Radio emisija 14.09.2007, govore: Miljenko Dereta iz Građanskih inicijativa, ekonomista Vladimir Gligorov, novinarka Tatjana Tagirov i istoričar Nikola Samardžić.
Svetlana Lukić: Dobar dan, građanke i građani. Vidim da u vestima nigde nema objašnjenja za jučerašnje orgijanje takozvane srpske avijacije iznad Beograda. Nekoliko puta su avioni probijali zvučni zid, a između su leteli vojni helikopteri. Navodno, to je bio pozdrav novoj klasi oficira srpske vojske. Ako hoće da slave oficire, neka generali i njihovi vrhovni komandanti odu u šumu, pa neka ispale nekoliko plotuna u čast svojih mladih kolega. Usput bi mogli seljacima da pomognu da oberu grožđe, da ugase neki požar ako negde gori ili da sakupljaju seno. Morali bi, da imaju malo pameti, da sačekaju da umremo svi mi koji smo doživeli rat, pa neka onda probijaju zvučni zid.
Našim avionima su samo falile vakuumske bombe, koje su Rusi testirali pre neki dan. Ruska bomba, svečano nas je obavestila državna televizija, XY puta je jača od američke bombe, iza sebe ostavlja Mesečev pejzaž, a što je najvažnije, kažu u vestima – ne zagađuje životnu okolinu.
Ne znam da li je ovih MIG-ova, koji su nas juče podsetili na rat, bilo više ili je bio samo jedan koji je glumio celu avijaciju, da zavaramo neprijatelja, to jest NATO. Ne znam da li su prestali da probijaju zvučni zid kada im je nestalo kerozina ili je isteklo radno vreme pilotima, ali ako hoće da se igraju vojske, neka probaju da nadleću Kosovo, pa kada dobiju po nosu, neka kod Merdara koče pod ručnom i vrate se u Srbijicu posramljeni, kao u ona četiri rata koja su izgubili za devet godina i tako ušli u Ginisovu knjigu rekorda.
Koštunica i Tadić su kosovskim Srbima rekli da ne učestvuju na kosovskim izborima. Od Koštunice se ništa racionalno i ne očekuje, ali su neki kosovski Srbi, kao što je Oliver Ivanović, do zadnjeg časa čekali da zazvoni telefon i da im Tadić kaže ono što im je rekao pre dve godine – izađite i glasajte, uđite u kosovske institucije i probajte da izborite nešto za sebe. Ali predsednik ovoga puta to nije smeo da kaže, tako da su Srbi sa Kosova potpuno izručeni u ruke Koštuničinih jurišnika iz severne Mitrovice, kao što su Milan Ivanović, Marko Jakšić i svi oni koji se češće viđaju u Beogradu nego u Mitrovici. Oliver Ivanović je rekao, a to od jednog srpskog političara sa Kosova čujem prvi put, da je poziv da se ne glasa u stvari poruka Srbima da se pakuju, jer uskoro sledi selidba. Prva destinacija za Srbe iz Čaglavice, Hoče i Orahovca je severna Mitrovica, naravno, ako im to dozvole srpske gazde koje vladaju tim delom grada.
Koštunica je u Briselu Solani i Barozu recitovao Šekspira – biti ili ne biti, reče on i dodade da Ratko Mladić možda i nije u Srbiji. Hamlet iz Belanovice je na kraju rekao svojim briselskim sagovornicima da ne vidi zašto sledeći izveštaj Karle del Ponte o saradnji Srbije sa Hagom ne bi bio pozitivan. U međuvremenu, DSS-ovci nastavljaju sa pričom da izbore u Srbiji treba odložiti dok Kosovo gori. Demokrate se još uvek otimaju i ne usvajaju ovu legalističku ideju, ali je nov vetar sa Urala dunuo u Koštuničina jedra i opet mu je Putin pokazao kako se to radi. Neki čovek koji je proteklih godinu dana glumio ruskog premijera je podneo ostavku sa neverovatnim obrazloženjem da on, premijer, ne želi da smeta Putinu pred predstojeće izbore.
Praktično istog dana japanski premijer je podneo ostavku, jer mu je podrška pala na 30 odsto. Zamislite da Demokratska stranka Srbije ima podršku od 30 odsto, pa ni nebo im ne bi bilo granica. Koštunica bi hodao po vodi kao Isus, a Jočić hapsio svakog ko mu mrko pogleda šefa.
Predsednik vlade se pre neki dan, o užasa, nasmejao. Otišao je da lično sačeka Novaka Đokovića, ljubio ga, darivao ga srpskom zastavom i rekao svašta. Mene je zainteresovala jedna njegova rečenica, koja otprilike glasi da će, eto, zahvaljujući Đokoviću sada ceo svet čuti za Srbiju. Neko bi morao da ga obavesti da svaka domaćica u Južnoj Dakoti i Severnoj Vestfaliji zna za Srbiju, da je za nju čuo svaki poštar iz Južnog Tirola i Severne Dakote. Poznaju nas po Srebrenici, Dubrovniku, po Vukovaru i Sarajevu. Evo, ako nije znao predsednik vlade, postoji o tome jedna pesma Bertolda Brehta, slušate Miru Karanović.
Mirjana Karanović:
O Nemačka, bleda majko,
kako uprljana sediš među narodima,
među ukaljanima padaš u oči.
Najbedniji od tvojih sinova leži umlaćen.
Kad mu je glad bila velika,
drugi su tvoji sinovi digli ruku na njega.
To se raščulo.
U tvojoj kući urla laž,
a istina mora da ćuti, je li tako?
Zašto te svuda hvale tlačitelji,
a potlačeni okrivljuju?
Izrabljivani prstom ukazuju na tebe,
a izrabljivači hvale sistem što je u tvojoj kući izmišljen.
A svi vide kako skrivaš skut svoje suknje,
krvav od krvi tvog najboljeg sina.
Kad slušaju govore što dopiru iz tvoje kuće, smeju se,
ali ko te ugleda, maša se noža kao da vidi haramiju.
O Nemačka, bleda majko,
ala su te udesili tvoji sinovi,
da među narodima sediš kao ruglo
ili kao užas.
Svetlana Lukić: Milošević je većinu Srba lišio osećaja moralne odgovornosti, pretvorio nas u strasnu masu i raspalio u nama osećaj nepobedive snage. Koštunica nas je kosovskim dekretom oslobodio svake krivice i vratio nas u stanje prvobitne nevinosti. I tako duplo upropašćeni živimo dalje. Ovo je Peščanik, na samom početku emisije slušate Miljenka Deretu.
Miljenko Dereta: Pojavila se jedna nova agresija u izjavama političara. Teško mogu da izdvojim samo jednu, jer to je crevo koje se razvlači, jedan lanac na koji se stalno kače nove i nove alke. Dobar primer je jučerašnja izjava – dok traje operacija nema igranke. Koja operacija, nisam razumeo, operacija Kosovo ili operacija medicinska. Obratite pažnju na izbor reči, a s druge strane na način na koji se one saopštavaju. Naš ljubljeni ministar Jočić, kojem je žao što je ministar, pa ne može da se svađa u skupštini, to je saopštio kao vrhunsku misao, jednu sintezu mnogobrojnih razmišljanja skupljenih, eto, u tu jednu mudrost, koja treba da nam objasni da dok traje operacija nema igranke. Početak ovoga procesa lociram u onu fazu, u kojoj se govorilo da je problem Kosova problem albanske manjine. Reći Albancima u ovoj situaciji da su manjina na Kosovu, kako bih rekao, nije pametno. Pa se to onda pretvorilo u NATO državu, i to kao pretnju, a ne kao činjenicu.
Evo, stalno se osećate besmisleno, jer polemišete sa nečim što zdrav razum tako lepo definiše kao realnost. Kao da raspravljamo o tome da li je dan danas lep ili nije, a svi vidimo kroz prozor da sija sunce. Uvučeni smo u jednu polemiku sa glupošću, arogantnošću, bahatošću, ponovo glupošću, pa istim redom nekoliko puta, i prosto ne zna čovek kako da izađe iz toga kruga, kako da se distancira od svega toga, kako da im kaže – ma hajdete, bre, ne vređajte inteligenciju ovih građana. Pa znaju oni kakva je situacija na Kosovu, tamo NATO već kontroliše sve. I umesto da mi pokušamo da uđemo u taj NATO, pa da tako posredno imamo bar uvid u to šta se na Kosovu događa – preuzeću reč od Pere Lukovića – mi se kurčimo, a to radimo zato što mislimo da je naš veliki slovenski, pravoslavni brat Rusija stao ispred nas i štitiće nas od svih batina koje nam prete od Evrope i sveta. To je paradigmatična situacija za Srbiju, da ponovo prepušta odluke drugome, da se oseća jako zato što su oni koji je štite, ona misli, jaki i posvećeni. A oni niti su toliko jaki, niti su toliko posvećeni. To pokazuje nemoć politike da se formuliše u nečem konstruktivnom.
