Što duže neko boravi na teritoriji još uvek s kolena pridižuće se Rusije, on sve češće postaje aktivno lice grčke tragedije, drevnog žanra u kome su ljudi bespomoćni pred voljom bogova i zloj kobi svemoćne sudbine. I sasvim je nevažno da li se tom siromašku posrećilo da bude njen građanin ili ga je u našu Domovinu dovela prirodna želja da nešto zaradi. S druge strane, u ovoj ruskoj varijanti antičke tragedije uloge su podeljene tako da zlu kob i svesilne bogove igraju apsolutno neodgovorni nitkov koji sebe naziva biznismenom i nezasito potkupljivi gad kojeg zovu državni činovnik. Prvi je uvek spreman da u avione sipa nekvalitetno gorivo, da u njih ugrađuje divlje rezervne delove i da iznajmljuje nedoučenu posadu, a drugi da za odgovarajući iznos već nekog sredstva plaćanja, na sve to zatvori oči. Od tog čvrstog saveza poslednjeg šljama s poganom ološi nema bezbedne zaštite. Svaki put kada seda u avion, automobil ili voz, ili prosto peške izađe na ulicu da se malo prošeta, bilo ko ko živi u Rusiji predaje svoj život u ruke zloj sudbini. I bez obzira na to šta je u ovom konkretnom sličaju bio uzrok nesreće, poslednja tragedija koja je zadesila vrsni hokejaški tim Lokomotiva iz Jaroslavlja, najrečitije nam govori baš to.
Nema te zemlje na svetu u kojoj se ne događaju avionske nesreće, no Rusija je jedina zemlja na svetu u kojoj se one događaju s tako frapantnom regularnošću. I nakon toga, s potpuno istom regularnošću glava države redovno nabira svoje obrve i počinje strogo da se mršti, obećava da će istragu uzeti pod svoju ličnu kontrolu i da će raskrstiti s tim bezobrazlukom koji vlada u kompanijama koje se bave vazdušnim, drumskim, železničkim, rečnim ili pomorskim saobraćajem (potrebno zaokružiti). Uzgred, nacionalni lider u ovim situacijama postupa mnogo lukavije. Da bi izbegao neprijatne asocijacije kojima se svaka sledeća nesreća dovodi u vezu s potpunom impotentnošću sadašnje vlasti (a i s njegovom nedodirljivom ličnošću takođe), on tog trenutka uvek ima neka važnija posla i njega nikada nećete videti na mestu nesreće. Ovoga puta je na primer požurio da na dalekom istoku zemlje, po drugi ove nedelje pusti u rad novi Gaspromov gasovod.
Ironijom sudbine (i kako se ne setiti Sofokla i Euripida), jedna od najboljih hokejaških ekipa Rusije stradala je u to vreme, i na tom mestu (u Jaroslavlju), gde je tim Dmitrija Medvedeva organizovao međunarodni forum na kome je trebalo dokazati da je i Rusija deo svetskog mejnstrima. Sam Medvedev je nastupao s danas veoma aktuelnom temom „Savremena država i epoha socijalne raznolikosti“, i po onome šta sam ja od njega čuo, pisci njegovog govora su pred sobom imali veoma jasan zadatak: predsednikovo izlaganje mora biti neodređeno, maksimalno nejasno i sasvim bezizražajno. Da – uzdiše glava jedne od najvećih država na planeti – u zemlji je sve više socijalnih i etničkih grupa s raznim, a ponekad i sasvim protivrečnim interesima. Da – avaj i ah – država nije uvek u stanju da prati sve promene koje se u društvu događaju. A „postrojiti sve u jedan red i strojevim korakom umarširati u svetlu budućnost“, takođe nije rešenje. I šta da se radi? Jedino što ostaje je podrška osnivanju nevladinih organizacija (sa precizno smišljenim programima za njihovo sistematsko gušenje), obezbeđenje nezavisnih izvora informacija (to recite direktorima glavnih TV kanala u zemlji, gospodi Ernstu, Dobrodejevu i Kulistikovu), kao i pomagati široko uključivanje stanovništva u nauku i kulturu. A država je „dužna da budno prati sve duštvene trendove, da ih sledi, a ne da ona bude ta koja će za sobom da vuče društvo. Tim pre što su i državni rukovodioci prosto samo ljudi, koji takođe imaju svoje lične predstave o životu, ljudi skloni greškama, zabludama i svojim ljudskim vrednostima. Drugim rečima, država treba da se prilagođava savremenom načinu života, da bude adekvatna i da štiti i umnožava socijalnu raznolikost“. Sve u svemu, on svesrdno zastupa sve što je dobro, i on je odlučno protiv svega što je loše. Sloboda je bolja od neslobode. Naravno, ako dozvoli Putin.
