Desimir Tošić
Fotografija Desimira Tošića iz knjige

Recenzija knjige Mijata Lakićevića „Desimir Tošić: Između ekstrema“ koja je upravo izašla u izdanju Akademske knjige.

Ne znam da li ima zemlje koja se više poziva na svoje tradicije, a koja brže i uspešnije zaboravlja svoje istaknute pojedince od Srbije? Svaki proces istorijskog pamćenja nužno pravi selekciju, svaka sadašnjost bira prošlost koja joj odgovara, izvlači vrednosti koje su joj potrebne, naglašava pojedince koji joj se uklapaju, izbacuje one koji smetaju. Ali, u kulturi sećanja u Srbiji taj proces pamćenja i zaboravljanja dinamičniji je nego drugde, pre svega zbog čestih i radikalnih političkih zaokreta i stalne nestabilnosti. Na tim krivinama istorije ispali su mnogi čije bi delo bilo od velikog značaja u našem večnom traženju kompasa i pravca. Možda je baš to znak da nam jasan pravac nikada nije bio potreban i da su svesno brisani iz sećanja svi koji su mogli da iz prošlosti usmere našu budućnost.

Među takve pojedince spada Desimir Tošić. Čovek koji se intenzivno bavio Srbijom, njenim političkim dilemama i skretanjima, saplitanjima i pokušajima podizanja. Gledao je on Srbiju i iznutra i spolja, živeći i u njoj i izvan nje, kao njena žrtva i kao heroj. I upravo zbog svih tih perspektiva iz kojih je on nju sagledavao, zahvaljujući svom kritičkom daru i oštrom peru, poznavao je i razumeo je bolje od većine drugih koji su o njoj pisali. Bio je oštar kritičar, ali što bi se reklo konstruktivan, sa nepresušnim optimizmom i verom da ipak može i mora biti bolje. Pisao je i govorio neumorno, do samog kraja, kao da ni posle svega nije izgubio nadu da će ga neko čuti.

Nisu ga čuli. I ne samo što ga nisu čuli, nego su se brzo po njegovom odlasku potrudili da se ugasi i svako sećanje na njega. Retko ga ko pominje, a njegova Demokratska stranka je, kao i sama Srbija, definitivno zalutala. Simbolično, pečat zaboravljanju stavio je i Službeni glasnik, ukidanjem nagrade s njegovim imenom koju je dodeljivao za najbolju publicističku knjigu.

Mijat Lakićević, jedan od naših najboljih ekonomskih novinara i publicista, odlučio je da se suprotstavi tom sistemskom zaboravljanju. Posle dugog istraživanja napisao je kapitalnu knjigu koja će sprečiti da se Tošićevo ime izbriše. Ova knjiga je veći spomenik Tošiću nego da se bilo ko setio da mu podigne granitni monument i sakrije ga negde u beogradskim budžacima, kao što se to desilo mnogim velikanima – da ne bude da su zaboravljeni, ali da ih se ni slučajno ne setimo. Knjiga Mijata Lakićevića je sad taj granit od papira koji neće dozvoliti da Tošića nema među nama. Biće tu, upozoravaće, analiziraće, opominjaće i jasno će pokazivati put. Onome ko hoće da čuje i da vidi.

Nisam mogla da se odlučim kako bih ovu obimnu studiju okarakterisala u recenziji. Možda je najbolje da napišem sve tri kvalifikacije oko kojih sam imala dileme: biografija 20. veka, knjiga-arhiv i anali. Ova knjiga jeste biografija 20. veka, jer se Tošićeva biografija podudara sa značajnim delom prošlog veka budući da je njegova politička aktivnost počela još u gimnaziji, 30-ih godina prošlog stoleća. I još je važnije reći – kroz Tošićevu biografiju se prelamaju ključna pitanja tog veka, od demokratije i parlamentarizma do komunizma i fašizma. Zato je pisati Tošićevu biografiju gotovo jednako što i pisati istoriju 20. veka. U knjizi je ranom periodu njegovog delovanja u Demokratskoj omladini posvećen značajan prostor i te stranice čine posebnu vrednost Lakićevićevog dela. Tošićev otac, naime, u strahu da bi okupatorske snage mogle da nađu njegove mladalačke političke zapise, tokom rata je sve spalio, tako da je autor biografije morao da rekonstruiše ovaj značajan period na osnovu Tošićevih i tuđih zapisa i sećanja. Slika te mladosti pre Drugog svetskog rata je slika jedne žive i bogate političke scene, angažovane omladine, debata oko velikih pitanja kakve danas samo uz veliku maštu mogu da se zamisle. Centralno mesto tog dela svakako su Tošićevo učešće u demonstracijama 27. marta i njegovo razmišljanje o tom događaju kao autentičnoj pobuni protiv pristupanja Trećem rajhu, pobuni koja je u ovoj knjizi očišćena i od kasnijeg komunističkog prisvajanja i od osuda tog događaja koje se mogu čuti u današnjim mejnstrim krugovima. Samom Tošiću ta je pobuna bila veoma važna, pa s pravom zauzima značajno mesto i u ovoj knjizi. Dalje u knjizi pratimo Tošića u Drugom svetskom ratu, u zarobljeništvu, emigraciji, njegov povratak u Srbiju i u Demokratsku stranku, svedočanstva o godinama u opoziciji i onima posle 2000. godine. Ova knjiga je i, da parafraziram, „biografija o drugima“ jer su sve politički značajnije ličnosti prošle kroz ovu knjigu, ali je i biografija o 20 veku, bar o svim onim prekretnim decenijama u kojima je Tošić bio politički aktivan. Zato možemo da kažemo da je to jedna vrlo lična istorija 20. veka, iz perspektive visprenog, oštrog i dobornamernog kritičara srpskih političkih prilika.

