Kada režim nema volju da na socijalne nemire odgovori otklanjanjem njihovih sistemskih uzroka, sva je prilika da će pribeći nasilnim merama i osloniti se na pomoć uličnih batinaša. Ta istina dobro je poznata studentkinjma i studentima iz studentskog pokreta. Noćni napad na blokirani Filozofski fakultet samo je još jedan u nizu događaja, koji se po gotovo identičnom scenariju odvijaju svaki put kada tenzija između studenata i vlasti postane kritična. Podsetimo se, u blokadama Filološkog i Filozofskog fakulteta 2011. dogodilo se nekoliko upada mladića sa fantomkama, od kojih su neki bili naoružani i noževima. Oni su se, znakovito ili ne, pojavljivali kasno uveče, u trenucima kada čuvari/redari/policajci predaju smenu, prave pauzu ili iz nekog (ne)poznatog razloga budu nakratko odsutni. Slični incidenti ponavljali su se i tokom studentskog organizovanja 2012. i 2013. godine, a kao po pravilu bili su adresirani na najglasnije i najistaknutije zagovornike studentskih prava.
Četvorica mladića prekrivenih lica upala su na Filozofski fakultet 12. oktobra, nešto iza ponoći, u trenutku kada su studentkinje iz noćne smene blokade zaključavale glavni ulaz fakulteta. Da je reč o političkom obračunu ne svedoče samo tipologija nasilja i fašistička obeležja jednog od napadača. Ušavši u zgradu fakulteta, nasilnici su po imenu tražili mladića koji je već niz godina aktivan u studentskim protestima, a u širim krugovima označen kao „komunista“. U tom okršaju mladić je ostao bez jakne, u kojoj su bila njegova lična dokumenta. „Stop pljački studenata“, transparent koji sažima problem implementacije bolonjskog sistema studiranja na univerzitetima u Srbiji, te zbog toga od početka blokade stoji na ulazu u Filozofski fakultet, tako je poprimio i krajnje ciničan prizvuk doslovnosti. Ali, oteti novčanik i mobilni telefon nisu ukradeni iz materijalnih pobuda. Reč je o otimanju privatnih podataka radi zastrašivanja. Do tih podataka došle su siledžije koje nacizam prodaju u formi borbe protiv „ciganizacije“ i „pederizacije“.
Policija se juče, kao i ranijih godina, pojavila tek posle fašističkog prepada, kada nikakva intervencija više nije bila potrebna. Napadi fašističkih parapolicijskih formacija na studentske i radničke proteste jesu istorijska datost i politički prerogativ svakog autoritarnog režima. Čak i ako zvanični organi vlasti nisu nalogodavci uličnih akcija ekstremne desnice, njima to odgovara, jer se postiže željeni efekat, a ruke vlastodržaca makar nominalno ostaju čiste. Takva strategija sabotiranja studentskog samoorganizovanja komplementarna je onoj koju sprovode SKONUS i Ministarstvo prosvete, jer se zasniva na istoj ideji demoralisanja i lažnog uveravanja da je svaki pokušaj automatski osuđen na propast. S jedne strane, studenti se ubeđuju da Ministarstvo nema nikakve mogućnosti da nešto učini, iako je upravo Ministarstvo prosvete inicijator i kreator spornih izmena Zakona o visokom obrazovanju. S druge strane, teško da se može zamisliti metod koji tako brzo demotiviše i anulira socijalni bunt kao što to čini nasilje i fašistički teror. Cilj je, dakle, da, prevareni i zastrašeni, studenti sami odustanu.
U tom svetlu, protest, uspostavljen samoorganizacijom studentkinja i studenata sa raznih fakulteta, zakazan za 15. oktobar, dobija na važnosti. Neophodno je glasno reći da je neprihvatljivo licemerno odustajanje SKONUS-a od studentskih zahteva i farsično postizanje dogovora sa Ministarstvom. Ohrabruje vest da samoorganizovani studenti nisu u potpunosti ostavljeni na cedilu od strane zvaničnih studentskih predstavnika. Savez studenata Beograda, najstarija studentska organizacija u Srbiji, odlučno je digao glas protiv lažnog kompromisa SKONUS-a i Ministarstva prosvete. Cilj protesta su konkretna zakonska rešenja, a ne preporuke koje bi Ministarstvo trebalo da uputi fakultetskim upravama. Zato je svako podmetanje preporuka kao ispunjenja zahteva sramno i uvredljivo.
Međutim, treba reći da prigovor o trivijalnosti trenutne studentske borbe stoji. Studentsko telo, koje je u stanju da snažno reaguje na socijalnu nepravdu i postavi radikalne i progresivne zahteve, danas traži samo 6 ispitnih rokova i mogućnost budžetskog finansiranja apsolventske godine. Kako su ukinuta prava predstavljala višedecenijsku praksu na univerzitetima u Srbiji, oštra retorika kojom se studentski zahtevi javnosti prikazuju kao megalomanski i iracionalni, pa dakle neostvarivi, čini situaciju dodatno nelogičnom. Upravo ta pragmatična postavka problema vodi u još jedan paradoksalni obrt: ti zahtevi ipak su vredni zauzimanja beskompromisnog stava. Upravo zbog njihove minimalne sadržine i krajnje defanzivnog statusa ne treba posustati pred izmišljenim preprekama i nesuvislim objašnjenjima. Politička klima diktatorskih stremljenja nastoji da potre i samu pomisao na protivljenje. Stoga kao društvo nismo u poziciji da biramo između malih i velikih prava, samorazumljivih i radikalnih zahteva. Ako ne budemo u mogućnosti da se suprotstavimo gaženju postojećih prava, nestaće i ono malo političkog prostora u kojem bi artikulisanje rastućeg nezadovoljstva i njemu odgovarajućeg socijalnog dijaloga bilo moguće.
Peščanik.net, 13.10.2014.
Srodni linkovi:
Vladimir Ilić – Profan je prs`o
Vladimir Ilić – Buđenje profana Filozofskog u 21. veku
Ivica Mladenović – BlokaDA Filozofskog fakulteta
Jelena Lalatović – Studenti su zapalili žito