Idila

Radio emisija 25.02.2011, govore: Ilir Deda i Vladimir Gligorov. 

 
Svetlana Lukić: Dobar dan, napolju je jako lepo. Skoro idilično, ali nikako nije lepo, ako morate negde sa jasnim ciljem da idete, onda će vas iznervirati preplašeni vozači koji se ponašaju kao da je napolju počeo armagedon. Svi su se prepali, vuku se, mrzelo ih je da očiste kola, vire kroz rupice na šoferšajbni, koje su odledili. Dakle samo najnužnije, samo ono što se mora, za sve više se nema volje. Jedva sam stigla na posao, nerviraju me celo jutro ovi naši vozači i sve ih zamišljam kako sebi govore: – Pa uostalom i kuda da idem? Kuda žurim? Koliko me plaćaju, dobro sam i ustao iz kreveta. Šta ako me neko udari? Šta ako ja nekoga ogulim? Šta ako mi padne ledenica na haubu? Mi nismo više kao oni gnevni narodi što se bune širom sveta, a videli ste i u Zagrebu, tamo je došlo do tuče policije i demonstranata, koji su skandirali: Lopovi, lopovi. Naši lopovi mogu da budu mirni, mi više nismo gnevni narod. Pitomi smo, kao što nas uče pravoslavne izreke: Sagnutu glavu, sablja ne seče. Trpen spasen. Više tuge bliže Bogu.

Pre nego što počnemo da radimo danas, jedno obaveštenje: za 12. mart, nas dve pripremamo i jedan TV Peščanik. Tema je atentat na premijera Zorana Đinđića. Emisija će biti na programu televizije B92. 12 marta, dakle uveče, a pred premijera istog dana u podne u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Već smo snimili sagovornike: Srđu Popovića, Dubravku Stojanović, Vladimira Bebu Popovića, Žarka Koraća i Vesnu Pešić. U ulozi voditeljke je Mirjana Karanović, a dokumenta čita glumac-vilenjak Dragan Mićanović. Naslov emisije je „Atentat – naša privatna stvar“. A sasvim prikladno finansirali ste je vi, slušaoci Peščanika svojim učešćem u akciji „Evropa u glavi slušalaca“. Od sutra ulazimo u montažu pa ćemo propustiti sledeću emisiju na radiju 4. marta. To ćemo vam nadoknaditi 11. marta, kada će vam govoriti jedan jedini Beba Popović. To će biti šira verzija velikog intervjua, kojeg smo napravili sa njim za ovaj film o atentatu.

A sad ćemo malo da radimo. Kao što znate, uskoro treba da počnu tzv. tehnički pregovori između Beograda i Prištine i vidim da je u našim redovima nastala panika. Ne samo što smo dakle, kao šefa pregovaračkog tima dobili čuvenog Borka Stefanovića, koji sve što je do sada radio, radio je iz senke, da ne kažem iz mraka, krijući se iza svog druga, Vuka Jeremića i sad on treba da izađe na sunce i da vodi tako važne pregovore. A ko će biti sa druge strane stola? Strahotna Edita Tahiri. Eto bauk, Edita Tahiri, kruži po ministarstvima, kruži i po srpskim medijima. Ona je, piše se danas u mnogim medijima, „jedna gospođa koja je veoma visoko obrazovana”. Ona je bila član delegacije Kosova na pregovorima u Rambujeu ’99. godine. Bila je ministarka spoljnih poslova Kosova u onom periodu od ’91. do 2000. godine. Govori naravno odlično engleski jezik, kaže da može da pregovara, ako treba i na srpskom jeziku i sve joj to nije bilo dosta, nego je nedavno doktorirala i na Harvardu. Ali, ako se budu ovom našem pregovaračkom timu pridružili, osim ovih Batakovića, koji će objasniti gospođi Tahiri da su Srbi pre Alabanaca došli na Balkan, onda možemo da pridružimo našeg legendarnog Duška Lopandića, koji će joj lepo objasniti da su ona i njeni sunarodnici, potekli direktno od amebe. Kosovo je ovih dana proslavilo tri godine od svoje nezavisnosti. Kosovo je ovih dana dobilo predsednika države, novog predsednika države Bedžeta Pacolija. I on nije baš nama po volji. Prvo, mnogo je bogat i to ima neke firme, bukvalno od Kazahstana do Floride, Češke, Poljske, Slovačke, Slovenije itd. i to mu nije dosta, nego je Bedžet Pacoli i lični prijatelj Bila Klintona i Jeljcina i sve mu to nije dosta, nego ima i neku vilu na jezeru Lugano, ali sve u svemu znam da je njemu prvi komšija Dik Marti. Tako da može direktno da utiče na Dika Martija. Ništa, ovde imamo dvoje ljudi, koje smo dobili kao protivnike i koji govore otprilike trinaest jezika i imaju jedno trinaest milijardi evra i s druge strane ko? Borko Stefanović. Na ovim izborima Srbi su takođe učestvovali, jedan deo srpske populacije, dobili su tri ministarstva u ovoj novoj Vladi, koju predvodi Hašim Tači. E sada, mi ćemo vam u današnjoj emisiji predstaviti jednog mladog, nadamo se perspektivnog kosovskog političara. On je jako mlad čovek, zove se Ilir Deda. On odnedavno praktično ima jednu političku stranku koja se zove Novi duh.

Ilir Deda: Kosovo je svoju trogodišnjicu slavilo bez zvaničnog predsednika, bez skupštine i sa jednim sumornijim pogledom na budućnost, a naročito što se tiče i naše unutrašnje situacije, u prvoj ruci našeg ekonomskog kolapsa, a drugo i što se tiče međunarodnog ugleda Kosova, koji je uništen, decembra i svim ovim natpisima po zapadnoj štampi o pojedinim političkim ličnostima. I sad mi sebe smo našli ovog 17. februara 2011. sa jednom skupštinom koja nije bila konstituisana, a nad kojom visi jedan veliki oblak sumnje, zato što naši parlamentarni izbori, prvi u državi, 12. decembra prošle godine nisu bili regularni. Isti ljudi su glasali nekoliko puta i to po celom Kosovu, a da ne pričamo o onim kontrolnim sprejevima koji nisu radili tog dana. Prebrojavanje glasova nije bilo fer i jednog pritiska međunarodne zajednice, da se što pre stvori nova vlada, jer očekuje nas dijalog sa Beogradom, koji je veoma važan Robertu Kuperu iz Brisela i kako, mislim, deo nas gleda na sve to je ponovo stabilnost, ili tzv. stabilnost, je važnija od demokratije.

Svetlana Lukić: Kad kažu stabilnost, šta misle pod stabilnošću?