Po mom mišljenju, u svom izlaganju je daleko jasniji bio Dmitrij Rogozin. Njega su vratili iz briselskog izgnanstva, ne bi li on osedlao nacionalistički talas koji je naglo počeo da raste. Opunomoćeni predstavnik Rusije u NATO-u je bez uvijanja ukazao na jedan od glavnih razloga međunacionalnih nesuglasica: pojedine republike na Severnom Kavkazu pretvorene su u „politički ofšor“, to jest, na njihovim teritorijama se ne primenjuju zakoni Rusije. I kada se stanovnici ovih republika nađu na drugim teritorijama, oni prosto ne razumeju zašto bi se zakoni Rusije morali poštovati. Naravno da je gospodin Rogozin sačuvao razboritost i iz sasvim razumljivih razloga sasvim zaboravio da pomene ime osnivača ovih ofšor zona – Vladimira Vladimiroviča Putina.
Sva bezvrednost ove poslednje porcije medvedevskih sentencija postaje posebno očigledna ako se uporedi s najavom o navodno senzacionalnoj izjavi koju s jaroslavske tribine treba očekivati od predsednika. Pouzdani izvori informacija, ili tačnije dezinformacija, tvrdili su da će predsednik Rusije na forum izaći s istorijski važnom ponudom o saradnji Organizacije ugovora o zajedničkoj bezbednosti (ОДБК) i NATO-a u Centralnoj Aziji. Moram priznati, da se kojim slučejem ta dezinformacija obistinila, to bi za Rusiju bio zaista važan korak napred. Ona bi time vratila sebi onu šansu koju je pre tačno deset godina iz čiste gluposti propustila.
Čitava svetska štampa je poslednjih dana prepuna članaka posvećenih desetogodišnjici tragedije 11. Septembra 2001, i tome kako su rezultati desetogodišnje borbe s terorizmom blago rečeno neočigledni. Ovi tekstovi nisu pobedonosno intonirani. U nespornu pobedu se mogu upisati samo fizička likvidacija Ben Ladena i još nekolicine rukovodilaca Al-Kaide. Kao i do sada, Veliki Bliski Istok će još dugi niz godina i dalje ostati jedna od glavnih baza za teroriste. Iza neokonzervativaca iz Bušove administracije je ostao neuspeli pokušaj da od Iraka naprave „izlog demokratije“, a o tome koliku su štetu reputaciji SAD naneli zatvori Abu-Greib i Guantanamo, ne treba ni govoriti. Sve što je navedeno odnosi se na promašaje američke administracije.
