Najnovije ankete pred izbore za Evropski parlament ne ostavljaju puno prostora za optimizam. Populističke partije u nizu zemalja zauzimaju vodeće pozicije: UKIP je u Velikoj Britaniji na drugom mestu, baš kao i Nacionalni front u Francuskoj i Pokret pet zvezdica u Italiji. U Holandiji, Geertu Wildersu predviđaju dvostruko više glasova nego socijaldemokratskoj PvdA.
Uprkos tome, desničarsko-populističke partije još uvek nisu evropska masovna pojava, niti mogu da ugroze postojeći poredak. Međutim, njihov rast išao je na štetu tradicionalnih partija levice, jer se njihovi birači osećaju nesigurno. A u Evropskoj uniji pogođenoj krizom i masovnom nezaposlenošću njihov broj preti da postane još veći. Da bismo zaustavili ovaj proces, levica mora ozbiljno da shvati populiste i njihove birače.
Dosadašnji članci objavljeni na IPG o desničarskom populizmu porast podrške ovim partijama tumače kao „politički poziv u pomoć“ marginalizovanih ljudi (Laurent Baumel), kao „znak“ rastućeg nezadovoljstva društvenim i ekonomskim razvojem (Anthony Painter) ili kao izraz zabrinutosti zbog načina i brzine evropskih integracija (André Gerrits).
Ova objašnjenja su tačna i veoma važna. Međutim, problem levice je u tome što se oduvek olako odnosila prema populizmu. Ona nikada nije ozbiljno shvatala nezadovoljstvo artikulisano kroz populizam, već ga je pedagoški arogantno odbacivala. Suočavanje sa argumentima populista je izostalo, što je koristilo samo jednoj strani – desničarskim populistima koji su od izbora do izbora postajali sve jači i postepeno pridobijali sve više birača iz onih delova srednje klase ranije naklonjenih partijama levice.
Najveća greška levice je to što je porast popularnosti populističkih partija dugo pripisivala društvenom „zaokretu udesno“. Istina je, međutim, da se jačanje populističkih partija u Evropi odvija u liberalnom društvenom okruženju. Svakodnevica sekularnih evropskih društava je duboko liberalizovana, hedonistička i antiautoritarna. Mnogi birači populista su u najboljem slučaju „propali potrošači“ u smislu definicije Zygmunta Baumana – oni ne žele drugačije društvo, već samo da učestvuju u ovom postojećem kao punopravni potrošači, to jest kao punopravni građani potrošačkog kapitalističkog društva. Idealan primer za taj razvoj (i njegovo nespretno tumačenje od strane političke levice) jeste nedavni švajcarski referendum o imigraciji. Švajcarci su 9. februara ove godine glasali o ograničavanju imigracije, ali i o dugoročnom državnom finansiranju većih investicija u železničku infrastrukturu, kao i o ukidanju pokrivanja troškova abortusa iz obaveznog zdravstvenog osiguranja. Rezultat – inicijativa za ograničenje useljavanja je jedva prošla, dok su masovno podržane državne investicije u železničku infrastrukturu i nastavak pokrivanja troškova abortusa iz obaveznog zdravstvenog osiguranja. Društveni zaokret udesno bi ipak izgledao nešto drugačije.
Druga greška je sklonost levice da desničarski populizam odbacuje kao fenomen koji pripada prošlosti. Isprva je ova pretpostavka bila sasvim opravdana, barem na nemačkom govornom području. Ali vremena se menjaju. Desničarskih populista je sve više i uživaju sve veću podršku među mladima i onima koji prvi put izlaze na izbore. Stanje je sve gore. Ekstremno-desničarsku mađarsku partiju Jobik podržava trećina mađarskih studenata.
Može se reći da populističke partije nisu više ni autoritarni fenomeni u smislu klasične levičarsko-desničarske šeme. Ovde je takođe u poslednjih nekoliko godina došlo do značajne promene koja je doprinela njihovom uspehu. Gorka ironija istorije je to što se sada Geert Wilders i Nacionalni front uspešno predstavljaju kao čuvari „zapadnih vrednosti“, od društvenog liberalizma i seksualnog samoopredeljenja do sekularnog karaktera republike i jednakosti polova, što sve navodno ugrožavaju islamske versko-kulturološke norme.
Desničarsko-populistički pokreti nisu antidemokratski, što je karakteristika svih fašističkih pokreta. Naprotiv, oni zahtevaju više demokratije. Uspešni desničarski pokreti se sve manje predstavljaju kao partije koje zaviše isključivo od harizmatičnog vođe koji će mase uvesti u raj. One sve više postaju rezonantno telo zahteva običnih ljudi za koje u elitističkoj demokratiji „sistemskih partija“ više nema mesta. Logika populizma su promene odozdo. Zato su sve glasniji zahtevi za referendume po uzoru na Švajcarsku, jer su se upravo tradicionalne narodne partije udaljile od narodnog suvereniteta.
Za levicu bi bilo bolje da konačno prestane da plaši građane ovim partijama i da ih shvati kao ozbiljnog protivnika, koji je moderniji i društveno prihvatljiviji nego što bismo želeli da priznamo. To je protivnik koji je odavno ušao na teren koji smo dugo smatrali svojim prirodnim dvorištem i koji artikuliše realne, a ne izmišljene probleme. Laurent Fabius je još 1984. godine, dok je bio premijer, izgovorio rečenicu: „Nacionalni front postavlja prava pitanja, ali daje pogrešne odgovore“. Trideset godina kasnije, sve više građana Francuske smatra da Front daje prave odgovore. Početkom 2014. je nešto više od trećine građana Francuske izjavilo da podržava pozicije Nacionalnog fronta. Bio je to novi rekord.
Nešto je u poslednjih trideset godina krenulo po zlu. Krajnje je vreme da shvatimo sa kim imamo posla kako bismo nešto promenili.
Autor je direktor odeljenja za međunarodnu političku analizu pri Friedrich-Ebert fondaciji.
Ernst Hildebrand, Internationale Politik und Gesellschaft, 22.04.2014.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 10.05.2014.