Ilir Deda: Pa to je nekakva funkcionalna Vlada, koja može da bude korumpirana, ili forma je njima važnija od suštine. Ekonomske prilike kod nas su veoma pesimistične. Mi smo ušli u jednu veliku kapitalnu, javnu investiciju, to je izgradnja autoputa Kuks – Merdare. Postoje spekulacije i po nekim dokumentima Međunarodnog monetarnog fonda, da će to koštati negde Kosovo oko milijardu evra, a Kosovo te pare nema. E to znači da mi sada trebamo prodati naše profitabilne javne kompanije, kao što je naš „Telekom“ i ući u privatizaciju energetskog sektora, da bi u najvećoj meri finansirali taj autoput. Jedna pametna vlada to ne radi. Kosovo će dobiti jednu veoma slabu vladu i jednog predsednika, koji nema međunarodni autoritet i ponovo izabrati odlazećeg, ili nadolazećeg premijera, koji ima oštećen, srozan ugled, ne samo na Kosovu, nego i međunarodnoj zajednici. A Kosovo je povezano sa međunarodnom zajednicom i izolovano na kraju krajeva, na Balkanu i ja kažem, Kosovo je u getu. Građani Kosova idu kroz jednu trostepenu izolaciju. Izolacija u Kosovu, jer sada najviše sloboda kretanja se tiče, sever- jug. Znači na Ibru se to završava. Izolacija na Balkanu, jer mi ne možemo slobodno putovati od ’99. godine, kosovski dokumenti nisu priznati od Srbije i Bosne i Hercegovine zbog Republike Srpske. I naravno, mi smo jedini koji nismo ni u procesu vizne liberalizacije sa Evropskom Unijom, a izolacija Kosova neće pomoći demokratizaciji Kosova. I mi gledamo naše zapadne prijatelje kao da ništa nisu naučili u poslednjih 20 godina i naravno dijalog sa Beogradom, koji ne bi trebao biti prioritet, a jeste za Brisel, ili za deo Brisela.

Svetlana Lukić: Kako bi ti našim slušaocima pokazao socijalno- ekonomsku situaciju na Kosovu? Gde rade ljudi… Da, od čega žive?

Ilir Deda: Po tim statističkim podacima, isto i kod nas, koji kažu da je nezaposlenost oko 42 posto, siromaštvo je 50 posto, a ekstremno siromaštvo je 18 posto, što je oko 6 posto više nego pre deset godina. Mi svake godine dobijemo, naša radna snaga, dobije oko trideset hiljada novih ljudi, a godišnje se zaposli pet do šest hiljada, i mi imamo jednu veoma veliku dijasporu u Evropi i Sjedinjenim Država, koja održava svoje porodice. Skoro svaka porodica na Kosovu ima nekoga ko živi na zapadu. E sad, ta socijalna situacija je na primer, penzioneri primaju… njihove penzije su između 40 i 70 evra i imamo mlade ljude, koji žele normalno da žive. A na Kosovu je 70 posto ljudi mlađe od trideset godina. To može da bude jedan veliki potencijal za razvoj, a može da bude i jedan veliki potencijal za krizu. Mi imamo, mislim zbog naše možda društvene strukture, omladinu koja još uvek ćuti i ispoljava svoju frustraciju kroz različite načine, ali ne kroz takve načine da bi nešto destabilizovali, jer je ljudima još uvek u sećanju rat, razaranja i nekako se i teše time kad kažu: – Pa dobro pre jedanaset godina nismo imali ništa, razrušene kuće i tako to, sada barem imamo nešto. Sad treba da se borimo da nam život bude bolji. Ali, najproblematičnije je ako naša omladina izgubi poverenje, da kroz demokratski sistem, znači izborni, mogu nešto promeniti, a ovo je prvi put 12. decembra da smo mi imali najveći odziv mladih ljudi na izborima i njihova volja je prekrojena i onda oni mogu postati apstinenti. Međutim možda i ova logika, moja, nije ispravna, jer to se isto pričalo za omladinu na Bliskom istoku, koja je to srušila, a to se desilo i u Srbiji, preko „Otpora“, kada je isto tako postojala jedna izgubljena generacija tzv., koja je stala ne čelo i imala udela u demokratskim promenama, kod vas, pre jedanaest godina.

Svetlana Lukić: Kakva je situacija sa tom elementarnom infrastrukturom? To, struja, voda…?

Ilir Deda: Priština ima problema sa vodom, zato što je u Prištini došlo do velikog buma. Znači od 200, 250 hiljada stanovnika, mi smo negde na 500 i ne postoji ta infrastruktura koja može održati ni vodom, ni strujom, jedan tako nagli porast stanovnika. Što se ostalih delova Kosova tiče, mislim oni nemaju problema sa vodom, međutim imaju sa strujom. A takođe, kao što kažu većina društva posleratna, imamo problem sa spacial planning, prostornim planiranjem. Međutim eto i to treba da se uvodi, ili dovede u red, jer naša prednost je ta, što je naša ustavna obaveza, da svaki zakon bude odjednom, totalno usklađen sa Evropskim standardima i ta primena treba da bude takva. Dobro, primena je problematična, ali naši zakoni su izrazito dobri. U stvari najbolji na Balkanu, jer su…

Svetlana Lukić: Morate.

Ilir Deda: Već osam godina, pre su bile UNMIK- ove uredbe, a sada zakoni, oni su potpuno usklađeni sa evropskim standardima, a primena treba da se poboljša, jer je problematična. Ja mislim, do sada je međunarodna zajednica bila tu da ne dopusti da dođe do sistemskog kraha, ili budžetskog kraha. Međunarodna zajednica je ponovo tu i oni neće dopustiti da u ovom vremenu, ili tom – dve do tri godine dođe do ekonomskog kraha, jer Kosovo ne može da ne uspe. Kosovo mora uspeti, ali uspeh Kosova će se ponovo meriti demokratijom.

Svetlana Lukić: E sad, da li recimo, političari kao što su Tači, ili Haradinaj, da li oni crpe svoj legitimitet i dalje iz toga što su bili vođe UČK i ni iz čega drugog, praktično više?

Ilir Deda: Znate taj njihov background više nije važan na Kosovu, međutim slobodna volja građana nikako da bude ispoljena do kraja. Svi akteri na kraju na Kosovu će biti i sadašnji, mereni sadašnjim učinkom, ne pređašnjim učinkom.

Svetlana Lukić: Da li postoji i strah od tih ljudi?

Ilir Deda: Strah je prošao. Jedanaest godina je prošlo od rata i taj nivo straha je postojao možda do pre pet godina i onda društvo krene napred, ljudi se menjaju, ili manje više menjaju i što su duže na javnim funkcijama i njima je najmanje u interesu da dođe do toga, do velike intimidacije običnih ljudi. Više postoji ekonomska zavisnost tih ljudi koji rade u javnim institucijama, što je poznato svima. Oni će glasati za one koji su ih zaposlili, tako da…

Svetlana Lukić: Znamo mi tek ovde…

Ilir Deda: Tako da je to jasno. E sad zavisi, kad pričamo o strahu od čega ima… npr. postoji pritisak na slobodne medije, ali se oni ne daju. Postoje neke drugačije teme, gde sigurno postoji strah, a to je, ove teme koje su se otvorile sada od strane gospodina Martija, period ’99. godine, to je jedna velika tema na Kosovu. Međutim nama svima treba sada jedna nezavisna, međunarodna istraga, da se to utvrdi, da li je to istina i ako jeste, ko je odgovoran i da se tome ko je odgovoran sudi, ili možda nije istina, pa da se skine ta ljaga, jer reputacija Kosova, to treba dugo vreme da se to promeni. Ta slika koja je stvorena, koja sada postoji na zapadu, a koju najviše oseća naša dijaspora. Oni direktno osećaju promenu koja se desila prema Kosovu.

Svetlana Lukić: Kako?

Ilir Deda: Pa distanca, sad ja ne bih želeo pošto još uvek o ovome nisam govorio na Kosovu, ne bih želeo ovde da bude prvi put.

Svetlana Lukić: Poštujemo.

Ilir Deda: Hvala. Međutim to za šta se svi, mislim mi zalažemo, ili većina nas, je da odmah, što pre dođe do prave istrage i da se raščisti šta se stvarno desilo leta ’99. godine.

