Većina domaćih rasprava o poslednjoj ratno-mornaričkoj „tuči“ u Kerčkom moreuzu svodi se na diskusiju o tome jesu li ukrajinski oklopni čamci povredili ruske teritorijalne vode i da li je (prema tome) naša obalska straža imala „zakonito pravo“ da ih uz aktivnu primenu oružja presretne.
Po meni je ova rasprava potpuno besmislena. Svi učesnici se pozivaju na primenu međunarodnog prava, između ostalog i na Konvenciju Ujedinjenih nacija o pravu mora. Ali problem je u tome što saglasno baš tom međunarodnom pravu i slovu pratećih i još uvek važećih dogovora, nikakve ruske vode – ni teritorijalne, pa ni unutrašnje – u okolini Krima ne postoje. Dakle, s tačke gledišta ostalog sveta (uključujući i ruske saveznike u okviru Organizacije Ugovora o zajedničkoj bezbednosti) ovo poluostrvo pripada Ukrajini. I Moskva vrlo dobro zna da ne postoje apsolutno nikakvi pravni argumenti kojima bi se aneksija Krima mogla opravdati. Jednodušni odgovor Krimljana na referendumsko pitanje koje je uz pomoć učtivih „malih zelenih“ formulisano 2014, priča je koja ima prođu samo kod ruske televizijske publike. I baš zato Kremlj ovo pitanje smatra zatvorenim i principijelno odbija da o tome s bilo kim razgovara. Tako situacija u kojoj se od ukrajinskih brodova zahteva da traže dozvolu za uplovljavanje u Kerčki moreuz ne proističe iz poštovanja međunarodnog prava, već je to danak nametnut po pravu jačega, pravu ruskog graničara da uz radosnu psovku pramcem herojski naleće na ukrajinski tegljač koji je 10 puta manji od ruskog ratnog broda. Taj graničar je istinski simbol aktuelne ruske spoljne politike.
Međutim, ova očigledna vojna premoć Rusije nad Ukrajinom na paradoksalan način se pretvara u njenu bespomoćnost u međunarodnoj areni. Ruski zvaničnici, s penom na ustima dokazujući kako je Porošenko organizovao ovu provokaciju ne bi li popravio svoju lošu poziciju na predstojećim izborima u Ukrajini, izgleda ne shvataju u koji ponižavajući položaj ovim svojim nastojanjima dovode Rusiju.
Evo, recite sami: jedna velika i moćna država iznenada se pretvara u piona na šahovskoj tabli na kojoj se odigravaju predizborne igre jedne susedne neprijateljske zemlje. Osim toga, najnoviji događaji u Kerčkom moreuzu i sve što se oko njih odigrava za Rusiju predstavljaju klasičan politički slepi kolosek ili tačnije situaciju u kojoj je svaki njen sledeći potez pogrešan. Propustiti brodove značilo bi ponavljanje situacije iz septembra ove godine. Tada su dva broda ukrajinske ratne mornarice mirno prošla ispod novosagrađenog Kerčkog mosta i uplovila u Kerčki moreuz. Čak su im i iskusne ruske sprovodnike (locmane) za tu priliku dodelili, da bi se posle načelnici ukrajinske ratne mornarice busali u grudi junačke i na sva usta hvalili kako su oni, s mitraljezima na gotovs, spremni da se sukobe s Rusima, hrabro uplovili u Kerčki moreuz.
A druga varijanta za ruske graničare je bila sukob – što se ovoga puta i dogodilo – ali uz neizbežnu reakciju celokupne svetske javnosti. Zanimljivo je da reagujući na ovaj incident, većina zemalja i međunarodnih organizacija nije proglasila Rusiju za jedinog krivca, ali su istovremeno svi požurili da potvrde svoj kategoričan stav o neophodnosti zaštite suvereniteta i očuvanja teritorijalne celovitosti Ukrajine. Ako se u nekim delovima sveta možda već pomalo i zaboravilo na rusku aneksiju Krima, Kijev je – smislivši ovaj mali pobedonosni poraz – ovoga puta pronašao odličan način da ih na tu činjenicu podseti.
I šta dalje? Moskva, oholo se dičeći svojom vojnom silom (budući da se već svesrdno postarala da sve ostalo čime bi se još mogla dičiti upropasti), naočigled svih se pretvara u nevaljalog dečačića koga će zbog nestašnog ponašanja na međunarodnoj sceni, iz vaspitnih razloga svi redom povući za uši. Porošenko, koji vodeći svoju kampanju sa mesta predsednika do juče nije imao neke naročite šanse da bude ponovo izabran, sada će se u dvojnoj ulozi pobednika i žrtve drčno šepuriti na brojnim sastancima s predstavnicima SAD i vodećih zemalja Evrope. A uvođenje 30-odnevnog ratnog stanja u nekim južnim i jugoistočnim oblastima Ukrajine daće mu mogućnost da na sebi oproba šinjel branitelja Otadžbine i da istovremeno uz pomoć ratne cenzure mnogim vatrenim kritičarima na domaćem terenu začepi usta. Da to nije nevažno, dokaz je sledeća činjenica: u ukrajinskoj Radi, u kojoj danas gotovo da nema nijednog poslanika koji gaji simpatije prema Rusiji, njegov predlog o uvođenju ratnog stanja je na jedvite jade prošao. Sam čin uvođenja ratnog stanja ima veoma izraženu unutarpolitičku primenu, i to je svim učesnicima u političkom procesu jasno.
A Rusija, ostvarivši pobedu nad jednim tegljačem i dva neprijateljska čamca, tobože je još jednom potvrdila nepobedivost i čeličnu čvrstinu svoje ratne mornarice i htela to ili ne, već počela da igra specijalno njoj namenjenu ulogu u budućim ukrajinskim izborima – ulogu strašila.
Ежедневный журнал, 27.11.2018.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 05.12.2018.
UKRAJINA