Ustavopisci krše ustav koji su sami napisali. Mi se stalno vrtimo oko očiglednih zloupotreba, očiglednog kršenja zakona i ustava i nemamo načina da te ljude koji misle da su slatkorečivi i jako mudri zaustavimo u tom užasno razarajućem procesu. Za našu situaciju paradigmatična je i naša nemoć, nemoć građana, nemoć pametnih, nemoć ljudi koji imaju neku viziju, nemoć hrabrih.
Svetlana Lukić: Racionalnih.
Miljenko Dereta: Da, hvala na toj reči, razum se toliko pogubio po Srbiji, da sam ga zaboravio i kao reč.
Cela ta epizoda sa Filaretom, na primer, toliko je nabijena patetikom. Kada je počeo da jede, mi smo na tom mestu iskopali rupu i stavili kamen temeljac za crkvu. Tu se dogodio veliki duhovni događaj, čoveka nisu pustili da uđe u Crnu Goru, jer je na listi osumnjičenih za pomaganje ratnim zločincima. Ali niko nije govorio o tome zašto on ne može da uđe u Crnu Goru, nego se stalno govorilo kako se krše njegova ljudska prava. Pazi, ljudska prava u Srbiji kao ključni princip koji ova država poštuje. I cela ta priča nas blokira, jer jedna grupa ljudi dobija fantastičan publicitet za apsolutno nedopustive stvari. Ministar koji krene u zvaničnu posetu drugoj državi i odustane, potrešen patnjom čoveka koji šest dana ne jede, je nešto što bi vlada trebalo da sankcioniše. Srbija je od te otkazane posete imala štetu. Ili je to opet deo lepo osmišljenog plana da se podstakne neki sukob unutar Crne Gore, da se tamo pomognu prosrpske političke opcije, koje su ubedljivo izgubile na crnogorskom referendumu. Dakle, da se destabilizuje naše okruženje, e da bismo se mi osećali bolje, pošto mi stabilnosti nemamo.
Ponovno zveckanje oružjem je i intenziviranje odnosa sa Republikom Srpskom. Mi sve vreme pokušavamo da uradimo ono što nismo uspeli devedesetih, da ono što smo izgubili u ratovima dobijemo u miru, da vratimo unatrag točak srpske sudbine. Tu se pravi račun bez krčmara, bahanalije su u toku, niko ništa ne plaća, njihovo dobro raspoloženje raste, jer imaju utisak da izostaje prava reakcija. A prava reakcija će nastupiti kada gospodin Koštunica ode u sedište Evropske unije, gde će ga vrlo konkretno ispitivati i jako paziti na svaku njegovu reč. Zar mu nije dosta tog zveckanja oružjem, zar se nismo dovoljno samouništili. Ima nečeg samodestruktivnog u celoj toj politici, nečeg što treba da nas ponizi do kraja. Mi nismo sposobni da uspostavimo normalne odnose sa svetom. E, onda ćemo da im smetamo, da ih iritiramo, ne bi li nas zapazili. To je jedno, a drugo, i sad dolazi onaj deo na kojem mi vi uvek zamerate, jer se ja uvek trudim da vidim nešto dobro u celoj ovoj situaciji.
Mislim da je kompozicija ove vlade ključna provokacija za prosrpsku, promiloševićevsku opciju, zato što u toj vladi učestvuje i jedna grupa vrlo efikasnih ljudi, koji su zaprepastili ostale članove vlade. Svi iz vlade se kunu da su jedinstveni i tako dalje, ali ja sumnjam u to. Ako ništa drugo, bar se potpredsednik izvinio Crnogorcima. Premijer je rekao – neću. Nećeš – neću da se izvinjavam, hoćeš – neću. Oni su verovatno u ozbiljnom unutrašnjem sukobu, jer su im interesi različiti. I mislim da se Koštuničina strana uplašila efikasnosti ove druge strane – pa ovi će nas srediti, vidi kako su krenuli, ej bre, dok se okreneš, evo nas u Evropi. I zato je došlo do ovog napada na NATO, da bi se usporio proces koji se ubrzao. Imam osećaj neprijatnog deja vu. Već smo imali situaciju u kojoj je premijer Đinđić, kao čovek sa vizijom, bio eliminisan i bojim se da se ista stvar ne dogodi ponovo. Ne želim da na bilo koji način poredim Đinđića sa Đelićem, to nije uporedivo, ali osećam nelagodu pred tom rastućom tenzijom. U odsustvu bilo kakve konstruktivne ideje, oni mogu da pribegnu najgorem – što gore, to bolje.
Još jedna zanimljiva stvar je – realtivno ćutanje radikala. Kada radikali ćute, znate da neko drugi govori ono što bi oni rekli. Dakle – nemamo šta da dodamo. Oni se slažu ljudi, nema problema, evo, imamo tu ljude koji pričaju o NATO državi, albanskoj manjini, Crnoj Gori kao kvazidržavi. Oni su ćutali i u vreme Miloševića, ako se sećate. Ima mnogo tih deja vu situacija. Dobra strana cele stvari jeste da je ipak cela ta politika negde pročitana i da postaje dosadna. Strašno je kako se u svemu tome ponašaju mediji i strašno je do koje mere i oni pokazuju nemoć da se suprotstave jako dobro i vešto raspoređenim tačkama kroz koje se kontroliše svaka reč. Radiodifuzna agencija kaže – dajte nam dokaze o tome da Radio Fokus širi govor mržnje. Pa uključite ga i slušajte pet minuta, gospodo. Onda shvatite da ljudi iz RRA to ne doživljavaju kao agresiju, da oni smatraju da je to legitiman govor. Ali zato će jako povesti računa o tome da li su žene obučene adekvatno. Širi se ta pravoslavna i lažno moralistička talibanizacija Srbije i teško je pronaći pravi odgovor na to.
Oni se izražavaju haiku, sažeto, proveli su dane smišljajući te formulacije, a mi treba da provedemo dane diveći se lepoti tih formulacija, kao što je preporuka da Srbi ne treba da učestvuju na kosovskim izborima. Srećom, na Kosovu postoje racionalni i hrabri Srbi, i u ovim okolnostima svaka im čast na tome, koji shvataju da bez obzira na krajnji ishod statusa Kosova i statusa Srbije, komunikacija u okviru jednog društva mora da postoji. Ako ne učestvujete, ne možete ništa ni da promenite. Ta pogrešna preporuka Srbima sa Kosova se reflektuje i kod nas. Albanci su učestvovali na našim izborima i izabrali svog predstavnika koji vodi tešku bitku u našoj skupštini. On je tamo kontinuirano vređan i ponižavan, i to bez podrške manjina, što je posebno tragično. Najviše se bojim toga da će neka suluda glava, neki savetnik izaći sa rečenicom – hajde da menjamo te teritorije za Republiku Srpsku. Mi stalno trgujemo teritorijama i neprekidno zaboravljamo ljude.
Osnovno osećanje mi je da se ovde ništa novo ne događa, da je Koštunica uspeo da zaustavi vreme. To je zaista epohalan uspeh. U Srbiji je vreme stalo i ne znam kako da taj sat ponovo navijemo, da shvatimo da on mora da se kreće, jer ćemo propasti još više nego što smo propali do sada. To su ostaci te megalomanije srpske, želje da opet utičemo na istoriju. Mi ćemo podeliti Evropu, mi smo Gavrilo Princip XXI veka. Ta potreba da se pozicioniramo kao važan element u trenutnoj globalnoj politici proističe iz želje onih koji nas vode da ostanu zabeleženi u istoriji. I ta nemoć razuma da se suprotstavi nerazumnom, glupavom, prosto me blokira. Jako je teško motivisati ljude da se podignu protiv toga. Nema pravog političkog odgovora na sve to. I tu imam dilemu – da li opcija za koju se, na naše veliko razočarenje, opredelila Demokratska stranka zapravo znači da ona učestvuje u toj igri. Mi imamo velika očekivanja od Demokratske stranke, iako mnogi od nas nisu njeni glasači, jer smatramo da postoji moralna i politička obaveza da se ova zemlja izvuče iz blata u kojem se nalazi i mi tu odgovornost delegiramo Demokratskoj stranci. Ključno pitanje je zašto mi to očekujemo od njih, a nismo njihovi glasači.
Zašto bi DS ispunjavao naša očekivanja. Oni imaju svoju politiku i naše je da procenimo da li je ta politika u interesu Srbije ili nije. Devedesetih smo govorili – kako neko može da ulazi u koalicije sa Miloševićem, kada zna da će ga ovaj sigurno prevariti. Isto pitanje se postavlja danas – kako neko ulazi u koalicije sa DSS-om, kada zna da će ga oni prevesti žednog preko vode. To se desilo radikalima, a oni su majstori te vrste manipulacije, pa kako neće ovima. I to će se dešavati toliko dugo dok imamo, i u slučaju Koštunice i u slučaju Tadića, dve funkcije u jednoj. Demokratska stranka ne može da kaže sve što treba da kaže, zato što joj je na čelu predsednik koji to ne sme da kaže.