Svetlana Lukić: Kada je Hilari Klinton bila u Beogradu, videli smo da oni otprilike odbrojavaju kada će da krenu pregovori Beograda i Prištine. Koliko sam ja tebe razumela, ti misliš da je taj pritisak suviše veliki i da je to možda rano?

Ilir Deda: Pa znate, stvarni cilj tih pregovora je sever Kosova i budući status severnog Kosova. Ja sam protiv promene statusa severa Kosova, jer mislim da, i evo, objasniću Vam zašto. Pod jedan, dve trećine kosovskih Srba živi južno od reke Ibar, a nivo autonomije, koji oni uživaju treba da budu dovoljne, ili iste i za trećinu Srba, koji žive na severu Kosova. I ne možemo mi ući u takav proces da jednu manjinu, u okviru jedne etničke zajednice, sada njima damo povlašćeniji status, zato što se oni podržavaju od strane susedne države. Ovaj status severa spada želja Beograda za podelom Kosova na reku Ibar i jedna nejasna slika tela političkog vođstva na Kosovu, šta je sever Kosova i međunarodne zajednice, koja je uvek tako veoma pragmatična, koja kaže, između ovoga mi ćemo imati jednu autonomiju i zajednički suverenitet, podeljeni suverenitet između Prištine i Beograda nad tim delom Kosova, koje će ponovo stvoriti nas nestabilnom državom, a ako gledamo Bosnu kao eklatantni primer nestabilnosti, zbog takve pragmatičnosti, međutim oni kažu, hteli su tamo da zaustave rat, a na Kosovu nema više rata. Nego sever Kosova je dvojni problem: jedan je problem vladavine prava, koje Srbi na severu traže i drugi je politika Srbije, zvanična, koja je teritorijalna promena granica i nije fer takođe da se dve trećine kosovskih Srba, koji ponovo žive ispod reke Ibar, koji su imali najviše problema, da se njima sada kaže, pošto su oni postali kooperativni, da je njihova kooperativnost bezvredna, a odbojnost nelegalnih ljudi na severu je OK., i zbog toga mi ulazimo u nestabilnost, u koju treba da uđemo. Zato ja kažem da do takvog dijaloga uopšte ne mora da dođe. Nego odgovornost na severu zvanično ima Evropska Unija i EULEX i oni trebaju da reše to. Oni su tu za sudstvo, policiju, carine, pa neka preduzmu svoju odgovornost, a ja ne mogu da verujem da jedno parče gde živi oko četrdeset hiljada stanovnika, može da bude tako veliki problem danas, jer ako je to tako veliki problem, kakav je onda tek problem Avganistan, Irak, ili neka treća zemlja u budućnosti i gde će to Evropska Unija pokazati da je globalni akter, ako ne može da reši pravni problem u jednoj maloj teritoriji, kao što je severno Kosovo. To, sever Kosova je svako i niko ne vlada. To je raj za krijumčarenje. Pa onda jedna zajednička, fantastična kooperacija između naših, kosovsko – albanskih podzemnih centara, pa kosovskih Srba na severu i Srbije na kraju krajeva i tu negde oko 100 miliona evra godišnje prođe, a to je dosta za te strukture, koje su povezane i koje imaju uticaja na neke političke stranke, ili na deo institucija i u Beogradu, i u Prištini i na severu, gde ne postoje institucije. Tako da i mi imamo onda jednu proklamovanu EULEX misiju, koja nikako da nam pokaže na kraju krajeva, kako to funkcioniše vladavina prava. Ovo je jedna velika farsa, a koncept zajedničkog suvereniteta ne može da funkcioniše i neće funkcionisati i ja ne verujem da će moći da se primeni, jer će to destabilizovati Kosovo veoma. Srbi na severu Kosova su ucenjeni da budu podložni političkoj volji Beograda, zato što se održavaju od Beograda i gore su postojale isto inicijative, za političkim angažovanjem među mladim ljudima. Međutim, to je odmah sasečeno kredibilnim pretnjama, fizičkim likvidacijama i ti drugi nemaju kod koga da se zaštite, jer EULEX neće ništa uraditi da bi zabio prst u oko Beogradu. Međutim ta opcija podele, ili jednog drugačijeg statusa, znate veliki deo Kosovskih Srba, naročito ti koji žive južno od Ibra i deo Srpske pravoslavne crkve su protiv toga, jer oni razumeju šta to znači po njih i po Srbe koji su ostali južno od Ibra i za crkvu samu, ako do jedne takve diferencijacije dođe, jer ako dođe do toga, onda će velika većina kosovskih Srba napustiti Kosovo, jer će videti da oni uopšte neće biti u fokusu države Srbije.

Svetlana Lukić: Po tvom mišljenju, da li, dakle Srbi južno od Ibra, imaju razloga da se plaše za svoju fizičku bezbednost i u kojim bi to uslovima, misliš da bi to moglo da se desi?

Ilir Deda: Ne, ja ne verujem da će više doći do fizičkog ugrožavanja Srba, koji žive ispod Ibra. Evo reći ću Vam zašto. Posle proglašenja nezavisnosti, oni više ne gledaju koji je element nestabilnosti, jer su pod kontrolom Beograda i oni su učešćem na kosovskim lokalnim izborima i parlamentarnim, pokazali da, narod u stvari, ima volju da stvori sebi uslove za normalan život. E sad što su njihovi politički predstavnici nekompetentni, to je problem drugačije vrste. U isto vreme i Srpska pravoslavna crkva, naročito posle smene vladike Artemija, pokazuje jedan drugačiji odnos, tolerantniji. Tu se treba najviše zahvaliti ocu Savi Jagiću i novom vladiki, Teodosiju. Ja strahujem za bezbednosne probleme na severu Kosova, jer to je žarište i tu ima puno interesa, naročito ako imamo i podzemlje u obzir, koje može samo da iscenira sukobe, ali Kosovski Srbi južno od Ibra, nemaju šta da strahuju i oni to i osećaju. Mislim, još uvek je tamo psihoza, jer dugo su živeli izolovani, veoma dugo, ali situacija je enormno bolja nego što je bila pre četiri godine.

Svetlana Lukić: Ne mali broj ljudi, kada govore o severu Kosova, kažu negde ovako: Jeste to sa Miloševićem, ali bi bilo loše da Srbija bude potpuni gubitnik. Otud oni navijaju da se na tu, u krajnoj liniji, podelu Kosova, severno od Ibra i južno od Ibra, ne da bi bila namenjena nikakva poetska pravda, ili pravda, nego da bi to možda bilo neko rešenje koje bi Srbiju činilo manje frustriranom.

Ilir Deda: Ali, njihova retorika je takva, da srpska kultura se nalazi južno od Ibra, a to parče zemlje na severu Kosova, nema ništa što bi zadovoljavalo tu vrstu retorike. Ja to gledam kao jedan drugačiji način, a to je da se zaokruži šta je to srpsko na Balkanu. Zašto se kroz sever Kosova meri da li je Srbija potpuni gubitnik, ili dobitnik ratova na Balkanu. Mislim to je jedna velika farsa. Znate nikad nije bila granica na Ibru i kako može to odjednom sad da bude? A ono, što se priča, da sever Kosova nikad nije bio deo ovog Kosova, to je samo deo opštine Leposavić, pa ako ćemo da idemo na to razgraničenje ’53. ili pedesetih godina, onda treba Preševo, kao opština da se pripoji Kosovu, a Lešak i nekoliko sela, da se da Srbiji i vraćamo se na situaciju koja je bila tada. Međutim, to nije reka Ibar i bilo kakva podela će voditi tenzijama i u južnoj Srbiji i onda, je l’ mi to u ovoj deceniji 21. veka ulazimo u jedno novo stvaranje totalno etničkih društava? Mislim, to je taj deo te elite, koja nikako da shvati, da je i njihova ideologija poražena 90-ih godina i da više nisu države i narodi poraženi, nego su oni poraženi i moraju prihvatiti da su poraženi. To je njihov poraz.

