Ovih dana na dnevnom redu zasedanja beogradske skupštine naći će se i predlog o izmeštanju spomenika i grobnog mesta Dimitrija Tucovića sa Slavije, jednog od centralnih i najprometnijih beogradskih trgova, koji je svojevremeno nosio Tucovićevo ime. Uprkos tome što su se odavno pojavile i tvrdnje o tome da se Tucovićev grob zapravo ne nalazi na Slaviji, zvanične informacije govore da je grob vođe srpske socijaldemokratije ipak na tom mestu. (Ako je i ovo pitanje uopšte sporno, to bi bio pokazatelj vrhunskog nemara i još jedna u nizu neslavnih manifestacija ovdašnjeg nepojamnog javašluka.)

Ono što za sada znamo jeste da se grob Dimitrija Tucovića nalazi na pomenutom trgu i da je njegovo izmeštanje, kao i izmeštanje spomenika, već gotova stvar. S tim u vezi, ovim tekstom izražavam svoje najdublje neslaganje sa takvim postupkom. Kao razlog za takav stav navodim značaj Dimitrija Tucovića u srpskoj političkoj tradiciji i misli, u srpskoj politici s početka 20. veka, bez obzira na ograničen domet njegove aktivnosti. Nije potrebno ovom prilikom detaljno navoditi koje stavove i ideje je zastupao Dimitrije Tucović. Oni su se koncentrisali oko odlučne osude i bespoštedne borbe protiv kapitalističke ekspolatacije radnika, oko kritike unutrašnje korupcionaške elite, nepostojanja demokratskih sloboda i oko kritike srpske nacionalne politike na Balkanu, koju je Tucović razobličavao kao velikodržavnu i osvajačku. Navedene ključne tačke Tucovićeve političke orijentacije, jedna “gora” od druge, čine da se u poslednje gotovo tri decenije vrši revizija sećanja na Tucovića i srpsku socijaldemokratiju, najpre brisanjem Tucovićevog imena iz javnog prostora, povremenim “prozivanjem” zbog “izdajničkih” stavova u odnosu na srpske nacionalne interese, ali ponajviše ignorisanjem kao najboljom garancijom zaborava posle izvršenog progona iz svih formi javne komemoracije. U takvoj atmosferi na red je došlo i dugo najavljivano izmeštanje Tucovićevog spomenika i grobnog mesta.

Ova inicijativa, koja se približava svojoj realizaciji, izazvala je u poslednje vreme različite reakcije i komentare, takoreći “odjeke i reagovanja”. Možda najglasniji među “običnim svetom”, kada je reč o onima koji su saglasni sa inicijativom, jesu oni glasovi koji ponavljaju jednu, u najvećoj mogućoj meri besmislenu mantru: “grobu je mesto na groblju”! Nisu tako retka ni pozivanja na sopstveni porodični “starograđanski” antikomunizam, uz pobedonosno mrziteljsko kliktanje nad mrtvim Tucovićem, ideološkim pretečom komunista, koji su, kao što je poznato… itd. (Preskočiću dosadne i tupave “argumente” histeričnih antikomunista).

Zadržaću se, najpre, na stanovištu da je “grobu mesto na groblju”, ili, eventualno, u crkvenoj porti, što za Tucovića, dakako, ne dolazi u obzir, mada u sveopštem ocrkvenjavanju svega što je “naše”, pa makar i ne bilo “naše” na način na koji bi to trebalo da bude (veberovski idealni tip je: pravoslavno i velikosrbujuće), ni takav scenario ne bi trebalo sasvim isključiti. Nije li, uostalom, Tucovićev otac bio pop? No, za sada je glavni poklič: Tucovića na groblje, gde treba da počiva svaki čovek, osim, recimo, Slobodana Miloševića, koji i nije čovek, jer je bivši komunista, odnosno ima pravo da počiva gde “hoće”, jer je veliki patriota pa može da “bira”, zavisno već od interpretacije. Usput, podsetimo i na neslavnu inicijativu da se urna Nikole Tesle premesti u portu svetosavske crkve na Vračaru, što je, apstrahujući sakralni karakter porte, valjda, manje “javni prostor”, nego trg Slavija? Tako smo došli do situacije da samo crkveni favoriti, hteli – ne hteli, mogu da se nađu u okviru centralnih javnih prostora, kao što je rečena porta, a apostati i jeretici poput Tucovića – samo na groblju, jer negde ipak moraju da počivaju, pa i to, valjda, velikodušnim dopustom, budući da je i groblje, strogo uzev, sveti “zabran” za “pravoverne”. Da ne govorimo o tome da je ideja koja cirkuliše da se Tucović pokopa u kompromitovanu “aleju zaslužnih građana” na Novom groblju, zajedno sa, primera radi, Nikolom Ljubičićem, šampionom upravo one antibirokratske (kontra)revolucije, koja je i započela temeljnim osporavanjem svih ideja do kojih je držao i za koje se borio Dimitrije Tucović. Neke druge “zaslužne građane” da i ni ne pominjemo. Takav navodni “omaž” Tucović, ipak, ne zaslužuje, uprkos sveopštem morbidnom naporu da se vrše posthumna nacionalna pomirenja “u bogu i srpstvu”. U tom smislu, ne treba ni sumnjati da će novi ukop biti praćen nezaobilaznim opelom, kao što ne treba sumnjati ni da će prisustvom kojekakvih “zvaničnika” i još kojekakvijih navodnih “poštovalaca”, od eventualnog ponovnog ukopa biti napravljena najnedostojnija farsa.