Onog trenutka kada bi predsednik Tadić rekao kakva je realnost u vezi sa Kosovom, skupština bi s razlogom zahtevala da se on povuče sa položaja predsednika, jer krši ustav. Tadić kao predsednik države ima vrlo mali izbor – ili da prećuti neke stvari ili da podrži ustavna rešenja. Predsednik stranke nema te obaveze, on bi mogao da kaže sve. Naravno, nemam nikakvih iluzija o tome da u Demokratskoj stranci postoje jasna politička opredeljenja za ono što mi mislimo da je razumno. Problem smo mi, koji imamo očekivanja od nekoga ko nema nikakvih obaveza prema nama. On ima obaveze prema svojim glasačima i među njima on očigledno ima veliku podršku za svoju politiku. Apsurd situacije je u tome da smo u njih razočarani mi, koji za njih ne glasamo.
Drago mi je što se kao tema u društvu sve više nameće pitanje mladih. Ova vlada ima i ministarstvo za mlade. Doduše ima i ministarstvo za Kosovo, što je šamar Vojvodini. Imate ministarstvo za jednu pokrajinu, a ne ministarstvo za pokrajine. To nije samo prst u oko međunarodnoj zajednici, to nije samo prst u oko Kosovu, to je prst u oko Vojvodini. Cela ova priča o koncesiji za auto put je ponižavanje Vojvodine. Imamo izjavu ministra koji kaže – sve puteve u Vojvodini je izgradila Srbija. Ko je Srbija, a ko je Vojvodina? Taj koji je to rekao je veći separatista od Vojvođana, koji se zevzeče i prave lažne pasoše. Više nemam reči za koje mislim da bi mogle da bitno utiču na ovu politiku. Izlaz je u konkretnim akcijama, konkretnoj mobilizaciji na sledećim izborima, na kojima moramo pomoći ljudima da se jasno opredele između Evrope i ruske gubernije. To je izbor pred kojim se nalazimo i zato s nestrpljenjem očekujem da čujem šta će danas i na kojem jeziku, na ruskom možda, Koštunica odgovarati Evropskoj uniji.
Na sledećim izborima moramo da se izborimo da proevropska opcija dobije što veću podršku. Tu postoji jedan iznenađujući potencijal, a to je Socijalistička partija Srbije. Ona će u svom pragmatizmu i iz svoje potrebe da preživi tražiti nove partnere i novu poziciju. Očekujem od socijalističke partije da se reformiše, da se distancira od prošlosti i pomogne proevropskoj opciji, jer tu je njihova zagarantovana budućnost i pozicija koja im otvara veće učešće u vlasti. Postoje procesi koje ne možete zaustaviti. Mi ćemo biti uvedeni u Evropu, okupirani od Evrope, pa ćemo imati progubernijski pokret obnove, ilegalni šumski pokret sa Čičom na čelu. Treba podržati one koji budu poveli socijalističku partiju u tom pravcu. Znate šta, mi imamo problem sa levicom u ovoj zemlji. Tamo gde komunističke partije nisu bile reformisane, nije bilo političke stabilnosti. U SPS-u dolazi do smene generacija i nestaće oni koji su bili direktno uključeni u sve što se događalo devedesetih. Doći će neki novi ljudi i reformisaće tu stranku i tada im treba pomoći, ma kako to neverovatno zvučalo. Ne treba im oprostiti, ne treba zaboraviti, ali treba im pomoći da naprave neki novi korak.
Svetlana Lukić: Pomenuli ste izbore, ali mi tek treba da se izborimo za njih.
Miljenko Dereta: To je veliki test za Demokratsku stranku, koji ona ovoga puta mora da položi. Predsednik republike mora da kaže – poštovanje ustava i zakona je nešto što se ne može kršiti iz bilo kojeg višeg razloga. Nema tumačenja ustavnog zakona i ja se kao predsednik republike obraćam građanima i kažem – oni koji hoće da odlože izbore rade to na štetu Srbije, na štetu svih vas, jer je to loša baza za jednu državu. Ako ne poštujemo ustav i pravo, šta onda poštujemo? Tu ne sme doći do kompromisa. Ako se tu napravi kompromis, bojim se da ćemo izgubiti sledeću deceniju, ako ne i dve. Opet ću citirati Peru Lukovića sa jednog skupa – naći ćemo se u situaciji da više nikoga neću moliti da ostane u ovoj zemlji, nego ću svakome reći – idi odavde, jer ovde budućnosti nema. Ako je budućnost Srbije da ostane crna rupa u civilizaciji, da bude jedno društvo samodovoljnih ljudi koji žive u bedi, onda ljudi moraju biti svesni da njihovo glasanje vodi ka tome.
Postoji i spontana reakcija. Mi mislimo da je nemoguće da ljudi opet izađu na ulice i izbore se za nešto jer, bože moj, svi su pasivizovani. Ali postoji refleks samoodržanja i ljudi mogu da se pobune, bez racionalno formulisane misli da to čine protiv ove ili one politike. Među mladima ima potencijalnih lidera takvih pokreta, ima ljudi koji će biti sposobni da povedu, ako bude bilo potrebno, i zato mislim da je važno da se Demokratska stranka aktivira. Nama smeta to što Demokratska stranka nije ni crna, ni bela, nego je siva, a ovi drugi su crni. I onda imate crne i sive, a nemate bele, sve su reči potrošene i pitanje je šta nam valja činiti.
Svetlana Lukić: Bio je ovo Miljenko Dereta. Kada pričamo o Kosovu svi hodamo po plafonu, svako iz svojih razloga doduše. Čućete sada jednu neobično hladnu analizu, takoreći matematičku jednačinu Vladimira Gligorova, koja je u celini objavljena na našem sajtu www.pescanik.net. Vladimir Gligorov je pre nekoliko dana govorio na tribini, koju su organizovali Vesna Pešić i Fondacija Hajnrih Bel.
Vladimir Gligorov: Šta je ključni problem? Srpska strana insistira na legalitetu, dakle, na međunarodnom pravu i ona smatra da legalitet garantuje Srbiji suverenitet nad Kosovom. Kosovska strana dovodi u pitanje legitimnost srpske vlasti na Kosovu. Kosovski predstavnici smatraju da je svojim ponašanjem, načinom na koji je vršila vlast na Kosovu, Srbija izgubila legitimnost da tu vlast nastavi da vrši, čak i u najminimalnijem obliku. Ako pogledate ponašanje srpske strane, vidite da ona polazi od pretpostavke da pitanje legitimnosti uopšte nije relevantno i to je ključni problem zbog kojeg dijalog ne može da se uspostavi. Ako vi smatrate da je zahtev Kosova za nezavisnošću neprihvatljiv, onda naravno da je vrlo teško uspostaviti dijalog. Taj problem je za srpsku stranu po mom mišljenju nerešiv, jer je pitanje nametanja ili uspostavljanja srpske vlasti na Kosovu u suprotnosti sa realnošću koja se na Kosovu može videti, a ta je da je efektivna vlast na Kosovu potpuno izvan srpske kontrole. U nekim drugim okolnostima, recimo devedesetih godina, kada ste imali istu situaciju da je srpskoj vlasti osporavana legitimnost na Kosovu od strane kosovskih građana i njihovih predstavnika, ipak je postojala sila kojom je srpska strana mogla da sprovodi svoju legalnost. Sada to više nije slučaj i Srbija ne može imati bilo kakvu legalnu poziciju na Kosovu ukoliko za to nema saglasnost na samom Kosovu. Prema tome, ukoliko Srbija hoće da ima bilo kakve ingerencije na Kosovu, ona mora da za tu svoju želju, nameru, interes pribavi saglasnost Kosova, a ne međunarodnog prava.
Kada je pre nekoliko meseci obrazlagan srpski pristup rešenju Kosova bilo je rečeno, kao alternativa Ahtisarijevom planu, da Srbija želi da ima spoljašnju suverenost nad Kosovom, to jest da predstavlja Srbiju i Kosovo kao jednu državu u međunarodnim odnosima, pri čemu nije predviđeno da građani Kosova imaju političku ulogu u tako zamišljenoj državi. Znači, vi biste imali ministra spoljnih poslova ili predsednika vlade koji bi govorio u Ujedinjenim nacijama o interesima Srbije i Kosova, a da za tog ministra spoljnih poslova i tog predsednika vlade kosovski građani ni na koji način nisu glasali, niti su mu dali poverenje, niti su ga na bilo koji način politički ovlastili. To je jednostavno neizvodivo, besmisleno. Ideja srpske strane da se kompromis nađe na taj način da Srbija zadrži bar neki minimum spoljašnje suverenosti nad Kosovom je u neskladu sa takođe srpskom idejom da se Srbija odrekne unutrašnje suverenosti nad Kosovom. To je prosto jedan kontradiktoran predlog i ne vidim načina na koji bi on mogao biti prihvaćen, osim možda kao prelazno rešenje, koje bi olakšalo gutanje gorke pilule krajnjeg rešenja, a to je nezavisnost Kosova.
