Odavno me opseda fenomen izvesne “nestvarnosti” dobrog dela naše političke (kontra)elite: mnogi od tih ljudi, naime, više deluju kao likovi nego kao ličnosti, ako razumete šta hoću da kažem. Evo, pogledajte samo kandidate za predsedničke izbore: ima tu i anonimnih statista iz masovnih scena (neki Dobričanin), i živopisnih likova srpske realističke pripovetke XIX veka (Rističević), a imamo čak i metohijsku Hilari Klinton, koja likom i delom podseća na svoj američki model tačno onoliko koliko pećka čaršija podseća na Menhetn (Milanka K.). Ipak, čak i u tako oštroj konkurenciji, Velimir Velja Ilić se ističe: u njegov je javni lik ugrađena, i od njega već posve neodvojiva, stanovita neodoljiva animiranost: njegovi postupci, rečnik, način na koji besni, sve su to svojstva izvesne sorte crtanih likova, recimo onih koji vazda nastradaju od Duška Dugouška. S jednom razlikom: crtani likovi ne mogu da vas ritnu u koleno, a Velja to može, kao što Vlada Ješić odlično zna. E, baš taj šut u koleno najbolji je dokaz da Velja ipak postoji u četvorodimenzionalnom prostoru; uostalom, da nije tako, Republička izborna komisija ne bi ni uvažila njegovu kandidaturu, kao što, na primer, nema šanse da bi priznala Patka Daču za kandidata, pa taman ovaj imao potreban broj validnih potpisa. Uostalom, odakle Patku Dači uverenje o državljanstvu?!
A sada sasvim ozbiljno… Posedujući nekakvu rudimentarnu svest (ili bolje rečeno: instinkt) o političkom marketingu, Velimir Ilić uistinu se samoproizveo, precizno izgradio i usavršio konture lika koji sada sa uspehom igra, tako da ono što gledamo i slušamo, a što je produkt “krojačke radionice Ilić” jeste zapravo ovaploćenje jednog fantazma autentičnosti. Drugim rečima, lik koji – objektivno gledano – pati od neke vrste napred spomenutog viška animiranosti, istovremeno nastoji da se prikaže kao Šampion Autentičnosti, kao idealni maneken jednog geopolitičkog fantazma. Može li to malko jasnije? Može. Ilićeva strategija, ne od juče i ne samo za ove izbore, bazira se na tome da svojim glavnim konkurentima, kao i svima ostalima koji mu nekako stanu na put, odrekne “autentičnost”, to jest da barem implicitno porekne legitimnost njihovih vladalačkih pretenzija među Srbljem; dakle, za razliku od njega, oni Imaju Problem, a taj je problem u tome da sadrže izvesnu urođenu falinku “neautentičnosti”: ili nisu Srbi, ili nisu Srbijanci, ili su Beograđani (što znači da su “otuđeni” od jednog kulturološkog fantazma Autentičnosti, koja – u svojoj “srpskoj” varijanti – može prebivati samo u idiličnim šumadijskim pejzažima; ovo otkriva stanoviti hajdegerovski potencijal u čačanskog mislioca…), ili su Vojvođani, što ukazuje na kulturološko-mentalitetsko-etničku “nečistost” kao neotklonjivo nasleđe Crno-žute Monarhije, ili vode ne-autentični, ne-srpski i ne-domaćinski život (narkomani su pa zato imaju sumnjive nešumadijske podočnjake, ili “imaju dečka” etc.) ili su već ovako ili onako zastupnici nekih mračnih Ne-Naših Interesa.
Čitao sam ovih dana bar šesnaest Ilićevih intervjua; dakako, u svakom se iznad svega žali na svoju medijsku diskriminisanost… No, mnogo je zanimljivije od toga kako se Ilić samodefiniše u odnosu na konkurenciju: Tadić je licemerno prikriveni, a Jovanović bestidno otvoreni zastupnik Zapada, a Nikolić je marionetski eksponent/gubernator Istoka; u sredini, dakle, stoji samo On, Velimir Ilić, grassroots narodni tribun, lociran u sam epicentar tog fantazma autentičnosti, bezbedno udaljen i od Vašingtona, Brisela i Moskve, ali bogme i od prestonog Beograda, koji je i sam identitetski razvodnjen, manjkav, zaražen virusom Drugosti. Zato je samo on, Ilić Velimir, garant “prave narodne politike”, koju može da vodi samo pravi srpski domaćin, ovaploćen baš u njemu.
Dakako, kao što je izmislio samog sebe u onom svojstvu u kojem se najradije pojavljuje, Ilić je tako izmislio – tačnije: upotrebio gotovu izmišljotinu nadriromantičarske “narodoljubive inteligencije” – i lik srpskog domaćina. Takav, naime, manjim delom odavno ne postoji, a većim nikada nije ni postojao. Dakle, “srpski domaćin” iz ilićevskog diskursa naprosto je izmaštani ideal-tipski obrazac jedne pasatističke kulturološke nostalgije. Kao takav, on se odavno nastanio u domenu paklenog šunda, a kobno je ispuštati iz vida da je izvesna vrsta šunda sa “spasilačkim” političkim pretenzijama ubila više ljudi nego puške i cigarete zajedno. To kao da je najbolje od svih shvatio Corax: on pogađa pravo u srce problema kad Velju crta obuvenog u opanke-šiljkane. Zašto to nužno izaziva prepoznavajući, katarzični humorni efekat? Ne zarad – kako bi to zaključuila druga liga NSPM-mislilaca, u svom već poslovično tužnom odsustvu lucidnosti, talenta i stila – nekakvog (malo)građanskog sprdanja nad opancima kao nečim “seljačkim”, nad čime se tobože ti “pokondireni inteligenti” gade. Ne, problem je opet u iskonstruisanosti Ilićeve “autentičnosti”: u naših dobrih dedova i baka, opanci su samo obuća; u Ilića, oni su ideologija. Razlika između to dvoje velika je kao ovaj svet.