Monografiju Mijata Lakićevića možemo da nazovemo i knjiga-arhiv. Ona je arhiv zato što je i zbirka izvora, jer u njoj više od autora govori sam Tošić. Govori kroz svoja sećanja, pisma, intervjue i, na prvom mestu, kroz svoje tekstove objavljene pre svega u Našoj reči, časopisu koji je u Londonu uređivao i za koji je neumorno pisao, a koje je Lakićević okupio i ovom knjigom ponudio javnosti „na uvid“. Može se postaviti pitanje zašto su ti izvori često dati in extenso, ali odgovor je odmah spreman – ova knjiga nije samo način da se sačuva sećanje na Desimira Tošića, nego i da budućim čitaocima i istraživačima ponudi izvore prvog reda, same dokumente, da oni nastave da ih proučavaju i na njima dalje grade nezaborav na Tošića. Zato je ova knjiga i knjiga-arhiv, zbirka izvora koji će zahvaljujući ovom izdanju ostati sačuvani da bi Tošić sam iz njih govorio, bez nesporazuma i „pokvarenih telefona“. Iza ove knjige stoji sam Tošić, kao garant njene autentičnosti. Zahvaljujući tom Lakićevićevom postupku Tošić će ostati britak i oštar, bez naknadnog otupljivanja oštrice i prilagođavanja ko zna čijim političkim ukusima. Desimir je bio svoj, a takav je ostao i u ovoj knjizi.

I na kraju, treći potencijalni opis ove knjige je knjiga-anali. Jer, zaista, knjiga ide od godine do godine. Možda bi se nekom i to činilo preteranim, možda nije svaka godina zaslužila svoje poglavlje, možda su važnije pojave nego godine… Ali ovo jeste originalan pristup koji omogućava čitaocu da oseti ritam, da se uživi u dinamiku jednog brzog političkog života. Knjiga uvlači čitaoca u priču, drži ga napetim onoliko koliko je napet bio um Desimira Tošića. Njegove sekiracije, potresi, dileme, razgovori, pisma, sve je tu i guta se kao najbolji politički triler.

Zbog svega navedenog, sa posebnim zadovoljstvom, preporučujem knjigu Mijata Lakićevića Desimir Tošić: između ekstrema za štampu.

Prof. dr Dubravka Stojanović

U Beogradu, 19.7.2020.

Peščanik.net, 13.02.2021.

Srodni link: Latinka Perović – Osvrt na rukopis Mijata Lakićevića „Desimir Tošić: između ekstrema“


The following two tabs change content below.
Dubravka Stojanović
Dubravka Stojanović, istoričarka, magistrirala 1992 („Srpska socijaldemokratska partija i ratni program Srbije 1912-1918“), doktorirala 2001 („Evropski demokratski uzori kod srpske političke i intelektualne elite 1903-1914“) na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Od 1988. do 1996. radi u Institutu za noviju istoriju Srbije, pa prelazi na Odeljenje za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde 2008. postaje vanredna, a 2016. redovna profesorka na katedri za Opštu savremenu istoriju. U saradnji sa Centrom za antiratne akcije 1993. radi na projektu analize udžbenika. Sa Milanom Ristovićem piše i uređuje školske dodatne nastavne materijale „Detinjstvo u prošlosti“, nastale u saradnji istoričara svih zemalja Balkana, koji su objavljeni na 11 jezika regiona. Kao potpredsednica Komiteta za edukaciju Centra za demokratiju i pomirenje u Jugoistočnoj Evropi iz Soluna, urednica je srpskog izdanja 6 istorijskih čitanki za srednje škole. Dobitnica je odlikovanja Nacionalnog reda za zasluge u rangu viteza Republike Francuske. Knjige: Iskušavanje načela. Srpska socijaldemokratija i ratni program Srbije 1912-1918 (1994), Srbija i demokratija 1903-1914. Istorijska studija o “zlatnom dobu srpske demokratije” (2003, 2019) – Nagrada grada Beograda za društvene i humanističke nauke za 2003; Srbija 1804-2004 (sa M. Jovanovićem i Lj. Dimićem, 2005), Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914 (2008), Ulje na vodi. Ogledi iz istorije sadašnjosti Srbije (2010), Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011), Iza zavese. Ogledi iz društvene istorije Srbije 1890-1914 (2013), Rađanje globalnog sveta 1880-2015. Vanevropski svet u savremenom dobu (2015) i Populism the Serbian Way (2017).
Dubravka Stojanović

Latest posts by Dubravka Stojanović (see all)