Svetlana Lukić: Kako neko ko hoće, iz Đakovice da dođe do Budimpešte?

Ilir Deda: Pa ako hoće, iz Đakovice do Budimpešte, trebaju da lete avionom Priština- Budimpešta, koji leti okolo: ili će, oko Makedonije, Bugarske, Rumunije da stigne do Budimpešte, ili oko Crne Gore, Bosne, Hrvatske, pa do Budimpešte, ali nikako preko Srbije. Vazdušni prostor Srbije se ne da, a kolima ne možeš da ideš. Prvo, Srbija ne priznaje kosovske registarske tablice, niti kosovske dokumente, a pošto je problem da se uzimaju te silne vize, ljudi će sigurno leteti tako okolo, a roba naravno ne može da se proda, ili šta god malo što se proizvodi na Kosovu se ne može plasirati u Srbiji.

Svetlana Lukić: Kako je obrnuto?

Ilir Deda: Pa ja ne znam kako je obrnuto, da li postoji obrnuti problem. Srpska roba ima slobodan plasman na Kosovu i srpska dokumenta, sem novih tablica, sa kosovskim pređašnjim gradovima su nelegalni, a ostalo Srbija nema gubitke, ima petsto miliona dolara profita godišnje, ekonomskog, sa te razmene sa Kosovom. I reciprocitet nije iskorišćen sa strane Vlade u Prištini i sada nam se daje, kao eto, o tome trebate razgovarati i to je kao taj deo tehnički deo dijaloga sa Beogradom o registarskim tablicama, putnim dokumentima i tako to. A šta je tu tehničko? Ne postoji tehnički deo dijaloga između Kosova i Srbije. Sve je to politički. Ako će se to rešiti sa dva, tri susreta, pa što smo čekali tri godine onda? Pa tu je isto i Evropska Unija, zbog severa Kosova, pa kaže: ovo je tehnički dijalog, zato što kod nas postoji taj velika osetljivost oko svega.

Svetlana Lukić: Znači mi možemo odavde na Kosovo, a vi ne možete ovamo kod nas?

Ilir Deda: Da, da jednosmerna sloboda kretanja postoji između Prištine i Beograda.

Svetlana Lukić: Bio je ovo Ilir Deda, mladi kosovski političar. Na ovim izborima je učestvovao sa svojom strankom Novi duh i nije prošao cenzus. To je praktično pravilo, ko god govori u „Peščaniku“ ne može da prođe cenzus i ako pređe onda se pokvari. A, naš sledeći sagovornik je Vladimir Gligorov. Lakše je dakle doći iz Beča, nego iz Prištine i to mnogo. Ne mora da zaobilazi i da leti preko Bugarske, Obale Slonovače i tako, nego direktno za Beograd, a došao je u Beograd da bi primio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu u 2010. godini, koju dodeljuje „Službeni glasnik“. Žiri je u sastavu: Dragoljub Žarković, Mladen Lazić i Dušan Pavlović je većinom glasova je izabrao knjigu Gligorova „Talog – ogledi o prednostima slobode“, a tu knjigu je izdao „Peščanik“, tačnije uredila i pripremila i sad sve ostalo Svetlana Vuković.

Vladimir Gligorov: Demokratska stranka ne bi htela da na izbore ide u koaliciji sa Dinkićem, jer računa da će Dinkić da bude dosta kritikovan, kao što je već kritikovan, on je vrlo nepopularan. Sa njegove tačke gledišta, ja mislim lično da je on u pravu u tom smislu, što je on njima rekao – ako vi želite na sledećim izborima da pobedite sa Mirkom Cvetkovićem i sa Dijanom Dragutinović i sa Božom Đelićem, onda od toga neće biti ništa. Znači, morate sa nekim drugima, ako ih imate, da izađete na izbore, ako želite da imate bilo kakvu šansu da pobedite. I ja mislim da je to tačna ocena. Iz toga onda sledi, opet ako čovek racionalno razmišlja, da Demokratska stranka i ne računa da na izborima pobedi, u tom nekom smislu, da se ona razračuna programom, kampanjom i na druge načine sa, pre svega, Naprednom strankom, je l’, kao opozicijom, pa ko šta dobije. Nego, oni valjda računaju da ukoliko se stvari razvijaju, a kako se razvijaju, bolje je izgubiti sa Cvetkovićem i sa Dijanom i sa Božom, na koje se inače više ne računa, pa onda imati neku vrstu koalicije sa Naprednom strankom. Tu će onda naravno biti i dogovoreni sporazum, ne samo o Vladi nego i u sledećim predsedničkim izborima, što je naravno važno za Demokratsku stranku i to otprilike sad u ovom trenutku tako izgleda. Za njih je važno, u Demokratskoj stranci, da se na neki način distanciraju od onoga što će biti glavna tema izbora, a to je ko je odgovoran za ovu katastrofalnu, pre svega privrednu situaciju. Za naprednjake je najjednostavnija tema: „Pogledajte kroz prozor, to je dovoljno“. Tako da mislim da je to ideja, da se minimizira efekat odgovornosti, tako što će se prebaciti na velikoj meri na Mlađu. Služio je nekim drugim interesima, a ne interesima socijalnim, o kojim Demokratska stranka, od jutra do mraka samo o njima razmišlja, je l’? I to je otprilike to. E sad, da li će to da funkcioniše, to je drugo pitanje. Opet racionalno gledano, za ove tzv. Naprednjake, neka prelazna faza, ne samo ove neformalne, nego i formalne saradnje sa Demokratskom strankom, ne mora da bude nelogično, zato što njima je potrebna ta legitimnost stranke, koja može da odgovorno vlada, jer to je ipak njihov glavni problem, da li oni mogu da preuzmu odgovornost, s obzirom na to kako su nastali, odakle su nastali, ko su oni i tako redom. Tako da, kao i u slučaju socijalista, neki bliski dodir sa demokratama, u nekom periodu, bi mogao da bude njima od koristi, pa onda već kako kome bude. Meni se čini da je opet tu Dinkić u pravu, da je katastrofalan rezultat za demokrate sasvim moguć na sledećim izborima, jer opet ako gledate to sa stanovišta glasača, kakav god da je taj glasač, obrazovan, neobrazovan, nelogično bi bilo da ovima, koji su sada na vlasti, poveri još četiri godine. To prosto ne bi imalo smisla. Koji je smisao onda cele te priče? Ovi su tu toliko dugo, doveli su zemlju na ivicu bede i nezaposlenosti i što je najvažnije, bezperspektivnosti, šta znači dati im još četiri godine, samo zato što ovi drugi su gori? U kom smislu su gori, je l’? Tu se onda kaže – dobro, oni nemaju kadrove itd. To je možda najjednostavniji problem, šta će da rade svi ti kadrovi, naročito ovi koji rade u birokratiji, ili koji rade na univerzitetima, ili slično. Šta će oni drugo, nego da rade za Vladu i za državu? Prema tome taj problem se neće postaviti. Ključno po mom mišljenju je to, da se izbegne neko ozbiljnije izjašnjavanje o tome čemu Vlada teži, čemu zemlja teži, šta će se raditi u sledećem periodu, jer nijedna od tih stranaka nema odgovor na to pitanje.

