Hristodulos Ksiros, osuđen na doživotni zatvor zbog učestvovanja u terorističkim akcijama 1975-2003. u grupi “17 novembar” koju su beskonačno dugo lovili i još nisu sasvim ni odredili ni uništili, pobegao je, kako izgleda, za vreme božićnog dopusta. Kola su nađena napuštena na severu države, kod Florine, blizu makedonske granice. Sa svojom dvojicom braće, ovaj popovski sin se skoro trideset godina borio protiv američke globalne vlasti, kapitalizma i drugih stvari koje su u tih trideset godina postajale sve stvarnije. Brat Sava je još uvek u zatvoru, premda je oslepeo, ogluveo i ima druge teške neurološke probleme: SIRIZA pokušava da ga oslobodi u javnoj akciji. Šta se dešava? Odgovor je možda ispisan u Savopulosovoj pesmi “Dugi zembekiko za Nikosa” iz 1979. (Makry zeimbekiko gia to Niko), o malome prestupniku koji je ubio trojicu, od toga dva policajca, kad su sprečavali igru njegovom mlađem bratu i ponižavali ih… Hristodulos je možda već prešao Prespu i dokopao se naokolo Prokletija, Savino skoro oslobođenje zbog evropskih propisa o ljudskim pravima zatvorenika se očekuje.

***

Skoro jedna trećina Grka više ne može da plaća zadravstveno osiguranje. Došlo je do kraćeg uzbuđenja u medijima kad je bolesnik sa rakom umro, jer mu zbog neosiguranosti nisu hteli pomoći u bolnici. Ionako je već bio na putu… Odgovor je možda ispisan u pesmi Nikosa Papazoglua “Ovde niko ne peva ” iz 1978. (Kaneis edo den tragouda). Nikos Papazoglu je bio Rom, veliki pevač world muzike, koji je sistematski nastupao u selima i na udaljenim ostrvima, potpomagao underground rok scenu i imao sreću da nikad nije sreo Gorana Bregovića. Umro je od raka 2011.

***

Čovek uljudnog izgleda prosi na atinskoj ulici. Uz njega kasetofon, pesma Vasilisa Papakonstantinosa “Otomanska banka” sa stihom “Koliko banaka, toliko bombi” iz 1981: pevač je bio aktivni borac za jermenska prava, pesma opisuje stvarni događaj iz jermenskog oslobodilačkog pokreta sa početka 20. veka, nešto pre genocida nad Jermenima. Trebalo bi da privuče Atinjane da pomognu imigrantu i suverniku-hrišćaninu. Prvo mu kažem da sam iz nekadašnje Jugoslavije, pa ga onda pitam odakle je: uvek uspe, tračak osmeha nesvrstanosti se pojavi na njegovom licu. On je iz Sirije, elektroinženjer. Porodicu je ostavio u Libanu kod rodbine, da vidi kako će proći u Grčkoj. Odlično prolazi. Zove se Samir. A jermenska pesma? Ideju mu je dao gostioničar kod kojeg za hranu pere sudove, uz napomenu da Grci pojma nemaju. Danas je dobio pet eura. Poznavala sam jednog Samira iz Sirije, bili smo u istom odeljenju na kursu grčkog u Atini. Za Božić 1973, rekao je da mu se dopadam, ali da nezavisnih, školovanih i komplikovanih ima dosta u Siriji – on bi hteo da nađe pokornu Zapadnjakinju. Želim njemu i Siriji sve najbolje na četrdesetgodišnjicu, i izvinjavam se što sam ga tada ismejala.

***

Kseniju nisam viđala od 1993. do 2012. Došla je na moje predavanje, odmah sam je prepoznala. Savršena Atinjanka, novinarka, često je zamenjivala “dečke”, uvek starije i pisce: među Grcima je nerazumljenih pisaca skoro kao među Srbljima. Imala je novca nasleđenog od roditelja, živela je udobno i relativno često menjala leve partije: među Grcima ih je mnogo više nego među Srbljima. Volela je najprostije i najsiromašnije taverne i tvrdila da voli da “jede prljavo”. Pušila je kao Turčin, ne uvek duvan. No sada je to bila druga Ksenija: osnovala je svoj NGO za imigrante, imala ih je u svojoj kući pod Akropoljem, držala je javnu kuhinju, izdavala časopis o imigrantima u kojem su objavljivane njihove priče i svedočanstva, upravo je organizovala privatnu osnovnu školu za imigrantsku decu. Garsonjeru u kojoj sam jednog leta napisala knjigu dala je iračkoj porodici sa mnogo dece. Susedi na otmenom Kolonakiju se naravno bune. Došla je na predbožićno probanje engleskih malih pita kod naših domaćina, u društvu rosno mladog i lepog Grka – saradnika na projektu. Tražila je da za nas sve koji se sećamo Nikos pusti Marizu Koh i njenu pesmu “Ti ludajo što me mučiš”iz 1977. (Ki’ esy trelli me tyrannas). Neverovatan glas iz velikog tela: bila je neviđeni flop na pesmi Evrovizije 1976, sa svojim kultivisanim etno-rokom… Nikada nisam videla lepše raspoređene bore na ženskom licu kao na Ksenijinome, dok smo se smejali nikada razrešenim kulturnim nesporazumima. Otišli su sa ogromnim paketima kolača pripremljenim za “njene” imigrante.

Peščanik.net, 10.01.2014.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.