Fotografije čitalaca, Miodrag Ćakić

Fotografije čitalaca, Miodrag Ćakić

Indeks njujorške tehnološke berze NASDAQ[1] dostigao je 2. marta 5.008 poena, što je za samo 40 poena manje nego 10. marta 2000. godine kada je počela kriza Nove ekonomije. Ovoga puta krize nema, pa ni haosa koji je pre 15 godina genijalni finansijski mađioničar, Alan Grinspen (Greenspan), sa pozicije “guvernera” američke centralne banke (FED) uspeo ne samo da smiri nego i da preokrene u uspeh. A u senci te banke, kamario se materijal za svetsku krizu 2007. godine. Trojicu američkih predsednika (Regan, Klinton, Buš), on je spasavao tako što je pustio da tone dotle neprikosnoveni dolar, da bi predsednici isplivavali na rastu izvoza, smanjenju dugova, povećanju investicija, zaposlenosti i BDP-a. Sva trojica njegovih pulena-predsednika doživela su po dva mandata.

Ovoga puta nije u pitanju brilijantna mahinacija, nego kompanije Nove ekonomije koje se kotiraju na tehnološkoj berzi – dobro posluju, zrelije su, berza je postala jeftinija, a pojavile su se i nove profitabilne delatnosti kao što je biotehnologija, dok su neke od starijih značajno ekspandirale, pa na primer zdravstvo danas čini 15 odsto obima poslovanja, prema samo 5 odsto pre 15 godina. Ali kao u doskočicama, malo bi to značilo da Google obećanjem “revolucije” nije uskočio u telefoniju. Ne u proizvodnju aparata, mada i to radi, nego u telekomunikacije koje donose mnogo bolje profite. Naime, AT&T – monopolista[2] u oblasti mobilne telefonije, uništivši konkurenciju, počeo je da tehnološki zaostaje i postao prepreka za kompanije koje su nosioci Nove ekonomije. U pitanju su ogromni poslovi: samo kapitalizacija Apple iznosi 700 milijardi dolara i nedostižna je za sve ostale kompanije na svetu.

Postoji još jedan jak razlog zašto sada niko ne govori o krizi, uprkos podacima sa NASDAQ-a. U prvoj krizi 2000. godine kotirane kompanije su samo u toku jedne godine zabeležile 189,7 odstotni rast. Ovoga puta rast je mnogo stabilniji te ne sluti na nekakav balon i iznosi “samo” 31,9 odsto za godinu dana. U čemu se onda ipak krije bojazan? Prema podacima US National Bureau of Economic Research u razdoblju od 1945. do 2008. godine svakih 58 meseci usledila bi neka kriza. Po toj računici naredna kriza bi trebalo da počne aprila ove, i završi se marta 2016. godine. Skok NASDAQ indeksa daje mnogo više razloga za to uverenje nego Nostradamusova proročanstva. Amerika je jedina zemlja koja ima Deklaraciju o slobodi od straha[3] ali i komercijalizaciju tog pojma do neviđenih razmera. Dovoljno je da se SAD prepadnu od nove krize, pa da Evropa i dobar deo ostalog sveta padne u nesvest. Budući da je berza najneurotičnija institucija, panika na njoj ima poseban značaj.

***

Voren Bafet (Warren Buffett), jedan od trojice najbogatijih ljudi na svetu, proklamovao je sopstveni indikator[4] kojim se “u svakom trenutku najbolje procenjuje kakvo je realno stanje na berzama”. Upravo je taj indikator naveo brojne finansijske stručnjake da zaključe:

Mark Spicnagel (Spitznagel), hedž fond menadžer: “Imamo osnova da budemo ‘iznenađeni’ žestokim krahom na berzi”.

Mark Faber, švajcarski fond menadžer: “Nalazimo se u gadnom finansijskom balonu, koji može da pukne bilo kada”.

Šin Hajman (Sean Hyman), osnivač Absolute Profits: “Postoje specifični sektori tržišta za koje ni slučajno ne možemo garantovati da neće loše proći u narednih nekoliko meseci”.