Što se tiče mogućih kompromisnih rešenja, jedno je prihvatanje spontanog razvoja situacije proisteklog iz ovog stanja stvari, koje bi potrajalo jedno duže vreme. Mogli bi to da nazovemo prinudnim kompromisom ili nevoljnim, spontanim kompromisom. Ukoliko bi se Savet bezbednosti i uopšte međunarodna zajednica pokazali nesposobnima da donesu odluku o ovoj stvari, protokom vremena bi se došlo do situacije u kojoj bi svako kontrolisao ono što sada kontroliše i to bi onda spontano vodilo podeli Kosova. U tom slučaju, Kosovo bi verovatno težilo integraciji sa Albanijom, a severni deo Kosova bi bio integrisan sa Srbijom. Zato je odbijanje Ahtisarijevog plana neracionalno, jer on je zasnovan na pretpostavci da između Srbije i Kosova postoji temeljni spor, koji ima karakteristiku trajnog sukoba i da je zbog toga potrebno da međunarodna zajednica na neki način upravlja Kosovom obezbeđujući interese srpskog naroda na Kosovu. Ukoliko bi došlo do podele te teritorije, prestala bi potreba za takozvanom nadgledanom nezavisnošću, jer bi albanski deo onda nesmetano mogao da se integriše sa Albanijom. Smisao tog plana, koji se toliko odbija, u stvari je zaštita srpskih interesa na Kosovu.
Ovo spontano kompromisno rešenje po mom mišljenju nije povoljno za Srbiju, bez obzira što se čini da ono rešava problem. Po njemu, severni deo Kosova postaje deo Srbije, ali ostatak postaje deo albanske države. Drugo moguće kompromisno rešenje jeste da se ovo pitanje reši na način na koji je rešeno pitanje Crne Gore, a to je postepena primena nezavisnosti Kosova kroz duži vremenski period, uz očuvanje političke stabilnosti u Srbiji. Spoljašnji činioci veoma vode računa o političkoj stabilnosti u Srbiji, jer oni smatraju da ona u velikoj meri zavisi od razvoja problema Kosova. To bi moglo da znači da se pitanje legalizacije nezavisnosti Kosova protegne na 2-3 godine. Da li je to održivo na Kosovu, ne znam, da li se to može sprovesti, opet ne znam, ali to bi na neki način bila primena plana Martija Ahtisarija u nešto dužem vremenskom periodu nego što se prvobitno mislilo.
Nikolas Berns je pre šest meseci u američkom kongresu rekao da da bi Sjedinjene države htele da Savet bezbednosti omogući promenu prirode međunarodnog prisustva na Kosovu, kako bi NATO dobio ulogu koja je drukčija nego što je ova i kako bi Evropska unija dobila veću ingerenciju u unutrašnjim poslovima Kosova. Iza toga bi, po njemu, sledilo unilateralno proglašenje nezavisnosti od strane Kosova i onda bi svaka zemlja odlučivala hoće li Kosovo prihvatiti i priznati kao nezavisnu zemlju, s tim što se podrazumeva da bi ga Sjedinjene države priznale trenutno. Prema tome, sled poteza je taj. Evropski posrednik za Kosovo, Volfgang Išinger, kaže sledeće – 10. decembra oni će predati izveštaj, koji za sobom povlači neku akciju od strane Saveta bezbednosti. Ako Savet bezbednosti nije u stanju da donese odluku, on se praktično proglašava nenadležnim u toj stvari, iz čega će opet uslediti ovo što sam rekao. Ne predviđa se neka druga posrednička ili bilo kakva slična misija i sledi ovo što je rekao Nikolas Berns, to jest proglašenje nezavisnosti i pojedinačno priznavanje te nezavisnosti. Tako otprilike vidim razvoj stvari. To nije dobro za Savet bezbednosti, i svi na to upozoravaju, jer on je preuzeo odgovornost za jednu teritoriju, na kojoj vrši ulogu suverene odgovornosti, a ispada da nije u stanju da normalizuje situaciju.
Kako na to može da odgovori Srbija? Možda Aleksandar Simić ili Vuk Jeremić znaju nešto što ja ne znam. Oni neprekidno ponavljaju da imaju spremne odgovore na sve i ne sumnjam da će nam ih u dogledno vreme sigurno otkriti. Dobro, videćemo, ali u strogom smislu te reči, tu nema mnogo toga što se može uraditi. Ono što se može uraditi je da Srbija ne prizna Kosovo, što svi i očekuju. Moguće je da Rusija ne prizna Kosovo, što takođe svi očekuju. Dalje je moguće da Srbija reši, kao što je bilo sugerisano sa više strana, prvi je na tome insistirao Toma Nikolić, pa su to podržali Leon Kojen i drugi, a to je da Srbija odluči da ne učestvuje u procesima integracije sa Evropskom unijom. To je naravno moguće, jer je to dobrovoljan proces. Niko ne mora da se priključi Evropskoj uniji, tu prinude nema i Srbija može da odluči da ne bude član NATO-a i da ne bude član Evropske unije. Meni se čini da ova vlada neće imati mnogo izbora i da će upravo tako nešto morati da uradi. Troškovi tog čina ne bi pali ni na koga drugog nego na Srbiju, a šta bi usledilo potom zavisi od političkog procesa, to jest da li bi on to podržao ili ne. Eventualna koalicija Koštunice i Tome Nikolića bi bila jedna mogućnost. Dalje od toga idemo u sferu fantastike, kao ovo što je rekao Koštunica – ako vam neko nanese štetu, vi njemu treba da uzvratite štetom. To može da bude pretnja, koja može imati različite konotacije. To nije dobro, jer uznemirava ljude.
Prekidanje diplomatskih odnosa je sledeća mogućnost. Tu bi šteta bila dosta asimetrična. Prekid diplomatskih odnosa sa Francuskom, Engleskom, Nemačkom i Sjedinjenim državama je veća šteta za Srbiju nego za te zemlje. Osnovni problem tu je, kao i sa zahtevom da se ima suverenost na Kosovu, to što je to besciljna stvar, jer je nejasno šta se time tačno postiže. Činjenica da ste prekinuli sve odnose sa drugim zemljama, da ste se naljutili ili da ste eventualno našli načina da im nanesete štetu ili zlo, neće vas približiti cilju, a to je vaš suverenitet na Kosovu. Verovatnije je da će vas to udaljiti od vašeg cilja i onda se zaista postavlja pitanje smisla takvih pretnji. Kako Srbija zamišlja da vrši bilo kakvu vlast, čak i minimalnu i simboličnu, na Kosovu. To je osnovni problem. Osnovni problem nije stav Amerike, ni stav Brisela, jer sve su to samo instance koje tu činjenicu uviđaju i registruju.
Znači, problem je u tome što nema dobrog načina da Srbija obrazloži u čemu se u stvari sastoji njen predlog. Ja mislim da Simić i drugi misle da bi nekako najzgodnije bilo kada bi NATO, Amerika i Evropska unija poslali trupe da uspostave srpski suverenitet na Kosovu. To je, ja mislim, krajnji cilj tih izjava. Pošto oni to neće da urade, vi na njih možete da se ljutite, ali nema drugog načina na koji jedan fiktivni legalitet može da se pretvori u stvarni. Svojom armijom i vojskom to ne možete da postignete, pa onda valjda to može da učini neko drugi. Ti drugi, naprotiv, hoće da priznaju Kosovo kao nezavisnu državu i to je otprilike stanje stvari.
Svetlana Lukić: Religija tla, krvi i svih onih starih stvari, koje su odavno morale biti pokopane u Srbiji su još uvek žive. I te religije zahtevaju još tla, još krvi i još ceremonijalnih zaklinjanja. Za to su potrebne nove, mlade generacije Srba, ove stare su malo zanemoćale, samo balave o srpstvu, a ništa ne preduzimaju. Evo, juče nam je naš slušalac Boris poslao tekst okačen na oglasnoj tabli u jednoj osnovnoj školi u opštini Apatin. Naslov glasi – Kodeks srpske škole: Verujem u Boga i molim se za oboženje srpskog naroda i otadžbine. Učim se vrlini na velikim delima večnih rukopisa koji ne gore. Pišem lepom srpskom ćirilicom, vaspitavam se u duhu vladavine hrabrih i mudrih, kao i svi srpski prinčevi i princeze. Negujem kulturu koja nije zabava razmaženih, već igra oboženih. Zavetujem se zlatnoj tradiciji svojih predaka da ću lepotom umesto silom menjati svet – uz čaj od nane i majčine dušice, ubranih u Božijoj bašti na dalekim srpskim planinama. Slušate Tanju Tagirov.
Tatjana Tagirov: Provela sam izvan zemlje Srbije punih pet sedmica. Otišla sam na more i gledala u more i opet imala svoje dileme – jao, pogledaj ribare, njihov život ima smisao, moj život nema smisla. Povremeno sam putem bežičnog interneta, što je u Hrvatskoj normalna pojava, proveravala šta se događa u zemlji Srbiji. I osim budalaština ništa se nije događalo. Onda sam imala period prilagođavanja, osam dana u Zagrebu, gde sam vidjela razne ludosti, ali nisam bila niti malo pripremljena na ovo što će me dočekati ovamo. Stigli smo u petak navečer, pogledali smo neki dnevnik i onda sam u subotu dobila poruku od moje prijateljice – slušaj Peščanik, sve će ti biti jasno. Onda sam u subotu od pola četiri do pet slušala Peščanik i onda sam pogledala svog muža i rekla mu – slušaj, šta mi radimo ovdje, ajmo mi odavde. Količina gluposti koja mi se navalila na glavu u samo ovih četiri dana je potpuno neizdrživa. Prosto se upitaš da li političari prije stavljanja jezika u pogon uključuju mozak.