Osim što je beskrajno licemeran, budući da ipak ne podrazumeva isti aršin za sve pokojne, argument “grobu je mesto na groblju” beskrajno je primitivan i neuk. On podrazumeva kolosalno nepoznavanje značaja grobnog mesta kao mesta (kolektivnog) sećanja u raznim epohama, kulturama, ideologijama. “Znanje” sa kojim se razmeću zagovornici izmeštanja Tucovića (i svih drugih komunista i njihovih preteča, ako se nisu, makar i naknadno, dokazali kao nacionalisti) na groblje izraz je primitivne grobljansko-zadušničke, dakako staromalograđanske etike, negovane i ispredane na slavskim serklovima, kao središtima magijskih antikomunističkih rituala, čiji je sadržaj danas postao, u pogledu epohalne svesti, conditio sine qua non, podrazumevani narativ. Ovde treba samo uzgred podsetiti da se, primera radi, na jednom od najprometnijih evropskih trgova u Parizu, podno Trijumfalne kapije, nalazi – grob, u ovom slučaju grob Neznanog vojnika iz Prvog svetskog rata. Dušebrižništvo ovih staromalograđanskih “zadušnih baba” da mesto grobu tobože nije u javnom prostoru tek je primitivno nerazumevanje jednog dugotrajnog razvoja odnosa društava prema simboličkom značaju smeštanja groba upravo u javni prostor. Ovdašnjim antikomunističkim histericima treba objasniti da to nisu izmislili komunisti. Kada je to jasno (kao što mnogima nije), sve ostalo je politički stav, uključujući i neslaganje sa idejama koje simbolizuje Dimitrije Tucović, sve do osvetničke (posle toliko godina!?) želje da se njegovo grobno mesto izmesti, jer je on bio “preteča komunista”. Zaumna osvetoljubivost, doduše, ali svako ima pravo na svoje političke frustracije.

Što se tiče inicijative da se spomenik izmesti u podnožje Narodne banke, iako sasvim izvesno nije nameravani cinizam, nesumnjivo jeste neprilično rešenje: Tucovićevom spomeniku nije mesto u senci nekakve banke, makar se ona nazivala i “narodna”.

Inicijativa da se Tucovićev grob i spomenik izmeste sa centralnog beogradskog trga prolazi tako lako zato što je politička klasa načinila odlučan otklon od svega za šta se Dimitrije Tucović zalagao. Da se na istom mestu nalazi, kojim slučajem, grob neke nacionalno i politički prihvatljivije ličnosti, pitanje izmeštanja se, makar kod političke klase, uopšte ne bi ni postavljalo, dok bi se, verovatno, kod rečenih zatočnika primitivnog zadušno-grobljanskog etosa, i tada javilo zalaganje da se grob prenese na neko “dostojnije” mesto, u nekakvu portu ili crkvu, ili da se na samom trgu bogougodno vozdigne kakav novi hram, a ne nekakva fontana. Tucović, međutim, ne spada u red takvih ličnosti. Naprotiv, njegov ostrakizam treba da bude potpun i definitivan. Umesto da, kako licemerno poručuju gradski oci, izmeštanjem u senku Narodne banke bude pristupačniji građanima koji bi tobože želeli da na Tucovićev spomenik polože cveće, on će biti jedino pristupačniji za nove generacije besposlene omladine, koja će od sitnog džeparca izdvojenog od bednih nadnica svojih roditelja, zarađenih na privremenim poslovima kod beskrupuloznih “gazda”, kupovati crni sprej i ispisivati uvredljive nacionalne i pravoslavne grafite na postamentu spomenika i po licu čoveka čije su ideje i danas jedini izlaz iz sumorne svakodnevice u kojoj i oni sami provode svoje obesmišljene živote.

Srđan Milošević, Centar za istorijske studije i dijalog (Internet bilten – CISiD)

Peščanik.net, 08.02.2016.

Srodni linkovi:

Predrag Lucić – Ćao, Tucoviću, beži sa Slavije!

DIMITRIJE TUCOVIĆ NA PEŠČANIKU