Brojni su slični kvalifikovani finansijski menadžeri koji stoje na istim stanovištima, uprkos mehanizmima kao što je Crash Alert Sistem (sistem za najavljivanje kraha) koji, čim tržište počne da tone, signalizira investitorima da povlače novac. Međutim kada bi sve teorije i mehanizmi nepogrešivo funkcionisali, berze, najveće svetske kockarnice, ne bi imale nikakvog smisla. Podaci iz Wall Street kalendara, koji daje podatke iz 19 sektora tržišta, pokazuju na primer da kada bi onaj ko je pre 20 godina uložio 1.000 dolara uspeo da potrefi 38 datuma najpovoljnijih trenutaka za kupovinu ili prodaju, danas bi inkasirao 178.000 dolara prihoda. Upečatljivo, ali prema pravoj kocki prilično jadno. Prošle godine je, koliko se sećam, pobednik lotoa u Alto Adiđeu za 3,50 evra dobio premiju od 3.124.750 evra i to za samo 4 dana od uplate tiketa. Pritom je evro još uvek nešto jači od dolara. Profesor matematike i konstruktor mašina za kockanje, Bruno de Fineti, negde tridesetih godina prošlog veka došao je na osnovu znanja i iskustva do definicije: Igre na sreću su porez za budale.

***

Doprinos upumpavanju novca, a sa njim i finansijske ekvilibristike, dali su najpre Japan i Amerika težnjom da novcem pokrenu svoje ukočene ekonomije. Poduhvat je dobio naziv quantitative easing.[5] Uz kašnjenje od 6 godina konačno je i Evropa prihvatila da taj metod primeni od 9. marta ove godine, i trebalo bi da on traje do septembra 2016. Preciznije, otkup državnih dugova će trajati sve dok se stopa inflacije ne poveća do blizu 2 odsto godišnje. Svakoga meseca Evropska centralna banka (ECB) trebalo bi da emituje 60 milijardi evra i tim novcem otkupljuje dugove najzaduženijih zemalja EU. Ukupna suma novca, koji bi trebalo da odigra ulogu adrenalina, je 800 milijardi plus 340 milijardi otkupa drugih vrednosnih papira. To brdo novca kada se sliva na finansijsko tržište mora pored ekonomije pokrenuti i kompresor za napumpavanje berzanskih balona. Nobelovac Robert Ingl (Engle) prognozira slab uspeh u EU, jer je QE kasno preduzet, kada su finansijski maheri već uhodali sisteme kako da svež novac većim delom ubace u svoje malverzacije, a ne u realnu ekonomiju.

Shodno učešću u kapitalu ECB države stiču pravo prodaje svojih dugova, pa bi Nemačka (25 odsto ukupne sume) mogla da uvali banci 200 milijardi svojih dugova, ali za sada to ne čini plašeći se da to ne umanji unutrašnju finansijsku disciplinu u zemlji. Grčka, kojoj je pomoć najpotrebnija, ima mogućnosti da reflektuje na samo 2,9 odsto ukupne sume, što je 23 milijarde, i to pod uslovom da prethodno prihvati diktat MMF, ECB i Komisije EU, jer bez njihove saglasnosti grčke državne obveznice spadaju u kategoriju “smeća” i nemaju prava ni na šta.

Stara je izreka da ko želi da sluša o pravdi treba da ide u crkvu, a ne tamo gde su pare. Naime, uz svo divljenje nemačkoj disciplini, radinosti, umešnosti, kvalitetu itd, ne bi ta zemlja koja je imala 150 milijardi evra deficita na početku krize 2008. godine došla do 250 milijardi suficita danas, da joj pravila igre nisu bila naklonjena. Pritom je glupo obrušavati se na Nemce, a ne na pravila igre.

***

Američko ministarstvo pravde pokrenulo je postupak za ustanovljavanje da li je bilo nelegalnih tržišnih aktivnosti oko cena zlata i ostalih berzanskih plemenitih metala (srebro, platina, paladijum). Naime sumnja se da su deset svetskih banaka (Goldman Sachs, J.P. Morgan, Credit Suisse, Barclays, Deutsche Bank, HSBC, Bank of Nova Scotia, Societe Generale, Standard Bank i UBS) godinama lažirale cene (price-fixing) plemenitih metala na berzi i tako sticale ogromnu nelegalnu dobit. Wall Street Journal ovu akciju naziva priredbom za publiku, jer “svaki pojedinačni visoki profesionalac u ministarstvu pravde koji treba da goni krivce prethodno je radio u nekoj od banaka koje su too big to fail (prevelike da bi propale)”. U pitanju je samo “pranje hipoteke na ranije prevare”.

