Preporuka za sticanje statusa kandidata, u vreme za koje smo pre 11 godina s razlogom pretpostavljali da ćemo postati punopravni član Evropske unije, ne može se nazvati uspehom. Pre se radi o naglašenom podsećanju na sve razloge dosadašnjeg neuspeha.
Zato se ne treba zavaravati. Jednostavno, današnja Srbija nije otvoreno društvo. U njoj još uvek preovlađuju osobine zajednice opsednute čarima istoricizma i ravnodušne prema rizicima samodestrukcije i izolacije. Posle kraćeg zatišja, u prvi plan su ponovo izbili emocionalni društveni pokretači, agresivno suzbijanje različitosti, teistička interpretacija istorije, pravdanje ratnih zločina, jačanje ekstremne desnice, naglašena uloga klera, nacionalizam i primitivni kolektivizam. Pritom, sve se vrti oko znakova i dekora. Bilo da se nadmeće pojmovima, normama i deklaracijama, bilo da se prava dokazuju ili osporavaju batinom, krstom, balvanom ili mantijom. Na sceni je puki politički simbolizam. Ne u službi predstavljanja, već kao program i cilj.
Ima li razlike između Koštuničinog stava da nam Evropska unija ne treba jer imamo Kosovo, i Tadićevog zalaganja za Evropsku uniju, ali ne po cenu priznanja Kosova? Između nije nam potrebna, jer nas ispunjava fikcija i potrebna nam je, ali ne po cenu odricanja od fikcije – nema suštinske razlike. U oba slučaja iluzije upravljaju našim političkim bićem. Oni koji ovu državu vode akteri su političkog imaginarijuma, u kome nas uveravaju, ako već i sami ne zamišljaju da se, kao u Alenovom filmu Purpurna ruža Kaira, iz stvarnosti može ući u prizor na filmskom platnu i iz njega se ponovo vratiti u život.
Za takvo stanje stvari krive su, manje ili više, sve političke garniture na vlasti od 5. oktobra 2000. do danas. Neke zbog toga što su to iz potaje i htele. Neke, opet, zbog toga što su se takvoj nastrojenosti dodvoravale, pretpostavljajući njenu ukorenjenost, umesto da se sa njom hrabro uhvate u koštac i pokušaju da je iskorene. Moderna, pismena, svetovna društva, govorio je Rorti, zavise od postojanja umno konkretnih, optimističkih i verovatnih političkih scenarija, nasuprot scenarijima spasenja s onu stranu groba. Scenariji naših političara, osim što su priglupo optimistični, s one su strane groba.
Država koja podgreva strah pripadnika svoje većinske etno-nacije od opstanka u drugoj državi i podupire njihov otpor svakoj domicilnoj pravnoj integraciji, ne može biti pouzdan garant prava sopstvenih manjina. Država koja nije u stanju da prizna posledice zasluženog političkog i vojnog poraza, priziva kulturu odmazde i ispoljava spremnost na nove bezizgledne avanture. Istrajna briga samo za pripadnike vlastitog naroda podiže uobrazilju na nivo biološkog obeležja i postavlja temelje diskriminacije.
Zbog svega toga, građanin Srbije koji se zalaže za neodložnu promenu ustava, priznanje Kosova, ulazak u NATO, jačanje autonomije Vojvodine, kraj podaništva prema Rusiji i potpuno distanciranje države od crkve i njene opskurne etike, koji traži objavu kraha spoljne politike i objavu neuspeha obrazovanja, reforme pravosuđa, borbe protiv korupcije i dovođenja javne i tajne policije u red, građanin koji se suprotstavlja svakom obliku nacionalnog idealizma i interesnih saveza sa restauratorima Miloševićeve politike, sa ostacima snaga koje su izazvale i vodile ratove i svima onima koji bi pali pod udar lustracije – nema danas relevantnu političku snagu u čijem bi programu i praktičnom delovanju našao pouzdan oslonac.
Neprekidno zaticanje u stanju nepripremljenosti vodi u poraze. Stalni i skrivljeni porazi mogu se podneti samo uz osećaj nepravde. Trajni, pak, osećaj nepravde uvek nalazi spoljašnjeg krivca, pa je izvor netrpeljivosti, usamljenosti društva i odbijanja sveta. Naša nepripremljenost se nasleđuje, praktikuje i zaveštava. Ona nije samo posledica nemara. Naprotiv, ne retko, ona je nepristajanje na pripremljenost, izraz nespremnosti na bilo kakve promene, na učenje za promene, na sticanje sposobnosti za realne procene i racionalne prognoze. Ona je metod političkog opredeljenja, poricanja sveta koji sledi, poricanja sleda.
Pomalo, nalik smo mitskom junaku Iksionu, koji je sa lažnom Herom, koju mu je Zevs sačinio od oblaka da bi od njegovog napastvovanja izbavio pravu Heru, u obesti i pijanstvu začeo potomstvo kentaura.
Nama demiurg nije bio potreban. Heru od oblaka sebi smo stvorili sami. Sami bismo morali i da rasteramo utvare.
Peščanik.net, 13.10.2011.