Ova priča sa Crnom Gorom i kvazidržavom, to je nešto strašno. U svakoj normalnoj državi letjele bi glave, vlada bi pala zbog toga, do priče o nepoštivanju ustavnog zakona i odlaganju izbora. I ustav i ustavni zakon si donio na dvoje, na troje, preko koljena, a na kraju nećeš poštovati ono što si sam napisao. I onda se pitam gdje je taj legalizam, gdje je ta država, jer nepoštivanje ustava i ustavnog zakona naprosto govori o tome da ti ne želiš imati državu, da ti ne poštuješ vlastitu državu i da ovdje države nema. Onda Velja Ilić otkazuje susret sa kolegom ministrom u Crnoj Gori zato šta nekom popu ne daju da tamo uđe. Taj pop je vrlo huškao na rat i ja ga pamtim, jer sam u to vrijeme bila u Hrvatskoj. Uzeo je iz muzeja onu dječiju lobanju, pa je nosio po Radio televiziji Srbije i slikao se sa kalašnjikovim. Pa mu onda dolazi ministar Naumov, pa se slikaju, pa valjda nakon toga svi odu popit konjak, koji ima kaloričnu vrijednost. Ako štrajkaš glađu tjedan dana, ne možeš baš onako rumeno kao jabuka izgledati. Nakon toga na tom mjestu prave nekakvu crkvu. Prije par godina su stavljali na nekakvu planinčinu u Crnoj Gori onu sklepanu crkvu koju su spuštali vojnim helikopterima. Sada opet prave sveti komad zemlje na nekakvoj granici. Pobogu ljudi, gdje sam zašla. Najgore je što ja o svemu tome što se ovdje događa moram pisati nekakve vjesti i obavještavat nekakve medije s druge strane granice. Ja prosto ne znam kojim rječima da objasnim tu količinu ludila, besmisla i taj šutljivi narod koji to sve gleda i pušta da ga ovi … u mozak – što bi rekao naš drug Pero, kojeg sam pobožno čitala u Feralu i kojem sam se smijala više nego ikada, upravo u tih mjesec i pol dana.
Vjerojatno ću se i ja uklopiti u cjelu priču, ali uklapanje mi ide vrlo, vrlo teško.
Strašna je činjenica da je premijer Koštunica morao otići u Brisel da bi nadležnima iz Evropske unije objasnio da li Srbija uopće želi bilo kakve evropske integracije. Na svim mogućim medijima slušam – Rusija, pa Rusija. Kakva Rusija, ja imam nekakvo rusko porijeklo, ama, sačuvaj me bože da me Rusi spasavaju. Rusi sami sa sobom ne znaju šta će i naravno da nitko razuman ne misli da je tamo velika demokracija i da je tamo civilno društvo uznapredovalo. Pogledajte njihov sukob sa Amerikom i sa NATO-om. Pri tome ja nisam nikakav pobornik NATO-a, mislim da bi se i o tome nekakva javna rasprava trebala povjesti, a te javne rasprave nema niti u Srbiji, niti u Hrvatskoj, niti u Bosni i Hercegovini. Svi idemo kao guske kroz maglu, jer to je nekakav ustanovljen put da najpre moraš u Partnerstvo za mir, pa u NATO, pa ti je tu Evropska unija. Nema veze, tu postoje stručniji ljudi od nas koji o tome trebaju i moraju pričati. Danas se, evo, razgovara u skupštini Srbije o ratificiranju sporazuma CEFTA, gdje mi ponovo moramo dokazivati da se mora napraviti slobodno tržište. Krajem ovog mjeseca je samit CEFTA i Srbija će tu biti u svojstvu promatrača zato što je posljednja, osim BIH, koja to nije kao država ratificirala. Odbijamo ono što može ovoj potpuno devastiranoj državi i privredi nešto doprinjeti, da ti građani za mrvu žive bolje. Moraš smanjivat administraciju i ne možeš dopustiti da ti administracija ima 500 eura plaću, a da u privredi imaju 100 eura. Ne dozvoljavaš ljudima da vlastite knjige donesu u zemlju ili da naruče nove knjige. Naručiš ju preko Amazon.com za 20 eura, a platićeš ovdje carinu 100 eura. Mislim, stvarno se pitaš – čekaj malo, ima li tu zdrave pameti.
I cjela ta priča – Crna Gora je kvazidržava, specijalne i paralelne veze sa Republikom Srpskom, komunalna poduzeća koja će se tu nešto sojuziti, šta to znači? To znači da će meni netko u Banjaluci određivati cjenu vode u Beogradu, da ću plaćat skuplji impuls i da neću imati optičke kablove, bežični internet, zato što to Republika Srpska nije u stanju podnjeti. Guraš prst u oko i sa Crnom Gorom koju ne priznaješ i sa Republikom Srpskom pomoću koje ne priznaješ Bosnu i Hercegovinu, a pri tome ne priznaješ činjenicu da ti 90 odsto stanovništva jednog djela teritorije, koji formalno spada još u tvoju državu, prosto ne želi s tobom živjeti. I šta ćeš s time? Nisam čula da je ikad itko u ovoj vlasti, u ovoj Koštuničinoj vladi u drugom mandatu, rekao – Albanci su građani ove države i ajmo njih pitat nešto o ustavu, ajmo njih pozvat na izbore. Ne, mi ćemo se sada ponovo izjasniti protiv toga da Srbi na Kosovu izađu na tamošnje izbore, a kada budemo gledali traktore koji će ići od tamo za tri mjeseca ili šest mjeseci, onda ćemo plakati. Ja stvarno tu ne vidim niti malo pameti.
Svetlana Lukić: Srbi nigde neće da budu nacionalna manjina.
Tatjana Tagirov: Srbi jesu nacionalna manjina u Hrvatskoj, Srbi su nacionalna manjina u Bosni i Hercegovini, Srbi su nacionalna manjina na Kosovu, Srbi su nacionalna manjina u Sloveniji. Znam da tim ljudima dan danas nije lako, ali ja nisam sigurna da bi se bilo tko od Srba iz Hrvatske ili Srba iz Slovenije mjenjao sa navodno punopravnim građanstvom u Srbiji. Prosto tamo bolje žive. Šta, kada nam dođe baćuška, onda ćemo svi jesti kavijar? I mediji su otišli u priču da nama Evropa ne treba. A taj narod, koji 17 godina nigdje nije nos promolio vani, kojem je ovo tu mjera stvari, ne može znati da tu nešto nije u redu. Osim toga smo mi oduvjek učeni da ne trebamo mnogo misliti svojom glavom – pokornu glavu sablja ne sječe, sjećamo se toga. Prestrašno mi je bilo vidjeti pre dva dana mladu curu od 20 i nešto godina, koja ima sina koji je upravo krenuo u osnovnu školu, kojoj je muž vojno lice i koja mi kaže – neće valjda opet biti nešto s tim Kosovom, da mi zaratimo. Djete joj ima šest godina, krenulo je u osnovnu školu, a ona se brine šta će biti za 12 godina kada joj djete postane vojni obveznik.
I sad mi kao građani moramo gledati u tog Koštunicu i čekati da li će naš predsednik Tadić i bilo ko iz Demokratske stranke zinuti. Ne, ništa, i onda se pitaš – pa jesu li oni takvi takođe. Danas je u Kažiprstu Čeda Jovanović pitao – a zašto bismo mi podržali Borisa Tadića na predsedničkim izborima, ako taj čovjek nije rekao koju politiku vodi. Da li mi imamo dvojicu Koštunica protiv Tomislava Nikolića? Ne razumjem, ili su se oni svi pomirili s time da će u ovoj zemlji na vlast ponovo doći radikali i da će slupati u narednh 5-6 godina ono što još Sloba nije slupao u onih 17 godina. Okej, ako je tako, onda nam kažite na vrijeme, pa ko se može iseliti do Aljaske, Amerike ili te bajne Rusije će se iseliti, a ko ne može, neka slupaju i njega.