Verovatno da od kada postoji žudnja za zlatom, postoji bar podjednaka i za njegovom zloupotrebom. Dante je kralja Milutina (“onaj iz Raške”) strpao u pakao, jer je u rudniku Brskovo (u XIV veku) falsifikovao venecijanski srebrni novac, manjeg sastava srebra nego što je garantovano. Tržišta srebra, platine i paladijuma su mala, pa je i njihov uticaj manje značajan iako su, kao kod svih visoko vrednih predmeta, falsifikovanje i prevara izvor primamljivog prihoda. Prinudno[6] odustajanje SAD od zlatne podloge za dolar 1971. godine, prvi put je u novije vreme uzdrmalo zlato kao neprikosnoveno, količinski ograničeno i na manipulacije otporno monetarno merilo. Danas ni zlato “nije tako sveto da ga ne bismo zamenili nečim” profitabilnijim ili ga prosto uklonili kao smetnju važnijim manipulacijama.

Uprkos pojavi “papirnog zlata” certifikata na zlato kojima se trguje, pa i mogućnosti da nema dovoljno pokrića za sve certifikate, ljudi su ostali očajnički vezani za zlato kao centralno sidro globalnog monetarnog sistema. “Ono – kako kaže jedan bankar –i danas ima tu vrednost, jer ljudi žele da veruju da je tako”. Ipak države, banke, trgovina… mogu lakše da menjanju svoje uslove nego što je slučaj sa zlatom koje ne može da se štampa ili uvećava nekim dekretom. Poljuljano zlato favorizuje pre svega dolar kao svetsku rezervnu monetu, a “braća po kriminalu” sa njim su jen, evro, funta, rublja, renminbi… Zlato je sidro koje sprečava političare i bankare da neobuzdano štampaju novac kojim će kupovati naklonost plebsa i dozvolu da rade šta hoće, pa je zato na meti visoko pozicioniranih hohštaplera. Mislim da je Rotšild rekao “dajte mi da upravljam novcem i biće me baš briga ko piše zakone”.

***

Živimo u vremenu nove revolucionarnosti, neograničene vlasti kapitala i rušenja svega što stoji na putu bogaćenju. Istoričar i publicista Majkl Ledin (Michael Ledeen), američka perjanica neokonzervativizma i neoliberalizma, poznat i kao Makijaveli XXI veka, nije paranoik nego autor neke vrste manifesta modernog kapitalizma. “Kreativna destrukcija – piše on – je naše drugo ime. Kako unutar našeg društva tako i po celom svetu. Svakoga dana uništavamo stara pravila ekonomije, finansija, nauke, literature, umetnosti, filma, politike i zakonodavstva… moramo ih uništiti da bismo stvorili nova i tako ispunili našu istorijsku misiju”. Ambicije su dakle neograničene. Ta vrsta ljudi danas vlada najjačom zemljom i ekonomijom sveta. Neko je propustio da o tome obavesti Obamu.

Naši sledbenici tog istog modela, srozani na nižu lestvicu svojih mogućnosti, takođe propagiraju totalnu destrukciju, od javnih preduzeća pa nadalje, usađuju mržnju prema lenjim profesorima i studentima, radnicima koji štrajkuju umesto da rade, kulturnjacima koji žive na račun budžeta, advokatima, a sve u cilju stvaranja nekog Novog poretka. Za razliku od nekadašnje tendencije da svi postanemo radnici, ideal novog poretka je da svi postanemo preduzetnici. Ma kako preduzetništvo bilo pozitivno po sebi, ono prosto ne može biti smisleno baš za svakoga.

Nosioci novog poretka svoje viđenje sveta oblikuju u nekakvu teoriju koja je iluzija mišljenja. Da bi se mislilo treba imati u vidu osnovne postavke zašto se nečemu teži. Za početak valja pogledati šta je svrha ekonomije. Prema definiciji koja se nalazu u svakoj enciklopediji, izvesni C.J. Hetčer (Hatcher), pedagog, sažeo je to pitanje za učenike srednjih škola u SAD (ne u Srbiji) u odgovor od 6 tačaka. Evo kako on glasi: Osnovni ciljevi tržišne ekonomije su: 1. ekonomska sloboda – pravo pojedinca da bude akter tržišne ekonomije; 2. efikasnost – izvlačenje maksimalne koristi iz raspoloživih resursa; 3. jednakost – pravedna raspodela na osnovu ekonomskih rezultata; 4. sigurnost – zaštita pojedinca od ekonomskih i finansijskih rizika; 5. stabilnost – puna zaposlenost i stabilne cene; 6. rast – stalno podizanje životnog standarda na bazi rasta proizvodnje i usluga.

Poučno je ovo znati, a kod nas se takve stvari ne nauče ni u srednjoj školi, niti ikada. A važne su koliko i onih 10 Božijih zapovesti, jer ljudima daju oslonac za odbranu sopstvenog integriteta. Za suprotstavljanje malverzacijama koje se podižu na nivo ideologije, samo da bi se lakše manipulisalo novcem, opštim vrednostima i ljudima.

