Odustajanje Srbije od odgovornosti u odnosu na najnoviju prošlost ponovo je u orbiti dominantne dnevne politike uključilo haško pitanje. Nespremnost da se preuzme odgovornost za neposrednu budućnost oslonila se upravo na relativizaciju organizovanog nasilja kojim je Srbija rasturala jugoslovensku zajednicu. Antiliberalna politika koju su tokom poslednjih pet godina vodile sve njene zvanične i slobodno izabrane institucije, dovela je do ukupne radikalizacije koja je dosegla vrhunac u balvanizaciji kosovskog mita. Zvanična Srbija je, umesto glave, ponovo počela da misli trupcima i krvlju. I nije slučajno da se sva njena pamet okupila oko pojedinih važnih misli predsednika najveće političke stranke i haškog optuženika. Otud i sazvučje poruka onih koji danas upravljaju Srbijom, iz socijalističko-narodnjačke vlasti i iz socijalističko-radikalne opozicije. Dok njihov formalni sadržaj postaje sve manje važan. Iskrivljena, lažna slika sveta i sebe same, još jednom je zvanična platforma Srbije i njenoga novog odumiranja.

U Srbiji je dominatna politika recycle bin svih propalih ideja. One se iz njene mentalne deponije izvlače po potrebi i nanovo troše. Zajedno s vremenom koje kao da se po ko zna koji put uzalud proživljava i satire.

Prva odrednica haškog testamenta odnosi se na državu koju je potrebno očuvati kao večiti izgovor obmane i zločina. Kao plen poslednje velike pljačke. Nije slučajno da se izborne poruke svode na redistribuciju. Zajedničko dobro je u haškoj viziji sirotinjski kazan kojim će se namirivati svi koji osećaju da su u tranziciji zaostali, ili su sve izgubili. Predigra su bili 17. i 21. februar, događaj koji se sve očiglednije odigrao u narodnjačko-radikalskoj režiji, pre svega kao orgijanje nad zapadnim ambasadama i priprema za socijalnu revoluciju kojom će se, u nekom budućem inflatornom tornadu, naizgled namiriti tranzicioni stradalnici i lumpenproleteri. Zato su na ministra odbrane, koji se usudio da o zaveri, u vladi, protiv javnog reda, mira i pravnog poretka, ponešto progovori, zajednički nasrnuli mafijaški pamfletisti, Utisak nedelje i RTS. Jedna od poruka pučista u vladi bila je da postoje slojevi koje njihovo materijalno i mentalno stanje oslobađa svih skrupula i odgovornosti. Plus putevi, vrtići, 200€ po kosovskoj srpskoj glavi, i Evropa i Kosovo, i Rusija i Kina, i Vijetnam i Indija.

Naredna važna poruka je u osloncu na sopstvene snage. Reaktivirana je mitologija o nacionalnim bogatstvima koja se prodaju u bescenje. Pošto je odbijao da se u skupštini raspravlja o njihovim monopolima, predsednik poručuje tajkunima da se prilagode upravo onom poretku koji je osporio nepovredivost svake imovine, uključujući krupan kapital. Odbijane saradnje sa EU, koja ne bi trebalo da ostane potpuno isključena iz izbornog procesa koji, i u Srbiji, iziskuje pažljiv monitoring, istovremeno je pretnja sitnom i srednjem kapitalu, i svim profesionalnim slojevima. Predsedniku Tadiću nije smetala intervencija svetske politike kad se rušio Milošević, organizovali se prvi postkonfliktni izbori, i nanovo izgrađivale razorene institucije. Ukoliko postoje uverenja da Srbija danas nimalo ne nalikuje svojim najružnijim danima, ona su nedemokratska samim svojim odbijanjem stvarnosti.

Antihaški lobi, koji je stajao iza dvanaestomartovskog atentata, a danas dominira srpskom politikom i izbornom kampanjom, jedva je dočekao da se na presedanu Ramuša Haradinaja primeni nova politička paradigma. Ona se sastoji od sužavanja ljudskih i građanskih prava, ubrzanja antihaške propagande, zahteva za odustajanjem od istrage nedavne prošlosti, uključujući saradnju s Haškim tribunalom, i na zastrašivanje svedoka i institucija, prema modelu ponašanja albanskih kosovskih klanova. Pomenuti presedan podrazumeva aboliciju Slobodana Miloševića i njegovih zlikovaca kojima se trenutno sudi, između ostalog i ometanjem postupaka u Hagu i samoj Srbiji. Vrhunac bi trebalo da budu oslobađajuće presude, uključujući lidera najveće partije. Pritisci na tužioca Vladimira Vukčevića u tom smislu su nastavak uništavanja poslednjih ostataka slobodnog i kompetentnog pravosuđa koji su počeli još pritiscima prethodne vlade na Specijalni sud i Tužilaštvo za ratne zločine.

Najvažnija odrednica haškog testamenta je, ipak, obezvređivanje ukupnog sistema i samog pojma sloboda. Tome doprinosi i evropska birokratija koja viznim rasizmom doprinosi blokadi tranzicije u velikom delu regiona. Razmena postojećih i proizvodnja novih ideja, putovanja, slobodno mišljenje, poslovanje i svih oblika veza među ljudima, uključujući one najintimnije, trebalo bi da su osnovna tema tekuće kampanje. I na osnovama stvarnosti, kakva jeste, koja iziskuje njihovo novo osvajanje.

 
Close to the Edge

Peščanik. net, 10.04.2008.

Leave a Reply