Klimatski štrajk u Njujorku 2019, Erin McGrath, 17 godina: Delaj sada ili plivaj kasnije, foto: Bryan Thomas/The Guardian
Klimatski štrajk u Njujorku 2019, Erin McGrath, 17 godina: Delaj sada ili plivaj kasnije, foto: Bryan Thomas/The Guardian

Steven Mnuchin, sekretar trezora u administraciji predsednika Trumpa, izazvao je buru negodovanja liberalnih komentatora na ovogodišnjem Svetskom ekonomskom forumu u Davosu zluradim komentarom na račun mlade klimatske aktivistkinje Grete Thunberg. Odgovarajući na njen poziv da se odmah obustave investicije u fosilna goriva, Mnuchin je izjavio da bi Greta trebalo da završi „studije ekonomije“ na koledžu, pa da nam onda „objasni šta zapravo hoće“. Samo dva dana ranije, Trump je klimatologe opisao kao „naslednike ludih proročica iz davnih vremena“.

Odnos Trumpove administracije prema klimatskim promenama i ljudima koji zahtevaju drastične mere jeste ružan, zloban i pogrešan. Ali iza grubosti i toksičnosti u istupima Trumpa, Mnuchina i ostalih stoji jasna logika i brutalna otvorenost: njihova politika je jedina moguća odbrana savremenog kapitalizma. Sudeći po savetu koji je Mnuchin uputio Greti Thunberg, oni znaju da je za razliku od klimatologije ekonomija na njihovoj strani.

Ni ja nisam uspeo da se uzdržim posle Mnuchinove izjave u Davosu, pa sam se oglasio na Twitteru: „Ako bi Greta studirala ekonomiju, nekoliko semestara bi učila o modelima tržišta u kojima ni klimatske katastrofe ni ekonomske krize ne postoje. Vreme je za temeljnu promenu ekonomskih politika i same ekonomije“.

Mnogi od kolega ekonomista nisu bili zadovoljni mojim komentarom. Jedan je odgovorio: „Nisam siguran na koje programe mislite, ali svi uvodni kursevi ekonomije za koje znam uključuju i temu poremećaja tržišta, sa klimatskim promenama kao jednim od glavnih primera“. Zapažanje je tačno. Ali, bojim se da promašuje poentu. Moguće je da bi neki od istorijskih primera i ideja o kojima bi Greta učila učvrstili njenu rešenost i bolje je pripremili za sukob sa Mnuchinom i Trumpom, ali ona bi na tom putu sigurno bila frustrirana, možda i slomljena važećom ekonomskom naukom i njenim efektima na ostale studente.

Razloge treba tražiti u načinu na koji ova disciplina kontekstualizuje svoje teme i „podrazumevanim“ postavkama koje prihvata. Svi znamo kakva je snaga stvari koje se podrazumevaju. U društvima u kojima je donacija organa osnovni i podrazumevani izbor – to jest, pristanak se podrazumeva, osim ako ne postoji pisana izjava koja kaže drugačije – broj organa za transplantacije je znatno veći nego u zemljama u kojima se davaocima izdaju donatorske kartice. Način na koji se problem postavlja i prikazuje krucijalan je u situacijama kada treba mobilisati ljude protiv neke nevolje.

Ekonomija nije izuzetak. Udžbenici ekonomije koje bi Greta Thunberg čitala polaze od modela tržišta kojima se matematički dokazuje da je sticanje lične dobiti u službi opšteg interesa. Tek kada savlada takve teoreme i uvežba mentalnu gimnastiku potrebnu za izvođenje matematičkih dokaza, profesori bi joj izložili i primere „odstupanja“, na primer „eksternalija“ u procesu proizvodnje, kao što je zagađenje koje dovodi do klimatskih promena i tako proizvodi troškove koje zagađivač neće snositi. Sama činjenica da se disfunkcionalnost prikazuje kao „odstupanje“, izazvano možda nekom „eksternalijom“, predstavlja propagandnu pobedu za sve Trumpove i Mnuchine ovog sveta.