U poslednjih dve godine, nešto više od 450 hiljada ljudi je izgubilo posao. To je ogroman gubitak. To je dosta neuobičajeno. Ne sreće se tako često. Druga stvar je osiromašenje, zato što realni dohoci su značajno pali. To je direktna posledica potpuno besmislene politike, koja je vođena u saradnji Centralne banke i Ministarstva finansija, jer oni su odgovorni za to, što znači da vi imate onda veliki broj ljudi koji je pre krize bio iznad crte siromaštva, mada ne možda previše predaleko, ali svejedno, koji je sad ispod crte. To je dosta značajna promena, da tako kažem, i u psihologiji, i u očekivanjima i osećanju ljudi. Treća stvar je, da je zbog toga što je dosta bilo migracije iz sela u grad, generalno u Beograd, jer vi sada imate tu tzv. gradsku sirotinju, koja je naročito pogođena time što rastu cene hrane i energije. To su ovi mladi ljudi, koji onda viču kome šta padne na pamet. E onda imate ove koji to koriste, što je normalno je li? Imate te crkve, pa imate političke partije, pa imate intelektualce, sav taj svet koji od toga pravi neki svoj, sopstveni posao i sada već ima i pokušaja političkog objedinjavanja toga i stvaranja nekakvog političkog pokreta, koji bi eventualno tome dao i neku reprezentaciju u vlasti. Tako da, to su te tri osnovne stvari kada je reč, ovako grubo rečeno, kad je reč o tome, kako je to katastrofalno. Ono što je gore, još od toga je što nijedan od tih problema, nije takav da to može da se reši, ni za mesec, ni za dva, ni za šest. Znači, ovo je sada trenutak kada u najboljem slučaju je moguće da se podvuče crta i da se dođe do jednog političkog i privrednog programa, koji bi podrazumevao bar četiri, pet godina dosta ozbiljnog i sistematskog rada, da se stvari ne pogoršavaju. Znači da se neke strukturne stvari promene, pa da se onda iza toga očekuje neko poboljšanje. Vi ne možete sada da kažete, kao što je bilo u poslednjih deset godina, svaki drugi dan neko iziđe i kaže: – Ja imam program za bolji život. To je ranije moglo tako prodavati maglu, zato što je situacija bila drugčija. Para je bilo, dolazile su i onda je to moglo da se priča. Toga sada više nema i neće toga biti u skorije vreme. Prema tome, mora se reći, – dobro, sad da vidimo šta možemo sa ovim čim raspolažemo, da vidimo šta treba radikalno da promenimo u sistemu, u kome živimo. Da li je to javni sektor? Da li je to privatni sektor? Da li su to ti tajkuni? Da li su to ministri? Da li je to trošenje para na jedan, drugi, ili treći način? Ili je to korupcija? Sve su to stvari koje treba da se saniraju u jednom periodu. To ne može za manje od tri, četiri, pet godina. To prosto nije taj tip zadatka. Ne može se to uraditi za tri dana, jer vi morate ogroman broj ljudi da preselite ponovo sa jednog mesta na drugo, da oni koju su krali, više ne kradu, nego zarađuju. To uopšte nije tako jednostavno, jer da je jednostavno, oni ne bi krali. I sad, to mora na neki način, sva ta priča, pošto sad se vidi, što bi se reklo, da je car go, onda sad to treba videti kako da se to prihvati i koji su ti ljudi koji će to da, na neki način, da preuzmu odgovornost da iz toga se izađe, ali to ne može za dan, dva. Znači da se iz toga izlazi sledećih deset godina, na jedan, ili drugi način. I ovoj situaciji, to je praktično najkatastrofalnija činjenica, da vi nemate apsolutno nikoga, logično bi bilo da to bude tema za opoziciju. Ovi koji su na vlasti, moraju da beže od te teme, jer oni treba da objasne zašto su došli, a ovi koji treba da dođu, oni treba da imaju pitanje odgovornosti za ono što će raditi. Znači oni treba da kažu šta će oni to da rade, ko će to da radi. Toga svega nema i sad se vidi, raste ova zainteresovanost da to neko spolja reši, ako može MMF tu nekako da ostane sve vreme. MMF, ako baš hoćete, može zaista i da vam da ljude i za Vladu, što se njih tiče oni toga imaju, ne znaju šta će sa tim svetom. Nije taj problem, a Vi ne možete da imate vladu za koju ljudi nisu glasali. Ne može vama da vlada MMF, to je besmisleno. Znači nije pitanje znanja, nije pitanje sposobnosti, pitanje je političke odlučnosti i spremnosti da se preuzme politička odgovornost, spremnosti da se konačno razgovara sa ljudima kao da su odrasli ljudi, da im se kaže: – takva je situacija… šta treba da se kaže? Treba da se kaže da potrošnja ne može da raste sigurno sledećih nekoliko godina, da ovi zahtevi za plate, povećanje plate itd., da oni mogu da se uvažavaju, ukoliko nešto može da se preraspodeli, ali ukupna potrošnja ne može da se povećava. Isto tako, na to pitanje zaposlenosti, ako ste vi izgubili četiri stotine i kusur hiljada ljudi, da to se po nekom normalnom, pa i ubrzanom toku rešava, to ne može da se vrati na posao za manje od pet, šest, sedam, osam godina. Ovi koji to računaju realističnije, oni kažu za deset godina. Znači to je taj tip problema. Tako da je to taj opis situacije. Znači, nije samo to da su trenutni pokazatelji izuzetno rđavi, nego je kada gledate ove osnovne stvari, kada gledate zaposlenje, perspektivu, znači mogućnost da živite normalno i imate neku normalnu potrošnju, normalne ambicije, normalan način života, to zahteva izuzetan napor da se nešto od toga realizuje u sledećoj deceniji.