Kada je Novak Đoković, taj sjajni klinac, doputovao noćas, premijer kaže – niko nikom neće zamjeriti što će kompletna nacija idućeg dana zakasniti na posao. Ej, čekaj, šta to znači – niko nikom niće zamjeriti, da li će kompletnoj naciji to biti otkinuto iz platne vrećice, tih nekoliko sati zakašnjenja? Ne, u zemlji Srbiji je najnormalnije da svi sutradan zakasne na posao. Taj momak igra fenomenalno, ali ova država, ova vlast, ovaj budžet nisu zaslužni za to ni sa jednom jedinom kintom, nego svaka čast njegovim roditeljima i donatorima. I najednom, normalno je što cjela nacija kasni na posao, pa čekaj, ko je tu lud? Okej, sad je on postigao šta je postigao, treći je na svjetu, pa ga prima Koštunica. Koštunica prima i Nemanju Kusturicu i drži ga po upravnim odborima. Ja te pitam zašto Koštunica nikad nije primio Biljanu Srbljanović, da li mi po Biljani Srbljanović nismo poznati u svjetu, o Evropi da ne govorim? Predstave Biljane Srbljanović se izvode po svim važnim evropskim teatrima, pa nikad nismo čuli da je Vojislav Koštunica izrazio želju da u četiri oka vidi Biljanu Srbljanović, da joj čestita na nagradama. Nedavno je primila vrlo važnu nagradu, dala je žena 60 intervjua. Ne, za Novaka Đokovića ćemo ovo i ono, za Mariju Šerifović ćemo napraviti čitav cirkus, ali Biljana Srbljanović, žena koja imponira svakom normalnom, ne, to nije važno, jer ona je valjda izdajnik, ona priča nešto šta mi ne volimo čuti.
Možeš Sanadera ne voljeti, ali je taj čovjek kao premijer u svom mandatu, barem što se odnosa prema Evropi tiče, napravio korak naprijed. I sad ćeš imati normalnu smjenu vlasti. Više nitko ne pomišlja, čak niti na lokalnom nivou, da kaže – e, ne dam vlast, mene ste smjenili, a ja ne dam vlast. Ovdje se to još uvjek događa. Ti imaš radikalske slučajeve gdje maznu pečate ili promjene brave na zgradi općine. Ili imaš Koštunicu koji misli – ja hoću da budem premijer, pa to ti je tako, i nema veze što ustavni zakon kaže. Ne možemo na izbore dok traje igranka, operacija ili šta već, što reče Jočić. Nemojte me to pitat dok gori Hilandar. E, toga u Hrvatskoj više nema. Mi ovdje nismo sigurni da izbori opet neće biti pokradeni, mi nismo sigurni da se opet neće nepošteno igrati kao što se igralo za referendum za ustav. Imaš u Hrvatskoj desničarskih novina, imaš tekstova na koje ti se bljuje kao i ovdje, ali što se tiče dnevnog života građana, to je mnogo lakše nego ovdje.
Ja mislim da će biti strašno ako Evropska unija popusti pred ovim nehapšenjem Mladića, Karadžića, Župljanina i Hadžića. Okej, Karadžić kao nije na našoj listi, ali mislim da će to biti strašno, to je šamar civiliziranom svjetu, a šamar i nama. Ali ti danas imaš dan D, do ponoći se predaju liste za izbore na Kosovu. Mi nemamo u zemlji nikoga ko može reći – ajde, nemojte izlaziti ili izlazite. Slobodan Samardžić je juče rekao – mi ćemo odluku donjeti za nekoliko dana. Da li sad kosovske vlasti, zbog toga što se srpska vlast nije odlučila, treba da prolongiraju izbore. I da li su Srbi sa Kosova pitali vlasti u Beogradu – šta vi nama dajete ako mi ne izađemo na izbore, da li imate scenarij A, scenarij B, scenarij C? I ima li OEBS ili ne znam ko scenarij kako će što lakše popakirat te ljude u decembru, pa ih prevesti traktorima i autobusima u Srbiju, da ovdje tavore kao što tavori većina izbjeglica iz Hrvatske i Bosne?
Kažite – politika države je da ti ljudi nemaju ništa s kosovskom vlašću, a onda im ponudite nešto ovdje. Kažite im – Kosovo je za vas izgubljeno, izvolite, u Srbiji ćemo vam napraviti novi život. A nemoj im reći – nemojte izlaziti na izbore, ostanite tamo i borite se za svoja prava. Kako, sa onim čuvarima mosta? Kosovski Albanci se sad ne mogu ponašati nasilno, niti mogu praviti ekscese, zato šta oni vrlo jasno idu svome cilju, nezavisnoj državi. Pa iskoristi to, postigni maksimum koji možeš postići u odnosu na svoju manjinu koja tamo živi i koja tamo želi ostati živjeti. A ovako, pitam se gdje je pamet tim ljudima koji čekaju mig iz Beograda. Isto važi i za specijalne odnose sa Republikom Srpskom i Dodikom. Čitam sad u nekim novinama da je kupio kuću na Dedinju. Čekaj malo, ako si ti uvjeren u budućnost Republike Srpske, da ne kažem ono ime kojim ja tu tvorevinu inače zovem, a šta će ti onda kuća u Beogradu? Srpski političari u Hrvatskoj nemaju nekretnine u Beogradu i vezani su uredno za Hrvatsku i tamo im je njihova sudbina i kako je njima, tako će biti i narodu koji predstavljaju, i to je jedini način.
Srbija 2007. ni sa jednim svojim susjedom nema normalne odnose. To je strašno, Hrvate mrzi ko nacrtane, Slovenci su isto neprijatelji, o Albancima da ne pričamo, Mađari nam rade o glavi, hrvatska manjina bože me sačuvaj, pa Sandžak. Čekaj, pa s kim si dobar? S kim si dobar? Sumanuto je da u jednoj državi koja ima 40 odsto nacionalnih manjina ti imaš ćirilicu kao jedino službeno pismo. Pa nećeš ju sačuvati time što ćeš natjerati ljude da ti se državnim organima obraćaju dopisima na ćirilici. U svom kompjuteru napišemo na latinici i onda lepo samo prebacimo u ćirilicu i vidim gdje mi je ono lj, nj i to, jer tu ispadaju budalaštine kad automatski pretvara kompjuter jedno u drugo. I mislim, okej, meni je savršeno svejedno na kom ću ti ja pismu to isprintati, ali nećeš ćirilicu sačuvati na taj način. I Velja Ilić i Vojislav Koštunica, koji maše rukama i putuje u Republiku Srpsku i u Brisel da objašnjava gdje mi hoćemo i šta mi hoćemo, je li upitao nekog gdje mi hoćemo? Otišao drug Voja tamo, pa onda drug Dodik došao ovamo, pa se dogovorili da naprave školu na Palama koja će se zvati – Srbija. Baš fino, u srpskom Sarajevu, je l’ da. I onda je neko rekao – nema problema da sad i Hrvati naprave jednu školu koja će se zvati – Hrvatska. Koštuničina vlada u kojoj su i Tadićevi demokrati, a i Tadić kao predsjednik, nisu rekali jednu jedinu riječ na to. A to je u stvari nastavak onoga što su dogovorili Franjo Tuđman i Slobodan Milošević, dva ratna zločinca. I zato je ovo što Koštunica radi sa Dodikom previše strašno.
Prije je bilo da jedno pričaju, a drugo rade? Sada oni nama pričaju upravo ono što rade, a mi svi šutimo. I pri tom ti u ovom gradu imaš jednu gomilu pristojnog i normalnog svjeta, koji će ti reći isto ovo što nas dvje sad pričamo – oni nisu normalni, ali koji se neće pobuniti, koji su prosto utjerani u jedan tor, u kojem jest da smrdi, ali je toplo i pokušavaju preživjeti. Znaš ono, svjesni su ljudi toga da su izgubili pet ratova, ljudi žive sa onima koji su im došli zahvaljujući politici koja se vodila odavde, gledaju ih svaki dan. E pa dragi moji, tražili ste, dobili ste. Očito srpski državni vrh priželjkuje Kosovo bez Albanaca, da ostanu samo Srbi, i šta ćeš onda s prostorom. To se dogodilo Hrvatskoj, kompletan prostor dalmatinskog zaleđa i Like je ostao bez stanovništva i danas imaš situaciju da ti strašno rastu cjene nekretnina u Lici, oko Plitvičkih jezera, jer dolaze stranci, uglavnom Britanci i Rusi, ne pitaju šta košta, kupuju to, kao što su pokupovali dubrovačko jezgro. I onda će gradovi biti pusti, jer stari Dubrovčani i stari Ličani neće moći opstati u takvim uvjetima. To je ono što se sada događa u Crnoj Gori. Tektonski poremećaji u ovih 17 godina su toliko promjenili život u svim tim državama da ćemo to plaćati jako dugo vremena. A neke stvari su i nepopravljive, kad je reč o ljudima čiji su životi u svemu tome uništeni. Ja znam koliko moju majku košta činjenica da ja ne živim uz nju. Živom samo 500 kilometara od nje, ali ipak živim u drugoj državi. I sad razmišljam, koje to mora biti očajanje u kojem žive ljudi, kada čeznu da im djeca sa 18 godina odu u nekakvu Ameriku, Njemačku, Britaniju, samo da toj djeci bude dobro. To znači da je nekoliko generacija izgubljeno. U ovoj zemlji su strah od bolesti i strah od rata među vrhunskim strahovima. Gdje to ima u normalnom svjetu – nigdje. Čini mi se da smo došli na najnižu točku društvenog postojanja. Možda će me to proći za koji dan, kad mi more izvjetri iz glave, ne znam, ali sad se tako osjećam.
