„Novac koji bi nam ostao ne možemo ni da zamislimo. Srbija pre litijuma i Srbija posle litijuma, to je bukvalno paralela sa Norveškom kakva je bila pre nafte i Norveškom posle toga“.
Citiranim poređenjem se novoizabrana predsednica Narodne skupštine (i još aktuelna predsednica Vlade!) upustila u nešto što je zapravo lobiranje u korist projekta poznatog u narodu pod kolokvijalnim nazivom „Rio Tinto“.
Potez je i neodgovoran i neozbiljan. Prvo, jer je generalno neprimereno ulozi nekog ko je na čelu nacionalnog parlamenta da neskriveno lobira za interese strane firme; a drugo, zato što to čini koristeći očigledno netačne „argumente“.
Navedenu paralelu predsednice skupštine ekonomski i ekološki eksperti ocenili su kao sasvim neumesnu. Ocenu da je apsurdno porediti korist koju Norveška ima od nafte i onu koju bi Srbija mogla da ima od litijuma neki od njih potkrepili su vrlo ubedljivim argumentima. Na prvom mestu, time da je vlasnik kompanije koja eksploatiše naftu u Norveškoj sama norveška država, a ne neka strana kompanija, i da shodno tome sav profit od prodaje nafte ostaje u Norveškoj, a ne odlazi van nje što bi, u eksploataciji litijuma, bio slučaj u Srbiji. U Norveškoj naftna kompanija plaća porez po stopi od 72 posto, dok bi u Srbiji strana kompanija plaćala rudnu rentu od samo 5 posto što je očito neuporedivo. Norveška država je prihode od nafte uložila u penzijski fond, valjda u svetskim relacijama najveći državni fond koji raspolaže sa više od 1,6 biliona dolara. Porediti to sa čak i najoptimističkijim (a za sada nikakvim ozbiljnim analizama potkrepljenim) prognozama onog što bi država Srbija po osnovu litijuma zaradila zaista nema smisla.
O neodrživosti predsednicine paralele govore i ekološki razlozi. Norveška naftna polja se nalaze u moru, desetinama kilometara daleko od norveškog tla, a rezerve litijuma u Srbiji su u njenom središtu, ispod najplodnijeg poljoprivrednog zemljišta. Eksploatacija litijuma neizbežno podrazumeva napuštanje naselja, devastiranje plodnog zemljišta i zagađenje vodotokova, što znači da je, ako se želi oporavak životne sredine, od onog što bi Srbija zaradila nužno odbiti veoma visoke troškove tog oporavka.
Ali koliko god ekonomski i ekološki argumenti delovali ubedljivo, možda su još ubedljiviji oni koji postoje u političkoj i pravnoj sferi.
S tim u vezi nemoguće je ne primetiti da iako se već prvih dana mandata bavi temom eksploatacije litijuma, predsednica skupštine zaboravlja na nešto što bi moralo biti njen prioritetni zadatak, na obavezu da objasni građanima kako je to Narodna inicijativa za zabranu iskopavanja litijuma i bora koju je pre skoro dve godine potpisalo njih 40.000 i podnelo Narodnoj skupštini nestala bez traga.
Nažalost, nova predsednica je očigledno rešena da, kao i njena dva prethodnika, potcenjivački ignoriše Ustavom i zakonom zajamčeno pravo građana i da nastavi da i javnost i podnosioce inicijative „vuče za nos“. A to bez sumnje mnogo govori o (ne)prihvatljivom odnosu vlasti prema građanima, njihovim pravima i interesima.
A o odnosu norveških vlasti prema pravima i interesima građana mnogo govori da su još devedesetih godina prošlog veka, suočene s visokim prihodima od nafte, odlučile da formiraju poseban državni fond s ciljem da se profit sačuva. Taj profit je proglašen „imovinom budućih generacija“. Vlast je sama sebi trajno zabranila da koristi više od 4 posto tog novca za ulaganje u infrastrukturu i druge javne projekte i obavezala se da sve ostalo, maksimalno transparentno, investira u razne, sigurne poslove u drugim državama.
Ima li smisla takav odnos vlasti prema interesima građana porediti sa onim u kom vlast dopušta stranim kompanijama da praktično nekontrolisano raubuju rudne resurse zemlje, a zadužuje se i troši ogromne iznose javnog novca za megalomanske i očigledno preskupe infrastrukturne projekte, čak i za sasvim iracionalne, poput plaćanja više stotina miliona evra za TV prenose strane fudbalske lige? I koja bezmalo sva raspolaganja javnim novcem i resursima vrši pod sumnjivim okolnostima, izrazito netransparentno.
Norveška je na 4. mestu Globalnog indeksa percepcije korupcije, a Srbija deli mesto od 104. do 107. I jedno i drugo je u najvećoj meri zasluga vlasti obe zemlje. Predsednica skupštine, a pogotovo Vlade „zaslužne“ za taj doslovno ponižavajući plasman Srbije, morala bi da zna da je njena fantazmagorična paralela za mnoge građane iritantna i da oni u formulaciji „novac koji bi nam ostao ne možete ni da zamislite“ ne vide sebe, ni građane uopšte, već im ona pothranjuje sumnju da bi koliko god novca donela eksploatacija litijuma, lavovski deo ostao u džepovima ljudi bliskih aktuelnoj vlasti i njihovih stranih partnera.
Peščanik.net, 08.04.2024.
EKOLOGIJA