Ovde je politika laži dominantna, to je tako od početka. Kada kažemo od početka, to mislim od kraja osamdesetih, početka devedesetih godina. Ne ulazim sada u onaj prethodni period, to je bio drukčiji sistem, ali od trenutka kada je počelo da se govori, što bi se reklo, otvoreno, od tog trenutka se laže kad god se otvore usta. To je neshvatljivo je li i to na svaku temu i onda vi imate zbog toga tu neku priču, krajem 2009. se već govorilo kako je recesija prošla. Pa je doskora, pre nego što se dogodilo ovo što se dogodilo, Mlađan Dinkić već govorio, a on tradicionalno tako govori, jeste oni prognoziraju 3 posto, ali biće veći rast. Ja sad ne znam sada da li oni i sebe lažu, to sad ima ta neka dimenzija u koju ja ne mogu da ulazim, ali jasno je da oni moraju znati činjenice, ali i smatraju da je ovde sasvim na mestu, da vi lažete. Gledajte, vi imate predsednika Vlade, ja inače o njemu kao čoveku, sve mislim najbolje, ali on sad govori kao da je on taj koji odlučuje. Mislim, da li me razumete? To prosto, znate ne možete nikoga prevariti. Pa mislim prosto nije moguće i onda šta može iz te komedije da iziđe? Ne možete vi da, sad čini autoritet, niti može odjedanput neko da kaže – ’aj’mo da se mi obratimo tom čoveku, jer on odlučuje – svi znamo da to nije tačno i on zna da mi to znamo. Prosto nije jasno zašto se to radi, ali to je jedna kultura koja ovde postoji u politici, gde se praktično prvo laže, pa onda ako vas uhvate, onda vi smislite neko objašnjenje zašto je to tako, ili ovako. Mislim to je dosta izuzetna situacija, to je pitanje i javnosti, koja je dosta na to navikla i ne igra tu kontrolnu ulogu, gde treba da se kaže: Ne može tako. Recimo, imali ste ono čuveno objašnjenje, autor toga je mislim Boža Đelić, o tome da se u Srbiji nešto radi samo ako postavite nerealne ciljeve. Sećate se? Kroz tri meseca smo mi članovi Evropske Unije, ili ova kada je Boris Tadić rekao – Srbija može da bude punopravna članica već 2015. pa posle 2016. pa sad ne znam šta je rečeno, ali otprilike je tako reći, veoma brzo. Svi znamo da to nije moguće. I onda kada vi kažete, a zašto se onda daju ti rokovi za koje je jasno da se neće ispuniti, onda mi kažu – E pa da bi se ispunili neki drugi rokovi. To znači da on misli, da će ljudi, samo ako vi kažete ’ajde idemo na Mesec, oni kažu, to nije dovoljno ambiciozno, nego hajde da idemo direktno odmah na Jupiter. To je nemoguće, ali to nas jedino podstiče, pa ćemo onda stići i do Meseca. Mislim to je taj tip nekog razmišljanja, to je potpuno besmisleno. Naravno da ljudi neće sad odjedanput da krenu, da rade nešto, što se ne može ostvariti i sad svaki put čujete to, kako je jako dobro imati termine i davati rokove, za koje svi znamo da ih nećemo ispuniti. To je besmisleno, vi gledajte kako ta Vlada radi i kako ta Skupština radi, ništa se u suštini ne rešava. Reformskih zahvata nema već, praktično od kada je na vlast došao Koštunica i to je suština celog problema. Znači nije to da oni to ne znaju, nego prosto, oni očigledno iz nekog razloga ovde mogu da prođu sa time da lažu i pošto im je to iz nekog razloga jednostavnije, oni to tako i rade. Šta to može da promeni? Jedino ukoliko zaista dođe do toga da izgube mesto, to je sad ta uloga demokratije. Nije dobro kada je jedna grupacija ljudi, u različitim varijantama, praktično na vlasti 10 godina i šta više, razvila je neku ideju da u stvari, adekvatne alternative njima nema. To je praktično definicija situacije u kojoj su ljudi neodgovorni. Zato ja mislim da će na žalost, ili na sreću, sad kako ko gleda na to, morati da dođe do neke ozbiljnije promene, da bi se moglo početi razgovarati o pravim problemima. Ovako kako stvari stoje i sa ovim ljudima, gde jedan izigrava predsednika Vlade, drugi izigrava potpredsednika Vlade, treći izigrava ministra finansija, to prosto ne može tako da se nastavi.

Jeste interesantno pitanje, šta je determinanta ili skup determinanata, koje su omogućile da ova zemlja praktično nazaduje tri decenije, u suštini, je l’, tamo negde od početka 80-ih godina vi ste imali one 80-te godine, koje su bile godine stagnacije, koje niko nije hteo da prihvati kao nekakav izazov da se nešto reši, na kraju je došlo do čega je došlo. Onda ste imali Miloševića, koji je katastrofalan bio za zemlju, ne samo zbog ratova, nego izvršena je dramatična deindustrijalizacija. Za Srbiju je to mnogo gore, nego za druge zemlje, zato što je Srbija ipak zemlja bez izlaska na more. Zemlja koja mora da ima industriju, nema šta drugo. Ne može živeti od planinskog turizma, ili seoskog turizma, ili od pameti, ili od fudbala, ili od ne znam čega, prosto to nije moguće. To je uništeno, dramatično uništeno. Posle toga imate deset godina, praktično potpuno neodgovornog vladanja, uglavnom skoncentrisanog na bogaćenje ili prosperitet jedne grupe ljudi, ili jednog sloja ljudi. U stvari ovih poslednjih deset godina, ljudi sa određenim kvalifikacijama, ne samo političkim, nego uopšte sa boljim kvalifikacijama, i u određenim starosnim grupama su prošli bolje od ovih drugih, tako da ste imali na račun starijih i na račun mlađih, jer je cela ova priča izvedena, dobro i žene i manjine, ali uglavnom stradali su ovi koji su ušli u celu stvar sa 50 godina i ovi koji su tražili posao sa 18, 19, 20 godina, za njih su vrata bila zatvorena. Ostalo se na neki način preraspodeljivalo u okviru ove neke srednje generacije i to opet u kontekstu presipanja iz šupljeg u prazno. Nema ničeg lošeg u tome da vi uzmete kredit. To što se zemlja zadužila, nije to nikakav problem, zemlja je siromašna, ako treba nešto da radi, mora da uzme kredit, kako će drukčije je l’, nema svoje sopstvene štednje, ali pitanje je šta ste sa tim parama uradili. Oni su to potrošili i sada više nema. Sad se to mora vraćati i to je taj problem. Da li može da se izgubi sledećih deset godina? Pa može. Različiti su načini na koji se ljudi prilagođavaju. Ja lično mislim ogroman broj ljudi sada ponovo razmišlja o odlasku napolje. Znači nije samo pomeranje ljudi iz pasivnih krajeva u gradove, nego i iz gradova u inostranstvo. U krajnjoj instanci to je tradicionalna disciplina, da tako kažem, na ovom prostoru. Ljudi vekovima idu u inostranstvo i ići će i dalje. To je možda najzanimljiviji deo cele priče, način na koji u stvari se odvija čitava ta preraspodela i dohotka i bogatstva i mogućnosti i perspektiva i očekivanja na štetu određenih grupa, na štetu starijih, na štetu mladih, na štetu pokretnih, znači onih koji mogu da idu napolje, na štetu obrazovanih. Vi nemate razloga ovde da ostanete, ako imate neku tehničku kvalifikaciju, jer ovde nema tog posla. Šta vi možete da radite ako ste inžinjer, ili ako ste arhitekta, ili bilo šta u tom smislu? Znači vi morate, po prirodi stvari ili da radite nešto drugo, ili da idete napolje. Ti metodi prilagođavanja su različiti u ovih 20, 30, 40 godina, ali osnovno načelo, ili taj osnovni princip preraspodele iz onih koji imaju manji uticaj, prema onima koji imaju veći uticaj, to je suština celog ovog sistema koji ovde postoji već 30 godina, ili 40 godina će biti kada se izgube još ovih deset godina, kao što će se i izgubiti, jer prosto vi nemate nikakvu garanciju, nikakav plan da se to drukčije radi i to je ja mislim osnovno. Nije to toliko što ljudi misle od danas do sutra, nego je to izraz nemoći, jer u stvari oni koji mogu da misle na duže, oni to rade na štetu ovih drugih.