Svetlana Lukić: Bila je ovo Tanja Tagirov. Juče sam i ja gledala taj izveštaj iz Banjaluke, u koju su otišli Koštuničini ministri da potpišu sporazume o tesnim, bratskim odnosima sa Republikom Srpskom. Dogovorili su se da na Palama naprave osnovnu školu, koju će nazvati – Srbija. Za kraj slušate istoričara i profesora Filozofskog fakulteta u Beogradu, Nikolu Samardžića.
Nikola Samardžić: Ljudi u Republici Srpskoj većinom smatraju da žive u Srbiji i to njihovo uverenje se ne može izbrisati gumicom. S druge strane, potreba da žive u normalnom društvu, sa institucijama koje funkcionišu i sa infrastrukturom koja će im služiti, nameće određene kompromise. I Srbija zapravo pokušava da njihovu politiku nanovo učini iracionalnom. Ali to ne može biti samo problem i odgovornost jednog postkonfliktnog, traumatizovanog, frustriranog društva, kao što to jesu i Srbija i Republika Srpska. Mislim da smo izgubili intelektualne potencijale i moralni kredit da stvorimo sopstveni Nirnberg. Imali ste na primer ovoga Filareta, ali tužilaštvo za ratne zločine nije reagovalo na činjenicu da je on pripadnik organizovane kriminalne bande, koja se ne bavi samo zaštitom ratnih zločinaca, nego i reketiranjem ljudi, pljačkom banaka, pre svega u Republici Srpskoj, kako bi se ta mreža finansirala. To je jedna zamena vrednosti, koja nas potpuno diskvalifikuje, ne kao uređeno demokratsko društvo, nego i kao normalne ljude. Mi izlazimo iz sfere racionalnosti i gubimo svaki moralni kredit, ali je najstrašnije to poigravanje sa naivnošću, dobrodušnošću, patriotizmom, nacionalizmom, šovinizmom, kako god hoćete, tih jadnih ljudi na Palama. To su uglavnom izbeglice, oni žive u očajnim uslovima i naravno da je najlakše sesti u crne audije, koje mi takođe plaćamo, i otići tamo i poigravati se s tim ljudima i onda ih ostaviti da vide šta će sa tom školom po imenu Srbija, nadomak Sarajeva koje je divljački bombardovano duže od hiljadu dana.
Zaista počinjem da se iščuđavam nad ovdašnjom ljudskom prirodom. Kod običnih ljudi kod nas ne vidim toliko zla i toliko osvetoljubivosti. Najgore ljudske osobine naši ljudi iskazuju kada izlaze na birališta. I ne možete samo tvrditi da su oni funkcionalno nepismeni, jer imate veoma pismene ministre u vladi koji sprovode novu marodersku, novu nacističku politiku. Proces koji nam predstoji je da se ovde ljudi politički upristoje i urazume. Pred nama je i proces prihvatanja prošlosti takve kakva jeste. Samo tako ona će se pretočiti u budućnost kao jedno saznanje, jedno iskustvo, jedno pokajanje. Možda će taj proces trajati i nekoliko generacija, ali je zaista potrebno da se taj proces organizovano odvija na političkom nivou. Zato smo pre dve godine i osnovali LDP, bez ambicija da rezultate svog rada doživimo i bez ambicija da to učini naša generacija.
Svetlana Lukić: Kada ste opisivali ovdašnju vlast, upotrebili ste jedan termin za koji pretpostavljam da će jedan deo naših slušalaca smatrati teškom ocenom – da su oni neonacisti. Kako biste taj težak atribut odbranili?
Nikola Samardžić: Novi nacizam Srbije se zasniva na uverenju o našoj biološkoj i svakoj drugoj izuzetnosti. Činjenica da premijer dočekuje tenisera kao nadčoveka, koji je istovremeno i Srbin, i da razvlače srpsku zastavu koja predstavlja celu naciju, koja nije dužna da prati tenis, niti bilo koji sport u celini, otkriva upravo tu osobinu. Nacizam u Srbiji se zasniva na tradicionalnom elitizmu, koji politički i ekonomski sistem prilagođava potrebama elite. To isto čini Putin u Rusiji, to je isto činio Adolf Hitler dok se uspinjao na vlast. On je gledao kako da udovolji istovremeno i radnicima i krupnim industrijalcima. To udovoljavanje onim slojevima koji su najrazmaženiji i najnazadniji, to su odlike nacizma. Činjenica da se nova srpska zvanična politika zasniva na rezultatima genocida koji je sprovođen u Bosni, da je ona razgovor preko otvorenog groba sa Banjalukom, budući da su oni koji su predstavljali Srbiju u najnovijim sporazumima sa Banjalukom u potpunosti zanemarili stravičan događaj Srebrenice – to su takođe odlike nacizma. Odlike nacizma su i određeni elementi socijalne politike kojom država pokušava da potkupi sebi odane slojeve. To je nekada Milošević pokušavao da čini sa penzionerima. Ta potreba da se vodi iskren, emotivan dijalog samo sa pripadnicima, kako se smatra, iste ljudske vrste – i to je nacizam. I nacizam se nikad ne vidi na svojim počecima. Nacizam se ponekad vidi tek pošto nastupe njegove posledice. Za Aušvic se saznalo 1943, kada je bilo kasno.
Mi očekujemo da se Tadić odredi prema Koštunici, a ne prema nama. Nama nije potrebno njegovo ispravljanje krive Drine, nama nisu potrebna dodatna Đelićeva objašnjenja, jer taj Đelić nema nikakva ovlašćenja u vladi. Kao što se Tadić sam odrekao sopstvenih ovlašćenja, kao da ne postoji, zato što nema radne navike, zato što se okružio nejasnim ličnostima koje sačinjavaju njegov kabinet, zato što su njegovi savetnici pristalice Koštunicine politike, i više od toga, zato što su članovi njegove stranke Koštunici savetnici. Da bi se zaista utvrdilo da postoji razlika između koalicionih partnera u unutrašnjoj i spoljnoj politici potrebno je da se otvori dijalog između njih samih, a ne između njihovih predstavnika, koji daju nejasne izjave i peglaju celu situaciju. Zlo će uvek da ode dalje od dobra i ne možete ga zaustaviti na taj način. S druge strane, ja nisam siguran kakva su stvarna politička uverenja Tadića i Jeremića, koji predstavlja Srbiju u spoljnoj politici, niti Tadićevog ministra pravde, koji je pustio da se dalje odvija sve ono što je pokrenuo Stojković. On se u tom smislu od Stojkovića nimalo ne razlikuje, budući da se u Srbiji i dalje masovno krše ljudska prava i ljudi se i dalje pritvaraju na po nekoliko meseci. Samo pripadnici takozvane stečajne mafije nemaju pravo da se brane sa slobode, dok imate kriminalce i ratne zločince koji su na slobodi. Zašto bi obični građani tragali za razlikama tamo gde su one nebitne ili tamo gde se one dovoljno ne vide?
Šta mi imamo od Đelićevih evropskih integracija ako ćemo ući, ako ne sa Mladićem, a ono sa Buhom u Evropsku uniju? Nama ne treba takvo evropsko članstvo, šta će nam Evropska unija ako će ubice iz Rusije da kupuju kapital u Srbiji i da seju ovde svoj prljavi novac. Šta će nam evropska politika sa Koštunicom koji smatra da su nam jednaki kao ljudi samo pripadnici naše vrste i naše veroispovesti? Šta ćemo u Evropskoj uniji, kada imamo dominantnu versku organizaciju koju više ne predstavljaju duhovnici, intelektualci i isposnici nego ratni huškači, lopovi i pedofili? Nama je potrebna naša sopstvena transformacija, nama nije potrebno da kao neki biološki otpad zagadimo Evropsku uniju na onaj način na koji je Evropska unija povremeno bila primoravana na određene geostrateške ustupke, pa je primala Grčku, Kipar, Bugarsku i Rumuniju. Da li im je potrebno i naše smeće? Ja ne verujem, u tome je i objašnjenje njihovog ustezanja, ne samo da nas prime u svoje punopravno članstvo, nego i da nas tretiraju kao normalne ljude, budući da nam ne daju da tamo putujemo. To su u međuvremenu omogućili gotovo svim našim susedima. To nije moguće samo onima koji su generički vezani za srpsku politiku: Makedoniji, Kosovu, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Oni su za nas još uvek politički vezani pupčanom vrpcom, koju ne uspevaju da prekinu ili su u pitanju zaista nerazvijene i siromašne zajednice koje nam mogu poslužiti samo da se pohvalimo da, eto, nismo najsiromašniji, najzaostaliji u celom regionu.
