Jedna dosta smešna priča, sam bog zna je li istinita ili ne, već dugo kruži iza kulisa prestoničkih pozorišta. Nekad davno, kada su se za pojedine masovne scene u predstavama angažovali statisti, režiser ih je sve redom terao da nauče jednu istu rečenicu i da je u predstavi mnogo puta na razne načine izgovaraju. I ne samo to. Kako bi do gledalaca stizale samo odvojene reči i tako se proizveo utisak nerazumljivog žamora, režiser ih je učio da sve izgovoreno obavezno mora biti potpuno neusklađeno. A ta rečenica je bila sledeća: „I šta reći, kada nema šta da se kaže?“

Kada su polazile na gostovanja po unutrašnjosti, trupe su naravno putovale bez statista. Njih su neposredno pred predstavu uzimali iz grada u kome su gostovali. I tako je jednom neko pozorište prispelo u neki grad u kome je, kao i uvek u tim prilikama, pomoćnik režisera odmah započeo posao iznajmljivanja „gomile“. Obratio se gradskoj vlasti za pomoć, gradska vlast je zadatak shvatila krajnje ozbiljno i u pozorište poslala impozantnu grupu mladih ljudi, studenata obližnje vojne akademije. No na nesreću, oni su se pojavili tek pet minuta pre početka predstave. Vremena za probu nije bilo, te im je pomoćnik režisera na brzinu objasnio u čemu se sastoji njihov nimalo komplikovan zadatak, oni su složno klimnuli glavama u smislu „sve im je jasno“ i, predstava je počela.

Predstava je išla svojim uobičajenim tokom i kada je za to došlo vreme, gomila mladića kostimiranih u seljake je odjednom utrčala na scenu i čilo, a što je najglavnije skladno i veoma organizovano, iz sveg glasa povikala: „I šta! Reći! Kada! Nema! Šta! Da se kaže! I šta! Reći! Kada! Nema! Šta! Da se kaže! I šta! Reći! Kada! Nema! Šta! Da se kaže!“ Šta ćeš. Vojska je to. Nerazgovetni žamor nije uspeo, a razgovetni složni hor, veoma dalek od zamisli režisera, jeste.

Ovo vam pričam zato što mi se do nedavno činilo da je baš to „i šta reći“, počelo da se izdvaja iz sveopšteg nerazgovetnog žamora društva i da nažalost, dobija sve čemernije, beznadežno nevesele obrise. I stvarno. Šta reći, kada više ništa nema da se kaže.

A poslednjih dana sam iznenada, sasvim jasno osetio da nije baš tako, da ponovo ima šta da se kaže. Na primer o tome da su se članovi našeg društva, čak i oni najlenji i najmanje radoznali među njima, malo pribrali, kao da su malkice živnuli. Ili se to meni samo čini? Možda je taj moj osećaj lažan. Možda je on zasnovan na tek nekom mom slučajnom utisku. No on postoji. A sasvim donedavno, nije postojao.

I nije stvar samo u ovim, ako se to upšte može tako nazvati, rezultatima poslednjih izbora. Mada, kada se uzme u obzir ta već sasvim raspojasana šibicarska izborna igra izvođena direktno pred očima sveg poštenog i nepoštenog naroda, ovi su rezultati stvarno upečatljivi. Stvar je u nečem drugom. Stvar je u tome što se kod mnogih građana odjednom, takoreći u isti čas, probudio već poluzaboravljen osećaj odgovornosti i što su svi oni izašli na biračka mesta. Neko u ulozi birača, neko u ulozi posmatrača. Evo na primer, prvi put za poslednjih deset godina, juče sam se i ja pojavio pred izbornom komisijom.