Nema tu ničeg lošeg u tome da se motka popne visoko za ove naprednjake. Oni ne bi trebalo jeftino da dobiju parče kolača, upravo zbog toga. Meni se čini da je za veliki broj ljudi problem taj, što vi ne znate gde će sutra ti ljudi da se nađu u političkom i ideološkom prostoru, s obzirom na to gde su bili. Vi morate debelo da uveravate sve, da ste se vi zaista promenili i da ovo sad, kako sad izgledate i pričate, da je to vaše pravo lice, a ono pre toga je bilo ili zabluda, ili ste bili naterani na to, ili ste bili mladi, ili ste bili stari, nije važno, neki razlog je postojao, te ste bili glupi. E sad ste se opametili i to je sad vaše pravo lice. U redu, ali to ne možete tako jednostavno da očekujete, da ljudi prihvate. Znači taj problem postoji, ja mislim da su oni toga i svesni i u tom smislu se i trude, da ostave utisak, da nisu oni galamdžije, da oni ne ruše gradove, da oni ne prave džumbus, da oni neće da osvajaju teritorije i tako redom, ali to sve još uvek, zbog istorijata, nije dovoljno. Znači zbog toga, ja mislim zbog toga, oni bi hteli, bez obzira što to govore suprotno, ali mi se čini da ne bi njima bilo strano i mrsko da imaju taj prelazni period sa nekim za koga se to pitanje u nekim stvarima ne postavlja. Mada ko je taj neki i kako on izgleda, to je sad drugo pitanje, ali u svakom slučaju, ovo jeste taj problem. To su radili i socijalisti sa ovim, prvo sa podrškom Koštunici, posle sa ulaskom u Vladu Tadića i sad pokušavaju da liče na nešto drugo. I dalje ljudi naravno njih identifikuju sa Slobodanom Miloševićem, tu ne možete tako lako od toga pobeći i zbog toga, ja mislim, oni i ne mogu da igraju, ne znam koju ulogu, ali tu će ostati. Slična je stvar sa Naprednom strankom, imate još veći problem od toga, znači da se profilišete kao nekakva odgovorna stranka, koja jeste sklona bila svemu i svačemu, ali ne više. E sad to, koji je to nivo motke? Gde je? Na kom nivou? Dva metra, tri metra? Šta treba da preskočite, pa da ljudi zaista veruju da ste se vi promenili. To nije tako jednostavno i ja sam zato da se test postavi dosta strogo, i u tom smislu mislim da je, tako gledano, taj zazor od naprednjaka sasvim na mestu i racionalan je. Problem sa tim je što naravno, na tome se onda šlepuju ovi drugi. U toj nekoj konstelaciji, nekako se te dve stranke upućuju jedna na drugu i to je opet taj, po mom mišljenju, rđavi ishod, gde u stvari ćete imati saradnju dveju velikih stranaka, bez obzira da li će biti u vladi, ili ne, ali koje će biti iz rđavih razloga, ne zato da bi se nešto uradilo, nego da bi one rešile neka pitanja svog identiteta, da tako kažem. I u tom smislu, mislim da je u redu da se ovi testiraju što je više moguće i to koliko ja vidim svi ovi, naročito napolju i rade. Oni stalno njih testiraju, – a šta? Pa ovo pitaju. Ono što je tu problem je, što u javnosti nemate vi, ja to ne mogu da razumem. To se nigde ne događa, da recimo imate štrajkove i da svi pitaju Vladu, da niko ne pita opoziciju. Nemoguće je da vi budete opozicija i da hoćete u najdužem periodu od godinu dana da dođete na vlast, a da vas niko ne pita, šta biste vi radili da ste kojim slučajem vi na vlasti i imate ovo? koji bi vaš bio odgovor? Ili, – Jeste li vi za, ne znam, povećanje plate, ili ste vi za sporazum sa MMF-om, jer prirodno je da ova Napredna stranka beži od toga ukoliko može, zašto bi oni došli na vlast sa nekim obećanjima, kad mogu dođu bez obećanja, pa rade šta im padne na pamet. Pa to je upravo taj problem, jer mi to nećemo. Mi hoćemo da oni dođu sa jasnim obavezama, a ne sa odrešenim rukama, jer znamo kakvi su bili ranije. Ako ih ne obavežete, potpuno je nejasno gde će oni završiti. Zašto oni ne bi ponovo počeli da pričaju kao radikali, ili da počnu da pričaju kao Voja Koštunica, ili da počnu da pričaju kako… na deseti način. Mogu da počnu da pričaju, kao što pričaju ovi „Naši“ i „Dveri“ i tako redom. Međutim, njih niko apsolutno ništa ne pita. Svi su spremni da prihvate, bukvalno ispraznu retoriku i jednog i drugog od ovih i Tome Nikolića i Ace Vučića. Oni ni o čemu konkretnom ne govore. Vazda neka retorika protiv vlasti – ovi su ovakvi, oni su onakvi. U redu, to je u redu, a kakvi ćete vi biti? – to je suština. Nije stvar u tome što se samo jeftino provlače demokrate, nego se još jeftinije provlače naprednjaci i to je ono što nije dobro, jer onda u zagradi, to je bila odlika Ante Markovića, kada je bilo pitanje da li treba nešto da uradi protiv tog Slobodana Miloševića, onda je on govorio da će to ekonomski zakoni da reše. Tako je i ovde, vi možete da kažete: Pa dobro, ali ograničenja su takva, nema para, nema ovo, nema ono. Mora da radi to, ne može da osvaja Prištinu. Prema tome, mora da se ponaša isto kao i ovi, ili bolje, s obzirom da je ograničen, konstelacija ga tera da radi to. To nikada nije tačno. Vi uvek možete da napravite glupost. Videli smo to. Znači vi morate u napred da znate, za koga vi glasate i šta će taj da radi. Evo demokrate su već jednom prevarili. Mi smo 2008. se glasalo za jedno, pa smo dobili dve godine, nekakvog neverovatnog angažmana, nekakvih međunarodnih super atleta, je l’, o tome da se spašava, što se spasiti ne može. Znači vi izgubite dve godine jureći duhove, s obzirom da i pre toga je izgubljeno dve decenije na sličan način – šta garantuje da ovi to neće uraditi? Znači, vi morate da imate čvrste obaveze preuzete od tih ljudi i zato je bolje da ti izbori ne dođu prekosutra, ako već… neka se oni i zakažu, u redu je to, ali treba da postoji jedno vreme, kada će i jedna javnost da pita: dobro, koji je vaš predlog budžeta? Ne možete da dobijete odgovor: Ovi su rasipnici. U redu, oni su rasipnici, kako ćete vi da štedite? Na šta tačno? Kome ćete da uzmete, evo opozicija, bi li vi povećali plate prosvetarima, ili policiji, ako ne možete i jednima i drugima, a u suštini ne mogu ni jednima ni drugima, ali recimo ako možete, ako već hoćete nagovorite eventualno Centralnu banku da vam malo odštampa para, ili možete da ukradete od nekoga – to su politička pitanja i onda vi dobijate i gubite glasače, na osnovu toga šta ste rekli da ćete uraditi, a ne na osnovu toga što kažete, – Ovi su crni. I sad imate ove na vlasti koji kažu: – Ovi su nepouzdani, a ovi nepouzdani kažu: – Ovi na vlasti su lopovi – i mi biramo između nepouzdanih i lopova. To ne može na dobro da izađe.