Za razliku od doniranja organa, gde društvo lako može doneti odluku da promeni podrazumevani izbor, profesori ekonomije ne mogu jednostavno obrnuti način prezentovanja ekonomskih znanja tako što će neuspehe i padove tržišta prikazati kao primarno stanje, a savršeno funkcionalna tržišta kao devijaciju. Ako uvedemo eksternalije, ikonične ekonomske teoreme više nije moguće dokazati. A upravo ti dokazi su ono što najviše impresionira studente i ostatak društva, naročito nosioce vlasti, što profesore ekonomije stavlja u položaj diskurzivne hegemonije u odnosu na ostale društvene nauke, da ne govorim o lavovskom delu privatnih i javnih budžeta koji im pripada.

Kada imamo to u vidu, nameće se zaključak da je Mnuchin svojom izjavom sračunato (ili možda intuitivno) izrekao nešto više od omalovažavajuće opaske. Ako bi prihvatila njegov savet, Greta Thunberg bi oslabila sopstvenu poziciju. Diploma iz ekonomije, umesto prirodnih nauka, politike ili istorije, slomila bi joj duh i odvratila je od rada koji ugrožava ekonomske interese koje Trump zastupa.

Neki lamentiraju nad neprijateljskim odnosom Trumpove administracije prema mladim ljudima i naučnicima koji sa pozicija zdravog razuma govore o pretnji s kojom se moramo suočiti kroz globalnu saradnju. Ali izgleda da Trump i njegovi saradnici dobro razumeju nešto što njihovi liberalni protivnici još nisu shvatili: ako priznamo opasnost klimatskih promena i obavežemo se da učinimo sve što je potrebno da se one zaustave, onda ne možemo nastaviti da verujemo da je kapitalizam bogomdani sistem koji nam uz nekoliko manjih intervencija svima može doneti zajednički zeleni prosperitet.

Trump to odlično razume: klima je za kapitalizam ono što je Vaterlo bio za Napoleona. Jednostavno, ne postoji način da se klima dovede u red, a da glavni stubovi kapitalizma ostanu neoštećeni. Sistem u kom živimo, za razliku od sistema koji prikazuju udžbenici ekonomije, zavisi od patološke dinamike mehanizma recikliranja: oligopoli vratolomnom brzinom ekstrahuju vrednost iz ljudskih bića i prirode, koristeći finansijalizaciju i turbo-zaduživanje kao pogonsko gorivo. Finansijalizacija, s druge strane, podstiče rast takvih ekstraktivnih oligopola.

Ova „tehnostruktura“, kako je John Kenneth Galbraith opisao taj mehanizam u knjizi Nova industrijska država 1967. godine, nikada neće dobrovoljno pristati na ograničavanje fizičkog rasta i ekstrakcije, što je neophodno da bi se klimatske promene zaustavile, jer to ne bi preživela. Uz političku klasu koja zavisi od donacija za političke kampanje, svaki pokušaj limitiranja, uvođenja kvota ili sistema trgovanja emisijama štetnih gasova koji bi nametnula država može biti samo kozmetičko i u krajnjem ishodu nedelotvorno sredstvo. Dok studenti ekonomije izučavaju poremećaje tržišta kao odstupanja unutar inače funkcionalnog sistema, reformatori sa centra prihvataju se sizifovskog zadatka zamišljanja reformisanog zelenog kapitalizma.

Neotesan i odbojan, trampizam je samo otvorena manifestacija istorijskog trenutka u kom pozni kapitalizam gura čovečanstvo preko tačke sa koje nema povratka. Dok Trump poziva da nastavimo po starom, Mnuchin predlaže Greti Thunberg da anestezira dušu opijumom mejnstrim ekonomije. Jedina alternativa njihovoj politici ubrzavanja klimatskih promena i prokletstvu nafte i finansijalizacije koja pokreće kapitalizam jeste potpuno demontiranje postojeće tehnostrukture. Jesmo li dorasli takvom zadatku?

Project Syndicate, 29.01.2020.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 06.02.2020.

TEMA – KLIMA

TEMA – TRAMPOZOIK