Znam da je moj oprezni optimizam blago rečeno preuranjen. Znam da ti momci neće tek tako popustiti i otići. Znam i da je njihova apsolutna amoralnost danas već očigledna svakom koga iole zanimaju pitanja morala. Da se sav njihov intelektualni potencijal troši isključivo na umetnost smišljanja i sprovođenja što podlijih prevara. Da se sva snaga njihove ubedljivosti temelji ili na prostačkom mitu činovnika, ili na pendreku zombiranog specijalca. Da njihova nelegitimnost ni za njih same više nije tajna.

I baš zato oni neće da popuste i ustupe svoja mesta drugima. U najmanju ruku ne dobrovoljno. Nisu zato ti bul terijeri svojim krvavim zubima ščepali telo naše nesrećne zemlje. I naravno, da bi se pošto-poto održali, oni će punom parom pustiti u pogon sve svoje specijalne mehanizme za očuvanje vlasti, među kojima su najčešći neprestano zastrašivanje i drska totalna laž.

No ni mi ne smemo da popustimo. Deca nam neće oprostiti.

Nas je malo? Da, naravno da nas je malo. Tegobno, sramotno malo. A zar je u ovoj od boga napuštenoj zemlji, u zemlji u kojoj je, kako reče veliki Leskov, lakše naći sveca nego čestitog čoveka, ljudi mislećih, savesnih i onih što umeju da brane svoje dostojanstvo, ikada bilo mnogo? Ali – to smo mi, takvi kakvi smo.

Herojstvo je sudbina nemnogih i biti heroj uopšte nije obavezno. Ali misliti na to da u tebi ima ljudskog dostojanstva, kao i na to da si ti obavezan da ga svim dostupnim sredstvima braniš – to je neophodno.

Danas, kao i u vremenima „razvijenog socijalizma“, ponovo je postalo očigledno da na jednoj strani stojimo MI, a na drugoj ONI. I bez namere da bilo koga na bilo šta nagovaram, iskoristiću ovu zgodnu priliku da izrazim svoje lično mišljenje i poželim da IM osim tog bureta lož-ulja na kome tako ljubomorno sede, te nuklearne tandžare koje u svojim drhtavim rukama drže i tih sebi u korist nacrtanih glasačkih listića koje su sami sebi u glasačke kutije potrpali, ništa više i ne ostane. Da IM se svi koji nešto znaju i umeju, s gađenjem sklanjaju s puta ne želeći da imaju bilo kakve veze s NJIHOVIM prljavim poslovima. Da među naučnicima i umetnicima, piscima i uopšte svim stvaraocima bude prećutno prihvaćen generalni stav da je sarađivati s tim turobnim talogom, s tom nečasnom bagrom, uistinu ponižavajuće sramotan čin. Da ostanu sami s tim „popularizatorima“ svojih velikih ideja, s raskalašnim pevaljkama i kreštavim saradnicima uvek spremnima da, ako treba, lakim korakom pobegnu. Da im kao društvena baza ostanu samo grupe mladih nedoučenih balavaca, složno mašućih zastavicama i balonima, sve zajedno s onim kockoglavim kerberima na ulasku u njihov lopovski raj.

Znam da je ovo, barem za neko bliže vreme, apsolutno neostvarivo. Ali ima dana. Još ćemo se mi sretati s njima ne samo danas, i ne samo sutra.

Čini mi se da je stigao trenutak kada je reč „otpor“ postala ključna. U kojoj će se formi taj otpor izraziti, zavisi od ličnog temperamenta svakoga od nas, kao i od tipa kulturne i društvene sredine kojoj pripada. I samo nas pasionirani zanos koji nam daruje otpor, može sve zajedno, i svakog od nas posebno, spasti od ovog zla. Nemojte klonuti duhom i nikad nikome ne dozvolite da vas smatra za nikogovića ili podlu ulizicu. Neće pomoći? Hoće. Već pomaže. Poslednji dani baš o tome svedoče. Meni se barem tako čini, a ja sam navikao da svojoj intuiciji verujem.

 
Grani.ru, 05.12.2011.

Prevod s ruskog Haim Moreno

Peščanik.net, 11.12.2011.