No nije ona jedina kojoj su se omakle pogrešne računice. Moskva je propustila svoju šansu da stupi u društvo zapadnih zemalja, i za to treba čestitati Vladimiru Putinu. On je u prvim satima nakon napada na Tornjeve Blizance, s raznih strana dobijao razne savete. Između ostalog, predlagano mu je da prosto ignoriše tadašnje zbivanja u Njujorku i Vašingtonu. No desilo se da je Putin bio prvi predsednik države koji je povodom zaista tragičnih događaja izrazio saučešće američkom narodu i ponudio svesrdnu podršku od strane Rusije. Šta više, predsednik Rusije je pozvao sve rukovodioce srednjeazijskih republika da dopuste Pentagonu da na njihovim teritorijama izgradi američke vojne baze. Kada su SAD započele svoju vojnu intervenciju u Avganistanu i dok su odredi Severne alijanse i njihovi saveznici zauzimali teritorije koje su posle američkih bombardovanja napustili talibani, Rusija je bila ta koja je te snage opremila oružjem.
I na tome se sve i završilo. Moskva je nakon toga, rukovodeći se logikom Realpolitik iz 19. veka, mudro prikočila i počela da čeka na to da sada Vašington bude taj koji će učiniti već nekakav prijatni, njoj blagougodni gest. Ali, nije ga dočekala. Oni preko okeana su smatrali da je saradnja Moskve bila rezultat sasvim prirodnog ponašanja jedne civilizovane države. Osim toga, oni su takođe vrlo dobro razumeli činjenicu da je američko prisustvo u Avganistanu najbolja zaštita bezbednosti Rusije. Jer samo nekoliko meseci pre kobnog 11. septembra, ruski generalštab je već planirao angažovanje kontigenta od 60 hiljada vojnika koji bi mogli da se suprotstave mogućem upadu talibana u Srednju Aziju.
No Putinu je to bilo malo. Njemu su bili potrebni posebni znaci pažnje, koji bi svedočili o tome da SAD računaju s tim da se Rusija i dalje nalazi među velikim silama. A onda se u Ukrajini dogodila „narandžasta revolucija“, koja je veoma ozbiljno šokirala Putina. Za njega je to bez svake sumnje bilo delo američke zavere. Tada je ruski predsednik progovorio o „gospodi pod kolonijalnim šlemovima“, koja suverenim zemljama nameću svoju imperijalističku volju. Da bi im se odupreo, Putin je razradio specijalnu strategiju, neku vrstu imitacije „hladnog rata“. Pored ostalog, započeo je i s pritiscima na srednjeazijske republike da Pentagonu otkažu gostoprimstvo, i da zatvore američke baze koje su nedavno bile izgrađene po njegovoj preporuci.
Kada je u Belu kuću ušao Barak Obama, politikom „resetovanja“ su se naše dve zemlje navodno ponovo vratile na saradnju u vezi s Avganistanom. I mada je Rusija obezbeđivala sigurnost avganistanskog transporta za potrebe američke vojske i NATO-a, to ni u kom slučaju nije značilo da su dve zemlje postigle neki novi ili viši nivo saradnje. Po mišljenjima koja vladaju u Moskvi, za Rusiju je avganistanski tranzit samo idealni instrument pritiska na Vašington. Dobar primer toga je poslednji konflikt oko odluke američkog senata. Dovoljno je bilo da senat samo započne diskusiju o tome da se ruskim činovnicima umešanim u smrt Magnitskog zabrani ulazak u SAD, pa da iz Moskve stigne pretnja „adekvatnim odgovorom“. „Ruski zvaničnici su nas opomenuli da donošenje odluke o zabrani ulaska može imati loše posledice po naše bilateralne odnose – na primer, sporazum o tranzitu naših vojnih tereta za Avganistan“, konstatovao je zvanični Vašington.
I sada, dok se bavi osnivanjem Kolektivnih sila za operativno reagovanje (КСОР), vojnih jedinica čija bi navodna namena bila zaštita Rusije nakon odlaska američke vojske i NATO snaga iz Avganistana, Medvedev se iz nekog razloga boji da nastupi sa saopštenjem o tome da je radi očuvanja stabilnosti u Srednjoj Aziji Rusija spremna da sarađuje sa Zapadom. Mora da Putin opet nije dozvolio…
Ежедневный Журнал, 09.09.2011.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 15.09.2011.
