Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Onako kako su bili sinhronizovani dolasci glasača iz Republike Srpske na beogradske izbore, tako je sinhronizovana i proslava neustavnog Dana Republike Srpske. Lepo se lepim vraća: Dodik Vučiću glasove, on njemu paljbu sa Kule Beograd. Dodik njemu bezrezervnu podršku, on Dodiku donaciju od milion evra (od poreza građana Republike Srbije) odmah posle izbora. Ali gotova je priča sa izborima, nastupili su pravoslavni dani pa se politička elita u Beogradu ponaša svečarski. Emisari odlaze u Borik da objave ljubav prema RS, a otuda se uzvraća lepim željama koje su usaglašene sa Vučićevom politikom. Jedan lep primer te odane ljubavi može se videti u nastupu najvažnijeg glumca i pevača iz RS – Nikole Pejakovića Kolje; najpre njegova pojava na listi od 2000 odanih a potom govor na proslavi neustavnog Dana RS u hali koja je svojevremeno korišćena kao magacin lokalnih trgovaca oružjem. Opet, govor Dodika o miru i Nikole Pejakovića o žrtvenosti srpskog naroda sinhronizovan je sa novokomponovanim običajem proslave Hristovog rođenja u tom entitetu, gde se svake godine za Badnji dan praktikuje formiranje borne kolone kamiona i automobila kao oružane pratnje badnjaka, koji se na kamionskoj prikolici provozi kroz gradove RS. Ove godine se iz jedne takve borne kolone pucalo ispred kuća bošnjačkih povratnika u Srebrenicu. Kako bi to Pejaković rekao, sve to liči na mističnu ispovest hristolikog srpskog naroda.

Nema sumnje da je kultura iz Dodikovog entiteta preplavila Beograd – jedna vrsta „mentalne integrisanosti“ – stoga su i programi državne televizije prilagođeni novokomponovanim etno konceptima sa pucanjem i pevanjem, dok su emisije kojima se propoveda ljubav prema Srbiji, steroidno bildovanje nacionalnog uma, oblikovane kao takmičenje bez granica u poznavanju svih onih gluposti koje su ugrađene u novi identitet. Favorizovani su oni žanrovi i umetničke forme koji integrišu Srbiju i Republiku Srpsku. Ogledni primer najuspelije umetnosti potenciran je beskrajnim repriziranjem serije Radoša Bajića Selo gori a baba se češlja koja treba da posluži kao paradigma novim naraštajima filmskih stvaralaca. RS je neizostavni deo tog narativa o Srbijici između dve Morave koja svoj osnovni smisao pronalazi preko Drine. Jer da nema RS u selu koje gori dok se predsednik mesne zajednice češlja, ispalo bi da je novonastala nacija sastavljena samo od karaktera koji seru u Moravu, piju pivo u neograničenim količinama i prepričavaju anegdote iz JNA. Da sve to nije tako banalno, opominje prisustvo „najskuplje sprske pobede“ kojoj svi moraju da se poklone.

Republika Srpska je smisao vladavine Aleksandra Vučića. Razume se, bila je važna i Borisu Tadiću, ali u manjoj meri. Tada je, recimo, išao jedan autobus ka Boriku, ispunjen funkcionerima iz Srbije, kako bi prisustvovali proslavi neustavnog Dana RS, dok je Vučić privukao stotine autobusa iz RS ka Beogradu, primenivši orbanovsku izbornu tehnologiju. Predsednik Srbije voli da se pohvali da je tu integraciju RS i Srbije izveo uz očuvanje pravnih okvira koji proizlaze iz Dejtonskog sporazuma. Takoreći, vratio je samobitnost običnom čoveku iz RS time što mu je omogućio da učestvuje u trasiranju puta Srbije, ali ne više ka EU nego ka lošoj beskonačnosti u šta se pretvorila vladavina naprednjaka. Srećom, građani Srbije su pripremljeni na takav vid naprednjačke manipulacije, jer su duboko indoktrinirani dodikovskom kulturom koja se emituje preko televizija sa nacionalnom frekvencijom.

Ipak, vrhunac proslave je u sinhronizaciji paljbe. Dakle, onako kako je to učinjeno za izbore, ovog puta na Dan Sv. Stefana, Vučić je u dogovoru sa Dodikom izveo najobimniju pirotehničku akciju do sada. Naime, on je pokazao da je njegova Kula Beograd epicentar ne samo naprednjačkog već i Srpskog sveta. Sa nje je emitovana čestitka za rođendan RS, dok je potom izvedena združena borbeno-svečarska akcija ispaljivanja raznobojnih raketa. To bojno polje u Beogradu prostire se u bermudskom trouglu između Parka Republike Srpske, Obale jasenovačkih žrtava i Hercegovačke ulice na suprotnoj obali Save. U ovom Vučićevom bermudskom trouglu je tokom protekle decenije nestalo mnogo toga: naposletku i krhka demokratija čije su se konture mogle nazreti početkom dvehiljaditih. Sva tri temena ovog trougla predstavljaju simbolička uporišta politike koju vodi režim u Srbiji: jedno je prećutana agresija na BiH (Ćosić), drugo teme je žrtvenost srpskog naroda (Ekmečić), treće teme je suspenzija demokratskih procedura (Vučić). Logično je da se odavde emituje čestitka Dodiku. Slika koja se plasira sa ovog mesta predstavlja vizuelnu manifestaciju moći, koja je odavno ostala bez ikakve demokratske kontrole. Ona može da upravlja vremenom i prostorom po sopstvenom nahođenju, eventualno po preporukama koje prenosi Sputnjik, kao što je to bio slučaj sa proglašenjem još jednog neradnog dana za božićne praznike.

Nalik na prakse Kju-kluks-klana, vatra je element i Vučićevog režima: u sportskim i političkim prilikama – bakljada, o praznicima – vatromet i lomača. Naprednjaci koriste vatru kad god su u prilici. A prilika je mnogo. Neustavni Dan RS proslavljen je uz najveći vatromet u bojama srpske trobojke, Badnji dan uz najveće lomače i borne kolone u RS. Čak i gradonačelnik Banjaluke je učestvovao u njima. Pandan beogradskoj vatri bila je ona na Višegradskom mostu, gde je na Kapiji postavljena ogromna generalova šapka iz koje je ispaljivan vatromet uz obavezno skandiranje Ratku Mladiću. Umetnik Nikola Pejaković Kolja podučava iz Borika da sve ove forme narodnog života ne predstavljaju nikakvu zatucanost, već specifičan vid „odanosti kosovskom zavetu i svetosavlju, i našeg verovanja u Isusa Hrista“. Teško je poverovati u to ako se svet posmatra izvan vučićevskog bermudskog trougla. Ali ako se u taj trougao pristupi sa članskom kartom, onda i Višegrad i Banjska postaju manifestacija vatrenog pravoslavlja.

Peščanik.net, 10.01.2024.

Srodni link: Vesna Pešić – Nikad izvini


The following two tabs change content below.
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio 3 knjige priča: Predosećanje građanskog rata (2000), Dušanovac. Pošta (2015), Lov na ježeve (2015) i 3 romana: Berlinsko okno (2005), Pad Kolumbije (2010) i Pas i kontrabas (2019) za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Latest posts by Saša Ilić (see all)