Postoji pogrešna pretpostavka da je grčki problem preveliki javni dug zato što država suviše troši. Iz toga se izvodi pogrešna analogija da bi srpska privreda mogla da se suoči sa grčkim scenariom, jer država takođe previše troši i javni dug brzo raste.

Greška je u identifikaciji uzroka. Da bi se to videlo, valja dovesti u vezu spoljnotrgovinski deficit, fiskalni difcit i stanje u privatnom sektoru, dakle kako stoji stvar sa dugovima domaćinstava, preduzeća i banaka u Srbiji. Ako pogledamo kretanje spoljnog, javnog i privatnog duga, videćemo da su do krize spoljni i privatni dugovi rasli (u odnosu na BDP), dok se javni smanjivao (opet u odnosu na BDP, ne nominalno). U ovom času, zaokruženo govoreći, javni dug, u odnosu na BDP, se približava cifri od 35%, privatni je oko 50%, a spoljni iznad 70%. Kako su se ova dva poslednja povećavala, to znači da je spoljni dug rastao usled povećanog zaduživanja privatnog sektora. Nije mi poznato, ali pretpostavljam da je zaduženost preduzeća rasla brže od zaduženosti domaćinstava. Slično je bilo i u Grčkoj. Javni je dug stagnirao, doduše na mnogo višem nivou nego u Srbiji, 100% od bruto domaćeg proizvoda, dok su strani i privatni dugovi rasli, pa je i ovaj poslednji dostigao nivo od 100% bruto domaćeg proizvoda. U rastu grčkog privatnog duga, za razliku od srpskog, najveći deo otpada na domaćinstva, ne na preduzeća.

Šta je, dakle, grčki scenario? Pre svega konstantan rast spoljnog duga, koji je postao neodrživ. To je ono što se uobičajeno naziva krizom kursa. Jer, rast je spoljnog duga posledica spoljnotrgovinskog deficita, dakle bržeg rasta uvoza od izvoza, koji bi trebalo da se uravnoteži promenom kursa, što je u Grčkoj složeno jer ona nema svoj novac već koristi evro. Srbija ima svoj novac, pa može da pokuša da uravnoteži uvoz sa izvozom depresijacijom dinara, što se i događa. Niža vrednost dinara bi trebalo da smanji realnu vrednost svih primanja, od privatnih do javnih. U Grčkoj se to mora učiniti njihovim nominalnim smanjivanjem, a javnim je vlastima dostupno pre svega smanjenje javne potrošnje, jer na to mogu neposredno da utiču. Usled toga, ono što je kriza kursa u Grčkoj izgleda kao kriza javnog duga ili javne potrošnje.

No, i tamo kao i u Srbiji, problem je deficit u razmeni sa inostranstvom. Jedino što dinar može da izgubi na vrednosti. Posledica depresijacije je da svi dugovi izgledaju veći nego što su bili. Usled čega je potrebno više izdvajati na otplate duga, a to znači da će se smanjiti potrošnja domaćinstava i ulaganja predzeća. Privatni će se sektor razduživati. Budući da javni dug nije naročito veliki, čak i ako se preračunava po sve slabijem kursu, država može da se zadužuje, što je bitna razlika u odnosu na Grčku. Što je, opet, razlog da jedni kažu da Srbiji ne preti grčki scenario, jer je javni dug daleko od grčkog nivoa čak i uz sva zaduživanja, dok drugi tvrde upravo suprotno, jer javni dug ubrzano raste.

Međutim, ako se uzrok ispravno identifikuje, nivo javnog duga i promene u nivou javne potrošnje, na dole ili na gore, ne rešavaju stvarnu krizu. Pitanje sa kojim se suočavaju i Grčka i Srbija, pa i balkanske zemlje u celini (izuzev verovatno Turske), a čini se i mediteranske zemlje uopšte (bar na ovoj strani mora), jeste visok deficit u razmeni sa inostranstvom. Ovaj deficit, uz to, nije razvojni, da se tako izrazim, jer se ne pozajmljuje novac u inostranstvu da bi se uvezla oprema kako bi se proizvodilo za izvoz. Već je posledica prevelike potrošnje, kada je reč o domaćinstvima, i ulaganja u usluge i nekretnine, kada je reč o preduzećima. Usled čega je potrebno smanjenje potrošnje kako bi se servisirali dugovi prema inostranstvu.

Šta je rasplet ovog grčkog scenarija? Promena relativnih cena i promena ponašanja. Biće potrebno uvoz plaćati povećanim izvozom, što znači da će biti potrebno manje zaduživanje u inostranstvu i povećana štednja kod kuće. I porast potrošnje i ulaganja, iz domaćih ili stranih izvora, pa tako i privrednog rasta, koji je u skladu sa odživim spoljnotrgovinskim deficitom. To nije nešto što je moguće postići preko noći, pa ni za godinu dana.

Put kojim je krenula Grčka, ako na njemu izdrži, može da dovede do održivog rasta na duži rok, možda u periodu od jedne decenije. Sličan je rasplet potreban i u Srbiji. Da bi se tim putem krenulo potrebna je promena ponašanja, pre svega onih koji određuju privrednu politiku, a potom preduzetnika i domaćinstava. Za sada, ovi prvi, vlasti i gotovo sve partije, ne daju nikakve znake da bi hteli da promene ponašanje. U Grčkoj trenutno stvari stoje bolje.

 
NIN, 01.04.2010.

Peščanik.net, 01.04.2010.