Ono što Ilića čini “najdesnijim” u trenutno relevantnoj ponudi jeste to što je on najbolji eksponent svih zamislivih desničarskih fantazama. U poređenju s njim, Nikolić je tek kolebljivi eklektik, sa jakim natruhama neiskorenjivog levog populizma (a baš takav je, uostalom, i sam svetonazorni profil radikalne stranke; zato i jeste tako skandalozno privlačna ovdašnjem biračkom telu). Nikolić vam deluje kao savršeni model prosečnog srpskog evrimena na prelazu milenijuma, kao pravo “dete komunizma”, isplivalo iz naplavina ekspresne urbanizacije: seosko-prigradski provincijalac koji se prvo dočepao Kragujevca, a onda i Beograda, i ne misli u tom smislu ništa da menja; njegova javna “nostalgija” otuda ne ide dalje od vikendaškog pečenja rakije na seoskom imanju. Za razliku od njega, Ilić želi da simbolizuje onu Srbiju koja se (tobože) nikada nije ni mrdnula od kotla sa džibrom (osim koliko mu je trebalo ne bi li magistrir’o); otuda je najlepše što ume da kaže o sebi to da živi na mestu na kojem je živeo i njegov pradeda. No, ponavljam, te Srbije zapravo nema, jer ni oni koji tako žive ne vide u tome baš ništa romantično; takav “romantizam” postoji samo u glavama nostalgičnih polutana, raskrečenih između zavičaja i novih staništa, između prerazgaženih “opanaka” i pretesnih “lakovanih cipela”.
Šta je zapravo ilićevsko “narodnjaštvo”? Ponajpre, ideologija svesnog i sistemnatskog nepoznavanja i nepriznavanja Drugog, ali ne Drugog kao Stranca (taj “nas” i ne zanima; sve što želimo od njega jeste da nas ostavi na miru, da do kraja sveta proživljavamo ekstatično narcisističke kultur-orgazmičke udare grcajući u sopstvenoj “autentičnosti”), nego Drugog kao nerealizovane mogućnosti sebe samog. Zamumuljeno? Hajdemo ovako. Ilićevska “ideologija šiljkanizma” tvrdi da je u posedu zlatnog grala srpske (ili bar srbijanske, ili šumadijsko-pomoravske) autentičnosti, kao jedino dostojnog modela življenja i osećanja sveta, svetonazora, vrednosnog sistema, ukusa… Paradigmatičan je primer jedan davni Kulturni nokaut u kojem se zborilo o famoznoj Guči – odavno metafori jedne isfabrikovane, “lažne autentičnosti” – i u kojem je Milutin Petrović uistinu duhovito i lucidno dekonstruisano novokomponovani srpski “trubački mit”. Velimir je Ilić na to i slična podbadanja uporno, refrenozno trubio kako ti što im tu nešto kao nije po volji zapravo jesu obični licemeri koji se prave da su fini i da slušaju Mocarta a onda kod kuće, kad ih niko ne čuje, odvrnu trubače, da se opušteno provesele… U čarobnom ilićevskom svetu drugi se, dakle, ne mrzi u svojoj iritantnoj različitosti (kao kod obične, banalne ksenofobije), jer se čak i ne pretpostavlja da bi on mogao realno postojati, bar ne među “nama”; drugi je zapravo Isti, ali iz nekih razloga – iz neke niskosti, koristi, tako već nečega… – simulira nekakvu svoju identitetsku izobličenost, pravi se da preferira Mocarta, Majlsa Dejvisa ili Ramonse, ali Mi zapravo znamo da je sve to tek farsa, jer: recite iskreno, ko bi uopšte to mogao stvarno želeti da sluša?! Zato je Drugi tek predmet moralnog prezira: on je zapravo Ja koje to ne želi više da bude, on je odmetnuto Ja, ono koje je kukavički izdalo svoju autentičnost, nazulo cipele i, uopšte, pogospodilo se. Ako ste i sami među takvima, Velja vam poručuje da za vas možda još ima nade: sve što je potrebno jeste da se odreknete svoga pogrešnog, zabludnog Ja i razmenite ga (sa primetnim olakšanjem) za njegovo autentično Mi. Ali, zar nije rečeno da to Mi u stvarnosti ne postoji? Tačno. Nema veze, nakon uspešne “operacije” neće ni Ja više postojati, i tako će nad Srbijom konačno zavladati mir i spokoj. Osim ako neki slučajno preživeli muzički uređaj ne bude doveka emitovao u etar zaglušno trubačko rge-rge-rge-rge, obaveštavajući ostatak kosmosa o kraju jedne čudnovate priče, čiji su junaci čvrsto (po)verovali da su ono što nisu, jer se nisu usuđivali da budu ono što jesu, i pošto im je objašnjeno da to što jesu zapravo nisu oni nego neko drugi, da bi se ispostavilo da ono što nisu, a trebali bi da budu, uopšte ne postoji. Konačan rezultat? Stvarnost-Fikcija 0:0, bez produžetaka, bez revanša. Bez nade, uostalom.
Peščani sprud
Peščanik.net, 15.01.2008.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Teofil Pančić (see all)
- Rat drugim sredstvima - 07/12/2022
- Media and the past that is not passing - 27/12/2019
- Mediji i prošlost koja ne prolazi - 27/12/2019