Novinari su pitali ministra Bubala – da li ga brinu loši odnosi sa NATO paktom u budućnosti, budući da njegova stranka tvrdi da NATO pakt stvara državu na Kosovu, što bi bilo super za Kosovo, ali nažalost se ne događa. Bilo bi super i za Srbiju da bude NATO država, jer je NATO i politički pakt. Bubalo im je odgovorio da on ne želi da se odrekne materijalnih udobnosti te kulture i civilizacije i da želi da i dalje tamo putuje. To ohrabruje. Zapravo Đinđićevo ubistvo nije zaustavilo reformske procese i Srbija je pokazala da ima ogromne rezerve energije i truda i vrednoće kod naših običnih ljudi, tako da se reforme osećaju godinama pošto su ugušene. Sećam se reformi između 1965. i početka sedamdesetih, sećam ih se kao početka naših putovanja u Italiju i Austriju, kao otvaranja prodavnica sa italijanskim cipelama u Beogradu. Nekako se osećao jedan drugi miris u vazduhu i pozitivne posledice tih reformi nisu ugušene sve do sankcija s početka devedesetih. Reforme koje je izvela Đinđićeva vlada između 2001. i 2003. otvorile su neke procesa koji neće moći lako da se zaustave. Biće zaustavljeni samo u slučaju neke nove totalne blokade Srbije. Srećna okolnost je ta da postajemo opkoljeni članicama Evropske unije i, što je još važnije, NATO pakta.
Mi bolje razumemo vokabular tih zemalja od evropskog, jer još uvek i nismo evropski narod. Kada putujete Srbijom, kada prođete Paraćin, sve polako nestaje uključujući i ljude. Sve je manje ljudi, sve je manje ishoda njihove delatnosti i njihovog truda. Jedan od problema koji će se postavljati pred Srbiju biće njen neravnomerni regionalni razvoj. Mi u Beogradu zapravo ne znamo kako ljudi žive drugde u Srbiji. Te razlike ukazuju na naše karakteristike koje nas čine bliskijima zemljama podsaharske Afrike nego zemljama Evropske unije. Naši ljudi se dele na one koji bi da otputuju na Kubu dok je tamo Kastro i na one koji bi da otputuju na Kubu pošto Amerikanci rasteraju taj ološ koji vlada Kubom od 1959. i pošto Kuba postane normalna zemlja. Ja pripadam ovim drugima, jedva čekam da Kastro ode, jedva čekam da uhapse njegovog brata i ostale zločince, da se otkriju njihovi tajni računi, jer će to biti jedna strašna poruka. Režim na Kubi je posledica dogovora s početka 60-ih, kojim je rešena kubanska kriza. Sovjeti su uklonili rakete usmerene na teritoriju Sjedinjenih američkih država, a Amerikanci su pristali da ostave Kastroov režim. Kod nas ljudi ne znaju kako se živi na Kubi, kako se živi u Gani, Angoli, zemljama s kojima smo izjednačeni po osnovnim parametrima demokratije, korupcije i otvorenosti tržišta.
DSS je očigledno prostaljinistička, rankovićevska stranka, koja obožava politička načela Dobrice Ćosića. Po njima, nacionalni interes koji proklamuje udba, mafija i slične narodne organizacije važniji je od demokratije. Zapravo, odlaganje izbora je suspenzija demokratije i to je još jedna bezobrazna obmana naših građana koji nisu dovoljno politički edukovani. Status Kosova najmanje zavisi od Srbije, nešto malo manje zavisi od Rusije. Drugim rečima, uloga Srbije na Kosovu je upravo suprotna od proklamovane državne politike. Srbija bi morala da insistira da Srbi na Kosovu postanu konstitutivni narod, tako da Kosovo ne bude nova albanska, niti nova srpska država. To je način da se uspostave normalni međunacionalni odnosi ne samo na Kosovu, nego i u Makedoniji, Crnoj Gori i u samoj Srbiji, posredno i u Bosni i Hercegovini. Buduća granica između Srbije i Kosova treba da bude što transparentnija, a ne da se preti zatvaranjem te granice. Srpskim preduzećima i privrednicima i svima onima koji žive od svoga rada, za razliku od Koštunice i njegovih ministara, potrebno je kosovsko tržište. S druge strane, Srbiji će uskoro, ukoliko nastavi da se razvija, a ja mislim da će ona nastaviti da se razvija uprkos Koštunici i njegovim ministrima, biti potrebna jeftina radna snaga. Srbija, kao i ostale zemlje u regionu, mora da posluži kao amortizer socijalne katastrofe u kojoj Kosovo živi. Izvozom robe, znanja, tehnologije i saradnjom ta katastrofa može da se sanira, ne samo zato što tamo žive Srbi, pa i zato, nego i zato što je Kosovo naš neposredni sused i zato što zbog zločina koje je srpska država počinila na Kosovu imamo određenu moralnu odgovornost prema tim ljudima, čak iako većina njih s nama ne želi ništa da ima.
I kosovski Albanci će morati da promene svoj odnos prema Srbima i prema Srbiji, na isti način na koji ćemo mi morati da se transformišemo prema njima, da napustimo naš rasizam, naše lažno osećanje više vrednosti. I sve to naravno podrazumeva jedan potpuno nov odnos, uz razumevanje da su kod nas ljudi ogorčeni zbog buduće nezavisnosti Kosova. Ogromna kosovska albanska manjina je jednim delom nastala i etničkim čišćenjem. Ali to je posledica događaja koji su se već odigrali, jednog toka stvari koje ne možemo vratiti unazad, i u onoj meri u kojoj budemo dalje insistirali na etatizaciji Srbije, kosovska nezavisnost će nas više boleti. Deetatizacijom Srbije, njenom regionalizacijom, oslobođenjem naših ljudi da lakše posluju, da lakše trguju, sniženjem poreza, odstranjivanjem tih prasećih brigada, tih postosmanskih despota koji manipulišu podaničkim osećanjima koja još uvek opstaju u dubini našeg društva – biće obesmišljene sve one granice koje su u međuvremenu nastale na Balkanu i koje će nastaviti da nastaju, a koje su za nas toliko bolne.
Mislim da je potpuno pogrešno gajiti bilo kakva očekivanja od Tadića i njihove ekipe. Sama činjenica da je Srbija ogrezla u svakoj korupciji, ne samo onoj poslovnoj, potpuno degradira čitavu njenu vladajuću političku elitu. Kada jednom uronite u korupciju, vi teško iz nje izlazite. Na koji način će Tadić da se odrekne tog primamljivog plena koji demokrate imaju u Beogradu i ostalim gradovima Srbije. Na koji način će da oduzme ministarstva svojim saradnicima koji uživaju u istoj onoj vrsti plena, koju su im nekadašnji Miloševićevi maroderi ili Koštuničini ministri poput Stojkovića galantno ustupili. To je sve teže zamisliti, a korupciju i samu po sebi generiše ovakva centralizovana država, koja još uvek raspolaže sa 30 odsto nacionalnog bogatstva. Sve dok ima tog plena, ne mogu se očekivati hrabri i moralni potezi, jer u hrabrosti i moralnosti nema opipljive dobiti. Dokle god ta dobit postoji, dokle god se uživa u opštinama, gradovima i u Deltinim doprinosima, građani neće moći da zaključe kako su sve naše tvrdnje da su Koštunica i Tadić jedno te isto – potpuno neopravdane.
Svetlana Lukić: Pomenuli ste maločas Koštuničin odlazak sinoć na aerodrom da lično dočeka Đokovića. Tadić je u Lisabonu da lično bodri naše fudbalere. To što mi radimo preko sporta i taj osmeh Koštuničin kada je video Đokovića, kako vama to izgleda?
Nikola Samardžić: To je jedna manipulacija našim društvom, koje je funkcionalno nepismeno i u kojem je sport jedno od retkih uživanja, uz ono pakovanje piva od dve litre. S druge strane, profesionalni sport je u Srbiji odavno postao jedna od grana organizovanog kriminala i profesionalni sport je jedna od mreža organizacija koje su generisale ratove, zločine, pokolje i pljačke. U Grčkoj sam bio u jednom selu u koje je došao autobus sa našim turistima. Onda je iz autobusa izašao vodič koji je postrojio turiste, verovatno sa grupnim pasošima, koji onda imaju strah da će taj vodič da ih cinkari na granici, da neko može da ih hapsi. Sećam se, najodvratniji vodiči su bili oni Putnikovi vodiči u vreme socijalizma, oni su najviše pretili tim sankcijama – videćete vi kada se vratimo u Jugoslaviju. E, onda ih je on postrojio ispred restorana na kojem su visile neke prljave zastave i rekao – da vidimo gde je srpska zastava, tu je srpska zastava. Onda se okrenuo prema njima onako jadnima, postrojenima i viknuo – živela Srbija. I oni su viknuli – Srbija, i onda su otišli da se šetaju i jedu pečenu prasetinu. I to je to, mi smo još uvek u tom rankovićevskom vremenu i tu su razni idioti koji nas postrojavaju i teraju da iskazujemo patriotizam i kada treba i kada ne treba. E pa nećemo. Kako je završio Milošević, tako će i ovaj.
…
Svetlana Lukić: Ovako su juče nad Beogradom letela ponosna krila naše armije. A za kraj da se malo proveselimo, na granici razuma.
…
Bio je ovo Peščanik. Ako imate volje i vremena, dođite večeras u sedam sati u Jugoslovensko dramsko pozorište, tamo ćemo održati promociju devete knjige Peščanik FM, DVD arhive i sajta www.pescanik.net.
Emisija Peščanik, 14.09.2007.
Peščanik.net, 14.09.2007.