Biznis i finansije, 06.03.2015.

Peščanik.net, 06.03.2015.

———–    

  1. National Association of Securities Dealers Automated Quotation (Nacionalna asocijacija automatskih kotacija vrednosnih papira) je prva elektronska berza osnovana 1971. godine u Njujorku kao potreba tzv. Nove ekonomije. ↑
  2. “Težnja svake kompanije je da uspostavi monopol na tržištu, što joj omogućuje da smanji sredstva za istraživanja i razvoj i time poveća stopu profita…” (Lester Thurow: Zero-Sum Society) ↑
  3. Deklaracija četiri slobode koju je 6. januara 1941. godine proklamovao predsednik Ruzvelt, sadržala je slobode govora, veroispovesti, slobodu od siromaštva i slobodu od straha. ↑
  4. Indikator, krajnje uprošćeno, podrazumeva odnos ukupne kapitalizacije tržišta prema BDP-u. ↑
  5. Quantitative easing (QE) – bukvalno prevedeno: količinsko olakšanje – predstavlja nameru Centralne banke da otkupljuje dugove država članica EU (preko poslovnih banaka) i to novoštampanim novcem (povećanjem stope inflacije). Time bi se izvršio pritisak na banke da povećaju kredite privredi, da se pokrene ekonomija, prolongira vraćanje državnih dugova, stabilizuje tržište dugova, umanji neizvesnost opstanka evra, umanji realna vrednost dugova, izvoz postane atraktivniji i tako se lepe želje mogu ređati u nedogled. Mehanizam je u SAD dao dobre rezultate, a u Japanu ispod očekivanja. ↑
  6. Prema Breton-vudskom sporazumu iz 1944. dolar je postao svetska obračunska moneta, koja je uvek mogla biti zamenjena za odgovarajuću količinu zlata. Francuska je 1971. godine posumljala da Amerika štampa više dolara nego što za to ima pokrića u zlatu, pa je zatražila međunarodnu istragu. Sutradan po objavljivanju francuske inicijative, američki predsednik Nikson proklamovao je odustajanje od zlatnog pokrića za dolar i time nedvosmisleno priznao postojanje mahinacija. Ruski predsednik Putin zatražio je 2008. proveru stanja rezervi zlata u Fort Noxu, ali se niko nije ni osvrnuo na to. Kina je 2009. poslala u London na analizu 12 poluga zlata sa oznakama Fort Noxa. Četiri su bile samo pozlaćeni volfram čija je specifična težina skoro ista kao i zlata. Afera je brzo zataškana. Pravi krah zlata izazvao bi krizu neslućenih posledica. ↑

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Milutin Mitrović

Milutin Mitrović (1931-2020) novinar, 1954. kao urednik Studenta primljen u Udruženje novinara i ostao trajno privržen tom poslu. Studirao prava i italijansku književnost, ali nijedne od tih studija nije završio, pa je zato studirao za svaki tekst. Najveći deo radnog veka proveo u nedeljniku Ekonomska politika, gde je obavljao poslove od saradnika do glavnog urednika i direktora. U toj novini je osnovno pravilo bilo da se čitaocu pruži što više relevantnih informacija, a da se sopstvena mudrovanja ostave za susrete sa prijateljima u bifeu. Tekstovi su mu objavljivani ili prenošeni u kanadskim, američkim, finskim i italijanskim medijima, a trajnije je sarađivao sa švajcarskim časopisom Galatea. Pisao za Biznis i finansije i Peščanik. Fabrika knjiga i Peščanik su mu objavili knjigu „Dnevnik globalne krize“.

Latest posts by Milutin Mitrović (see all)

Author: Milutin Mitrović

Milutin Mitrović (1931-2020) novinar, 1954. kao urednik Studenta primljen u Udruženje novinara i ostao trajno privržen tom poslu. Studirao prava i italijansku književnost, ali nijedne od tih studija nije završio, pa je zato studirao za svaki tekst. Najveći deo radnog veka proveo u nedeljniku Ekonomska politika, gde je obavljao poslove od saradnika do glavnog urednika i direktora. U toj novini je osnovno pravilo bilo da se čitaocu pruži što više relevantnih informacija, a da se sopstvena mudrovanja ostave za susrete sa prijateljima u bifeu. Tekstovi su mu objavljivani ili prenošeni u kanadskim, američkim, finskim i italijanskim medijima, a trajnije je sarađivao sa švajcarskim časopisom Galatea. Pisao za Biznis i finansije i Peščanik. Fabrika knjiga i Peščanik su mu objavili knjigu „Dnevnik globalne krize“.