Fotografije čitalaca: Filip Gurjanov

Fotografije čitalaca: Filip Gurjanov

Debate o humanističkom obrazovanju činile su važan deo političkih rasprava vođenih u Americi osamdesetih i devedesetih godina. S jedne strane su bili konzervativni tradicionalisti koji su verovali da američki studenti treba da čitaju tekstove Zapadnog kanona – najbolja dela zapadnih umova, počevši od Aristotela – da bi se pripremili za život u demokratiji. Akademski multikulturalisti, s druge strane, smatrali su da humanističko obrazovanje mora biti obuhvatnije i da treba da uključuje dela pripadnika manjina, žena i nezapadnih autora.

Debate vođene osamdesetih i devedesetih bile su oštre. To je bio glavni front sukoba nemilosrdnih protivnika u nečemu što je kasnije opisivano frazom “kulturni ratovi”. Ipak, obe strane u sukobu verovale su u vrednost humanističkog obrazovanja – obrazovanja u oblasti istorije, književnosti, filologije, filozofije – kao suštinski važnog za demokratsko društvo. Ukratko, humanističko obrazovanje kao takvo nije se dovodilo u pitanje. Danas, u doba štednje, to nije slučaj. Mnogi Amerikanci više ne veruju da humanističke discipline zavređuju sredstva iz javnih fondova. To naročito važi za konzervativce koji se zalažu za smanjivanje državne podrške visokom obrazovanju uopšte i u to ime odbacuju humanističko obrazovanje u celini.

Uzmimo za primer državu Viskonsin. Početkom februara, guverner i mogući republikanski predsednički kandidat Scott Walker izložio je nacrt drakonskog državnog budžeta kojim je planirano smanjivanje sredstava za Univerzitet u Viskonsinu za više od 300 miliona dolara u naredne dve godine. Pored smanjivanja troškova, Walker je pokušao da preformuliše načela kojima je poslednjih stotinu ili više godina bila utvrđena misija Univerziteta u Viskonsinu, u tekstu poznatom kao “Viskonsinska ideja”. Navodno, po Walkeru, idealan univerzitet više nije onaj koji “širi znanje i njegovu primenu izvan zidova kampusa”, “traga za istinom” i ulaže napore da “poboljša uslove ljudskog života”, jer su u njegovom predlogu teksta te stavke izbrisane. Guverner je ponudio jednu skromniju definiciju zadataka univerziteta kao institucije koja treba da “zadovolji potrebe države za radnom snagom”.

Kada je objavljena Walkerova verzija Viskonsinske ideje, javili su se pobesneli kritičari (uključujući i neke konzervativce) i primorali ga da predlog povuče. Ipak, Walkerov pokušaj odlično ilustruje novije trendove u redovima konzervativnih političara. Konzervativci se danas bore protiv obrazovanja – naročito humanističkog obrazovanja, svih onih akademskih disciplina u kojima još istrajava staromodno istraživanje “ljudske situacije”.

Guverner Floride Rick Scott predložio je 2012. godine zakon kojim bi se podigla cena upisa na humanističke odseke državnih univerziteta. Scott i njemu slični govorili su da u vreme koje nalaže štednju visoko obrazovanje treba dovesti u red i naterati ga da se “prilagodi stvarnosti i mogućnostima ekonomije”, kako je to formulisao republikanac i predsednik državnog senata Don Gaetz. Drugim rečima, za razliku od diplome poslovne škole, diploma humanističkog odseka je luksuz. Čak se i predsednik Obama pridružio tom horu kada je nedavno polušaljivo izjavio da će studenti koji završe obuku za neki konkretan posao sigurno zarađivati više od onih koji završe istoriju umetnosti.

Taj antiintelektualizam, animozitet prema ideji da je proučavanje humanistike vredno truda i pored odsustva očigledne koristi na tržištu rada, duboko je ukorenjeno u američkoj istoriji. Predsednik Theodore Roosevelt je govorio da “u Sjedinjenim Državama moramo razviti sistem u kojem će svaki građanin biti obučen da bude efikasan kao samostalna ekonomska jedinica i pripremljen da uspešno sarađuje s drugima”. Savremeni konzervativci samo prate sirovu utilitarnu logiku koja je uticala na mnoge političare i reformatore obrazovanja još od osnivanja prvih državnih škola.