To nije samo slučaj u ovoj zemlji. U mnogim zemljama, gde vi nemate tradiciju i ideološku, pa i političku, ljudi nemaju neko čvrsto opredeljenje za jedno, ili za drugo. Ako je od koristi da se danas viče: – Kosovo je Srbija, to je u redu, ako je od koristi da se sutra viče: – Srbija je evropska zemlja, onda je i to u redu. Vi kažete to je protivrečno. Nije protivrečno, ukoliko vam je u interesu. Protivrečno je na nekom semantičkom, na nekom epistemološkom nivou, ali na materijalnom nivou nije protivrečno. Ako nije protivrečno – funkcioniše. Problem je, kao što vidite, sa demokratama, pa i sa G17, i sa socijalistima i sad sa naprednjacima. Je l’ vi vidite da oni nemaju profil? Oni mogu danas jedno, sutra drugo. Do juče je bilo miting za Kosovo, pa ’ajde da palimo ambasade. Sada je miting, pa posle toga počistimo za sobom, to je to. Ono je bilo u interesu tada, izgledalo je da će da dovede do nečega što želimo da postignemo. Ovo je u interesu sada. Ovo sve drugo, vrednosti, ideologija, politika to su sredstva, to nisu opredeljenja, to nisu obećanja. To su sredstva da se postignu u suštini ti odgovarajući interesi. To nije nacionalna karakteristika. To je tako u mnogim zemljama. Ja moram da pratim podosta i da gledam itd. To je normalno. Normalno je ukoliko vi nemate valjanu političku konkurenciju i nemate valjanu ideološku konkurenciju i nemate nekoga ko će reći: – Dobro, ali ne možete sada tu, tu smo mi već 20 godina. Pa ne možete vi sada odjedanput da budete tu, glasač neće da vas sledi. Ne, on će da kaže: Pa ja već imam alternativu, zašto bih ja za vas sada glasao? Znači, vi ne možete sad da trčite kroz politički i ideološki prostor, kao da je to ledina, već je to neko zacrtao, stavio međe, tu je on, nisi ti. To je ono do čega konkurencija i smenljivost mora da dovede. Ovde toga još nema. Vi ste imali, to opet nije karakteristično za Srbiju, nego za mnoge te sisteme gde imate jednu dominantnu. Ranije je to bio Sloba Milošević i onda svi drugi su bežali levo, desno, pokušavali da ga opkole sa bilo koje strane, nije bilo važno. Pa ste bili liberali, pa nacionalisti. Ja se sećam, Demokratska stranka, vi niste mogli da predvidite, gde će ko da završi od sastanka do sastanka. Sećate se fantastične ideje da Tomislav Karađorđević bude predsednički protivkandidat. Sad to izgleda smešno, ali to su ljudi uzeli ozbiljno, išla delegacija, razgovarala sa čovekom. To je bilo neshvatljivo. To je sve znači, zato što je taj instrumentalizam moguć, jer niko drugi nije zacementiran i ne drži do principa, ili do stavova, ili do programa, ili do bilo čega. To je situacija u Srbiji. Vi ne možete očekivati tu neku brzu promenu u toj stvari, s obzirom da još uvek vi ne znate kad neko otvori usta, šta će da kaže. Tu je bio zgodan Mlađa Dinkić koji je govorio: – Jeste, ja sam bio liberal, ali sada vidim da je Kejnz u pravu. Pa da, pa jeste. Ili, demokrate koje su bili liberali, pa su sad u stvari sve više i više, ne čak ni socijalisti, nego ako je moguće i komunisti. Uz sve inače potpuno suprotno ponašanje. Uz sve što se još i laže i tako redom. I onda je normalno da dobijete i ovu priču: – ’ajde neka nama to reše stranci, neka ovo i neka ono. U stvari može neko i spolja da pritiska, ali on može da ostvari ono što pokušava da uradi i što savetuje samo ukoliko je u interesu toga koga savetuje. Tako da vi treba da gledate kako će oni ponovo da izvrdaju tu reformu pravosuđa. Jedino što njih može da disciplinuje jeste, ili da taj spolja digne ruke, ako daje pare, što u ovom slučaju neće biti, ili da vas neko smeni i da kaže: – Pošto si takav, mi ćemo tu da izaberemo nekoga koji nije takav. Eto to je to, znači nekoga ko će da vodi računa o našim interesima. Naravno, da bi neko vodio računa o našim interesima, mi te interese treba i da imamo. Koji broj ljudi u Srbiji, u stvari ima interesa, ili se izjašnjava za vatreno da tako kažem, ili će sutra glasati zbog toga što se neko zalaže za vladavinu prava, ili ne? To ja mislim da ne donosi ni više od tri, četiri glasa, možda Vi i ja, još neko, bismo zbog toga za nekoga glasali. Meni to je glavni indikator, ako vi vidite da ogroman broj, čak i ljudi koji nisu sasvim izgubili pamet, recimo to je za mene bilo šokantno, još uvek mi je šokantno. Zna da opravda ono što se radilo, ili se htelo raditi kod „Parade ponosa“, vi sad kažete, – Oni neće da biju homoseksualce, nego tukući homoseksualce hoće da izraze protest protiv Vlade. E pa sad ako hoćeš ti tako to da prihvatiš, onda ti možeš da prihvatiš sve. Onda je sve u redu. Onda mislim crno može da bude belo, dan može da bude noć. Kao ono što kažu pigs can fly – sve može, što da ne? Znači, čovek negira ono što vidi iz očiglednih interesa, pa onda kaže da je „narodni bunt“ sa težnjom da linčuješ 400, 500 prestravljenih ljudi. Kad to može – sve može i to je taj problem i to ne može niko spolja. I sad su ovi sindikalci rekli ovima, iz MMF- a: – Nemojte da idete nego ostanite tu i kontrolišite Vladu, jer će ona da proda Telekom i da potroši pare za izbore, a predmet razgovora je kako da se njima poveća plata. Pa odakle oni misle da bi te pare došle? Znači, oni kažu: – Daj pare, ali nemoj da prodaš Telekom – pa to je besmisleno. Vi vidite da nema tu elementarne konzistentnosti. Njima je konzistentnost onako kako oni shvataju svoj interes, a to što je to protivrečno na svakom drugom nivou, to je potpuno irelevantno. I onda to tako ide i Vlada tvrdi najneverovatniji skup stvari, rekli smo da ima predsednika Vlade, to je prva tvrdnja… pa mislim to je to.

Svetlana Lukić: Bio je ovo još jedan Peščanik. Na kraju emisije, još jednom obaveštenje koje sam promrmljala na početku emisije, za 12. mart pripremamo TV Peščanik o atentatu na premijera Zorana Đinđića. Emisija će biti na programu televizije B92, 12. marta uveče, a pred-premijera istog dana, u podne u Centru za kulturnu dekontaminaciju. Naslov emisije „Atentat – naša privatna stvar“. Od sutra ulazimo u montažu, pa nećemo moći da pripremimo sledeću emisiju, radio dakle emisiju Peščanik, za 4. mart. To ćemo vam nadoknaditi 11. marta, kada će vam u Peščaniku govoriti Vladimir Beba Popović. To će u stvari biti šira verzija velikog intervjua koji smo napravili sa njim za film o atentatu. Za kraj spremili smo vam male poklone. U stvari po pet primeraka nagrađene knjige Vladimira Gligorova „Talog“ , a takođe ćete dobiti i audio knjigu, koju smo objavili, prvu audio-knjigu koju je objavio Peščanik, „Napad na mini bar“ Dubravke Ugrešić. Izdavač papirnog izdanja je Fabrika knjiga, a na ovom CD-u, eseje Dubravke Ugrešić, čita sama autorka i Mirjana Karanović. Audio knjigu „Napad na mini bar“ možete dobiti na poklon i u knjižari Beopolis. Dakle pet knjiga Vladimira Gligorova i pet audio knjiga Dubravke Ugrešić, ako se javite na broj 30-12-092. Hvala vam na pažnji, čujemo se 11. marta. Do viđenja.

 
Emisija Peščanik, 25.02.2011.

Peščanik.net, 25.02.2011.