Nova izolacija Rusije

Kamion sa likom Putina, okolina Obrenovca

Okolina Obrenovca, foto: Milan Mićanović

Izgleda da je na pomolu nova etapa ruske spoljne politike. A saopštenje sa poslednje sednice Saveta bezbednosti Ruske federacije, iz milja zvanog Putinov politbiro, u tom smislu je vrlo indikativno. „Vladimir Putin je obavestio redovne članove Saveta bezbednosti o nekoliko kratkih kontakata koje je ostvario na marginama nedavne svečane proslave stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata u Parizu“, piše u tom saopštenju.

Priznaćete, nad ovim bi se zaista valjalo malo zamisliti: stabilni, to jest nezamenjivi lider velike sile koja se (evo) već par decenija „pridiže s kolena“, u društvu svojih potčinjenih ozbiljno analizira nekakve „kratke kontakte“ u trajanju ne dužem od jednog minuta; šta mu je rekao Makron, a šta Angela Merkel dok su mu prilikom protokolarnog rukovanja (vidno) nerado pružali ruku, s koje strane ga je po ramenu potapšao Tramp i kakav je efekat na svetsku javnost imalo njegovo (već dosadno, sasvim neoriginalno) kašnjenje na svečanost na kojoj se okupilo preko 50 visokih zvaničnika iz raznih zemalja sveta. I nije samo ova isprazna analitičnost na najvišem nivou to što treba da nas zabrinjava. Svako iole zainteresovan je već znao da zvanični program praznovanja u Parizu posvećen završetku Prvog svetskog rata nije predviđao nikakve važne susrete ni na „marginama“, ni u „samom središtu“ ovog događaja. Ono što zabrinjava je s kakvom očajničkom ostrašćenošću, s kakvim preteranim očekivanjima mi ispraćamo našeg Vladimira Vladimiroviča na svako putovanje van granica Ruske Federacije.

Sećate li se onog histeričnog uzbuđenja oko hipotetičkog susreta našeg glavnog načelnika s američkim predsednikom Trampom u Parizu, mada je od samog početka bilo jasno da zbog formata susreta koji je sam domaćin unapred zadao, nikakav ozbiljan sastanak u Parizu neće biti moguć. No uprkos ovoj očiglednoj činjenici, kremaljski analitičari i publicisti su nastavljali da naglas kroje planove u stilu: a tada će se pojaviti Putin i… I ništa. Znamo da nikakvog sastanka nije bilo, ali američki mediji su se ipak svom silinom obrušili na Trampa kritikujući ga za ohrabrujuće poglede kojima je (onako u prolazu) bodrio Putina. Moskva pak sa svoje strane tvrdi da sastanka nije bilo zbog raznih smicalica koje je onaj pakosnik Makron neumorno smišljao.

Ovi poslednji događaji nam kazuju da je savremena ruska spoljna politika iznenada lišena svoje najvažnije alatke – neposrednih razgovora Vladimira Putina s liderima inostranih zemalja. On je sa svoje strane mnogo puta naglašavao da su mu javna saopštenja svetskih lidera krajnje sumnjiva. Kraće, to što oni govore javno za njega je „luk i voda“. Njemu su neuporedivo važniji tajni dogovori, razgovori u četiri oka, domunđavanja iza zatvorenih vrata. Dovoljno je setiti se njegove reakcije povodom rušenja ruskog lovca od strane turske protivvazdušne odbrane krajem 2015. „Nije valjda toliko teško bilo uzeti u ruke telefon, ukucati broj i reći: tokom naših pregovora propustili smo da ukažemo i na taj deo naše granice sa Sirijom. Molimo vas da prilikom vaših sledećih vazdušnih operacija imate to u vidu“, žalio se naglas (valjda Erdoganu, a kome drugom) Putin. A to što je ruski ambasador u Ankari neposredno pre incidenta bio pozvan u ministarstvo inostranih poslova Turske, gde mu je zvanično predočena zabrinutost turskih vlasti zbog permanentne povrede vazdušnog prostora Turske, Putinu očigledno nije značilo ništa. Njemu je bitan samo lični kontakt.

Da, istina je da lični kontakti među liderima mogu biti veoma korisni. Ali samo u slučaju kada među njima postoji bar nekakav stepen uzajamnog poverenja. A kada se na zvanično izraženu zabrinutost najviših evropskih zvaničnika odgovora pitanjem „a gde su dokazi“, to znači da se svaki smisao komunikacije na visokom nivou automatski gubi. I uopšte, ima li smisla razgovarati s „toksičnim“ Putinom (koji zapadnog birača asocira na otimanje Krima i tajni rat usred Evrope), izlagati svoju reputaciju riziku i pritom još jednom biti prevaren? Nije mnogo vremena prošlo od kada je ruski predsednik ubeđivao svoje „partnere“ da njemu ni na kraj pameti nije aneksija Krima.

Kada se zbog ukrajinske krize Moskva našla u gluvoj izolaciji, Kremlj je razradio strategiju stvaranja provokativnih situacija povodom kojih će zapadni lideri biti prinuđeni da razgovaraju s Putinom. U jesen 2015, kada je naš glavni načelnik radi sednice Generalne skupštine UN doputovao u Njujork, predsednik Obama nije želeo da razgovara s njim. Putin je onda poslao eskadrilu ruskih lovaca i bombardera u Siriju, i budući da su američki avioni bili već prisutni u vazdušnom prostoru ove zemlje, Obama je bio prinuđen da vodi razgovore s Putinom. Sa stanovišta kremaljskih stratega, ova tehnika „što gore, to bolje“ je neko vreme prilično dobro funkcionisala. Radi mirnog rešenja sukoba na Donbasu, zapadni lideri su se s Putinom sastajali i u formatu „normandijske četvorke“. Ali kako se spisak zapadu neprihvatljivih kremaljskih akcija iz dana u dan uvećavao – trovanje u Solzberiju, sajber napadi na zapadne i međunarodne institucije, pokušaji uplitanja u izbore – zapad je počeo da primenjuje politiku isključivanja Rusije iz međunarodne zajednice. I kako primena ove politike vremenom napreduje, tako i neophodnost vođenja razgovora s Vladimirom Putinom postepeno nestaje.

Ежедневый журнал, 13.11.2018.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 21.11.2018.