Ali nije uvek bilo tako. Osamdesetih i devedesetih godina, istaknuti konzervativci poput Williama Bennetta, predsednika Nacionalne fondacije za humanistiku, a zatim i sekretara za obrazovanje u Reaganovoj administraciji, smatrali su da svaki Amerikanac treba da stekne humanistički utemeljeno obrazovanje. Ta iznenađujuća i ne tako davna prošlost uglavnom je zaboravljena, ne samo zato što većina konzervativaca danas poriče vrednost humanističkih disciplina. Zaboravljena je zato što su argumenti koje su Bennett i njemu slični iznosili korišćeni u kontekstu traumatičnih kulturnih ratova, kada su se levica i desnica oštro sukobljavale oko radikalno različitih vizija humanistike.

Malo ljudi žali za vremenom kulturnih ratova, jer to je bila bitka nepomirljivih neprijatelja. Ipak, u retrospektivi, možda bi bilo korisno da se podsetimo perioda kada su obe strane u nacionalnoj debati verovale da je humanistički zasnovano obrazovanje ključno za opstanak demokratije.

Kao jedan od vodećih konzervativaca u kulturnom ratu, Bennett je zastupao tradicionalističko shvatanje humanistike. Verovao je da Zapadni kanon – koji je na tragu Matthewa Arnolda definisao kao “sve najbolje što je rečeno, mišljeno, napisano ili drugačije izraženo na temu ljudskog iskustva” – treba da bude filozofski temelj visokog obrazovanja u zemlji.

“Budući da je naše društvo proizvod zapadne civilizacije i mi smo njeni baštinici”, zaključuje Bennett bez zazora, “američkim studentima je potrebno da razumeju njeno poreklo i razvoj od njenih početaka u antici do danas”.

S druge strane, predstavnici humanističkih disciplina na katedrama za engleski i istoriju imali su kritičniji odnos prema Zapadnom kanonu. Smatrali su da je previše evrocentričan i da uključuje previše muškaraca da bi ispravno odražavao stvarnost modernog američkog društva, pa su ga revidirali uključivanjem knjiga čiji su autori žene ili pripadnici manjina. Toni Morrison je smeštena pored Shakespearea. Kao što je teoretičarka književnosti Jane Tompkins rekla novinaru Njujork tajms magazina 1988. godine, borba za reviziju kanona bila je bitka “sukobljenih frakcija za pravo na uključivanje u predstavu koju Amerika gradi o sebi”.

Mnogi studenti su se slagali sa revizionistima. Bill King, predsednik Unije crnih studenata na Stanfordu, podneo je 1986. godine akademskom senatu univerziteta formalnu pritužbu u kojoj je tvrdio da je spisak literature za predmet Zapadna civilizacija rasistički. “Program studija Zapadne kulture u obliku u kojem je sada organizovan oko spiska literature i zastarele filozofije koja Zapad vidi kao Grčku, Evropu i Evro-Ameriku je pogrešan. Još je gore”, nastavio je, “što se ljudima tako nanose nevidljive mentalne i emocionalne povrede”. Studenti Stanforda koji su se protivili programu zapadne civilizacije marširali su i skandirali, “Hej hej, ho ho, zapadna kultura mora pasti”, pa je akademski senat odobrio manje izmene u spisku obavezne literature za koje su se nadali da će zadovoljiti osnovane zahteve njihovih sve šarolikijih studenata.

