neprestanim sahranama.
U ovom trenutku moja zemlja prolazi kroz genocid koji bi trebalo da bude kazna za Ukrajince koji nisu hteli da odustanu od svoje političke subjektivnosti. Grobovi sa ukrajinskim zastavama dobra su ilustracija putinovske ideje kontrarevolucije. Kremlj želi da slomi svaku želju za promenom. Majdan treba da počiva u ratu. Putinova mržnja prema Ukrajini nije samo etnička već i politička. Treba pokopati revolucionarnu viziju budućnosti. Svedočimo fizičkom istrebljenju života i vremena.
Naši vojni zvaničnici ne govore o ukrajinskim gubicima skrivajući te užasavajuće podatke iz strateških razloga, ali groblja i šume sveže zasađenih zastava otkrivaju velike brojeve. Njihova konkretnost je povezana sa istinom smrti.
Šta je istina o tome što se danas događa u Ukrajini? U Evropi postoji zemlja u kojoj se smatra da je svakodnevna smrt na stotine ljudi prihvatljiva. Živa tela – ako nisu muška i između 18 i 60 godina i ako nisu pod ruskom okupacijom – slobodno mogu da pređu granicu. Ona su prihvaćena od evropskih država. U isto vreme smrt buja u Ukrajini, unutar njenih granica.
Tokom poslednjih 9 godina često sam slušala kako se Ukrajina opisuje kao stražnje dvorište Evrope. To dvorište se danas pretvara u groblje, sa ratom u ulozi grobara: projektili i granate kopaju grobove za Ukrajince. Na tom groblju zasađeno je lepo cveće – ideje nesalomivosti, hrabrosti i otpora, stremljenja Ukrajine da postane miran vrt, da iznova sagradi sve što je razoreno. To cveće pruža nadu, obećanje da je život moguć posle ovog užasa.
I kao što su groblja 20. veka mesta na koja se izmeštala smrt, skrivena od urbanih prostora i svakodnevice ljudi, moja zemlja postaje izmešteno groblje i ujedno bojno polje omeđeno jasnom granicom. Pomoći Ukrajini u tom smislu znači zadržati tu granicu i taj status ovog prostora.
Pre nekoliko nedelja prešla sam granicu između Ukrajine i Evropske unije. Danas nema brzih veza prema Ukrajini ili iz nje. To putovanje je dugo i ima sopstvenu logiku: ljudska mentalna transformacija iziskuje vreme. Da bi se krenulo iz mira u rat ili iz rata u mir mora se proći kroz izvestan proces. Izaći iz ubrzanog vremena gde se odbrojavanje ne meri samo sekundama, nego i ljudskim životima. Izaći u vreme gde ima mesta za refleksiju, raspravu, suvišne reči. I najvažnije, gde ima mesta za izbor. To je mentalna metamorfoza koja se ne događa tek tako. Ona potresa, stvara nemir, strahove, oduzima san i lišava nas najbazičnijeg poverenja da je tlo pod nogama pouzdano i kada nije raskopano granatama i grobarskim ašovima.
To stanje podseća na mentalni nered, granični poremećaj ličnosti. U stvari, ukrajinsko-evropsku granicu ne treba preći fizički da bi se to osetilo. To je toliko duboko i temeljno osećanje da se graničnost oseća i daleko od granice. Danas nije nužno imati ukrajinsko iskustvo iznutra da bi se osetila nestalnost evropske sadašnjice, trenutak okupiran velikom katastrofom, koji još uvek nema vizu za izlazak u stvarnost.
Strategija dozirane evropske podrške Ukrajini može se sagledati kroz prizmu fatalne političke logike graničnog. Potisnuto može da čeka. Ali koliko dugo? Za mene, biti u graničnom prostoru znači biti opsednut pitanjem: kako bi izgledala antiratna politika da se ovaj krvavi pokolj ne odigrava na rubovima Evrope?
Ne želim da morališem, ali moram da postavim neka etička pitanja. Istina smrti je u tome da je vidimo bez ukrasa herojske retorike i divljenja dostojanstvu i hrabrosti nekog drugog. Često se za Ukrajince kaže, a i oni sami to tvrde, da su izgubili strah. Da, odustajanje od straha od smrti može biti ključ slobode. Ali zašto se te vrline pripisuju nekom drugom? Da li je to zato što ovi neverovatni, neshvatljivi ljudi žive zastrašujuće blizu? Oni zastrašuju svojim identitetom koji se po svaku cenu mora održati sa one strane granice.
Pitanje prevazilaženja te granice tako postaje pitanje mira. Što je brža integracija Ukrajine, prihvatanje Ukrajine, to će se brže potisnuto integrisati u evropsko biće. Kada katastrofa genocida, izmeštena noćnom morom rata, postane deo evropskog iskustva, želja da se ona prevaziđe ili zaustavi mogla bi da ima sasvim drugačije manifestacije. Priznanje konkretnosti i nepovratnosti smrti će značiti pristup istini, dok istina u svom performativnom smislu podrazumeva prevazilaženje smrti i zaustavljanje njenog umnožavanja.
Prelaženje granice takođe podrazumeva ponovno promišljanje o tome šta je moguće. Ono što je pre godinu dana delovalo neverovatno danas je postalo obično. Vreme je da se misli o sopstvenim granicama i ograničenjima.
Kada moje kolege komentarišu ovaj rat oni pominju našu istoriju, imperijalizam, rusifikaciju, staljinizam i kolonizaciju. Za mene ovaj rat ima jasnu referentnu tačku – to je Majdan. Možda vredi vratiti se tom mestu da bi se našla budućnost. Naša zajednička budućnost. Poslednja evropska revolucija koja nije – još uvek – dobila pravo mesto u opštoj i zajedničkoj istoriji Evrope. Signal odnekud s rubova Evrope da mir i pravda, ključni ciljevi Evropske unije, zahtevaju složenu, osetljivu i inkluzivnu konstrukciju.
Ali da li su signali sa Majdana primljeni? Da li mi, ljudi s rubova, imamo autoritet da govorimo o transgresiji, budućnosti, revolucionarnoj ideji izgradnje evropskog projekta?
Čini se da je ideja radikalne transformacije u vazduhu, ali na političke i strateške procese odlučivanja sada utiče strah. Taj strah će nagrizati i gušiti nove impulse. Spremnost na borbu za Ukrajinu podrazumeva suprotstavljanje smrti prema kojoj je Rusija razvila tako fatalnu ljubav.
Osećam da je imaginarni kolektiv Evropa na samom pragu, da je spreman da uđe u budućnost. Ponovo se otkriva, iznova promišljajući subjektivnost svog istočnoevropskog dela, gleda s one strane svojih granica koje su godinama uspostavljane i branjene. Verujem u evropski potencijal da prevaziđe sopstvenu ravnodušnost. I najvažnije, verujem u evropsku pobedu, to jest u zajedničku pobedu nad savremenim ruskim fašizmom, koji se bar donekle manifestuje kao vrhunac rasta desničarskih radikalnih pokreta i sentimenata širom Evrope.
Želim da dam glas poziciji iz pograničja zarad prevazilaženja graničnosti. Danas su evropski gradovi puni ukrajinskih zastava. Ali šta je to što njihovo prisustvo označava? Da li te zastave predstavljaju revolucionarnu budućnost ili pre njenu komemoraciju? Da li bi Ukrajina trebalo da bude mrtav heroj ili živi partner? Vreme je da se ta odluka donese.
Ovaj tekst je u skraćenom obliku objavljen i u Guardianu.
Prevela Adriana Zaharijević
Peščanik.net, 03.03.2023.
UKRAJINA