Senzacionalistički mediji su reviziju programa na Stanfordu prikazali kao konačnu propast Zapada. Njuzvik je objavio članak pod naslovom “Oprostite se od Sokrata”. Allan Bloom, filozof sa Univerziteta u Čikagu, poslao je 1989. pismo uredništvu Volstrit džornala – dve godine nakon što je u knjizi Sumrak američkog uma izložio rigorozne, mada ekscentrične argumente u prilog humanističkom obrazovanju utemeljenom na Zapadnom kanonu – u kojem je tvrdio da je revizija na Stanfordu travestija: “To bezrezervno predavanje sadašnjici i odustajanje od potrage za standardima prema kojima ćemo joj suditi predstavljaju samu definiciju sumraka američkog uma. Nisam mogao da dobijem upečatljiviju potvrdu svoje teze.”

Bloom je verovao da humanističko obrazovanje studentima treba da pruži “četiri godine slobode” koje je opisao kao “prostor između intelektualne pustare koju ostavljaju za sobom i neizbežno sumorne obuke za rad koja ih čeka posle diplomiranja”. Liberali i levičari bi možda podržali takav argument da Bloom nije ujedno odbacio tekstove žena, pripadnika manjina i nezapadnjaka kao nedovoljno vredne u poređenju sa velikim knjigama autora koji su izgradili Zapadni kanon, ljudi poput Sokrata.

Iz današnje perspektive kulturni ratovi za polje humanistike izgledaju kao neobični relikti neke daleke i sve udaljenije prošlosti. Pitanje da li Stanford treba da bira između Johna Lockea i Frantza Fanona, što je bio predmet polemika vođenih na stranicama Volstrit džornala 1988. godine, u današnjoj neoliberalnoj klimi obeleženoj budžetskim rezovima i merama štednje, gubi smisao. Locke i Fanon su se konačno našli na istoj strani – ali izgleda da je ona gubitnička. Ko je na pobedničkoj strani? Kao primer Pobednika možemo navesti knjigu o menadžmentu iz pera Jacka Welcha, direktora kompanije General Electric, koja je veoma popularna u američkim poslovnim školama. Nažalost, čini se da je čak i svemogući Zapadni kanon, revidiran ili ne, nemoćan pred Pobednikom i kultom biznisa. Od konzervativnih branitelja humanistike ostali su samo glasovi u pustinji. Filistejci su u ofanzivi.

Kulturni ratovi na polju humanistike koji su dominirali visokim obrazovanjem osamdesetih i devedesetih godina imaju trajan istorijski značaj. Akademski debatni mečevi koji su odjekivali daleko izvan univerzitetskih kula od slonovače razotkrili su krizu vere u sebe. Da li je Amerika dobra zemlja? Mogu li zemlje biti dobre – mogu li njihovi stanovnici biti slobodni bez ikakvog utemeljenja slobode? Da li bi te temelje trebalo tražiti u klasičnom liberalnom humanističkom obrazovanju, onom koje je Matthew Arnold opisao kao “najbolje što je mišljeno i rečeno”? Da li su “najbolja” filozofija i književnost isto što i kanon Zapadne civilizacije? Ili je Zapadni kanon rasistički i seksistički? Da li je “najbolje” uopšte validna kategorija kada razmišljamo o tekstovima? Debate o tim apstraktnim pitanjima uzdrmale su nacionalne institucije visokog obrazovanja i pokazale da se kulturni ratovi ne mogu svesti na bilo koje određeno pitanje, pa ni na skup pitanja. Zapravo, kulturni ratovi su često više bili motivisani epistemološkim pitanjem o nacionalnom identitetu: Kako Amerikanci treba da razmišljaju?

Ali u naše doba štednje od Amerikanaca se ne očekuje da razmišljaju. Neoliberalima ne smeta revidirani kanon, ne smeta im inkluzivna i multikulturalna vizija humanistike. Neoliberalima smeta trošenje novca iz budžeta na nešto što je naizgled sasvim beskorisno. Američki konzervativci su odustali od tradicionalističke odbrane Zapadnog kanona i otkrili da im nikakav kanon nije ni potreban.

Autor teksta je i autor knjige A War for the Soul of America: A History of the Culture Wars / Rat za dušu Amerike: istorija kulturnih ratova.

Andrew Hartman, In These Times, 19.05.2015.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 31.05.2015.

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU